ДА ЛИ ЈЕ ЈУНКЕРОВА 2025. ИЗА ЋОШКА
Јасније европске перспективе Србије
Председник европске комисије Жан Клод Јункер је у писму о намераваним активностима до краја свог мандата најавио за 2018. израду Стратегије за успешно проширење ЕУ на Србију и Црну Гору. У писму је експлицитно зацртао перспективу чланства Србији и Црној Гори 2025, стављајући посебан фокус на владавину права, основна права, борбу против корупције и стабилност региона. Након самита ЕУ у марту, на коме проширење није ни поменуо, Јункер сада прави потпуни заокрет и проширење не само што враћа у фокус ЕУ, већ приступање ове две државе поставља као задатак. Иако можда нису све чланице ЕУ срећне због ове поруке, тешко је замислити да је она послата без консултација са Берлином и Паризом. Шта оваква порука значи? Брегзит је коначно изазвао процес промишљања о проширењу унутар ЕУ и створио потребу да ЕУ демонстрира своју привлачност за нове чланице, што је једино изводиво на Балкану. Даље, јачање утицаја других фактора на Балкану мора добити одговор ако ЕУ жели да остане битан фактор. Искуство из распада СФРЈ указује да је за ЕУ боље и јефтиније да буде проактивна, да реагује пре избијања евентуалне кризе. ЕУ за реакцију бира Србију као кључну државу у региону и Црну Гору која је најдаље напредовала у приступању.
Комисија 2025. наводи као резултат просте рачунице колико Србији, у најбољем случају, треба времена да преговоре заврши ако у процесу ангажује све своје капацитете. Та рачуница
изгледа овако: да би Србија ушла у ЕУ до краја 2025, Уговор о приступању ЕУ мора да потпише најкасније децембра 2023, како би до краја 2025. био ратификован. За то је неопходно да Србија најкасније током 2020. добије мерила за затварање кључних поглавља 23 (Правосуђе и основна права) и 24 (Правда, слобода и безбедност), како би имала бар три године да их испуни. Услов за добијање тих мерила је обезбеђивање независности правосуђа што би донеле измена Устава Србије у 2018. и сет пратећих закона током 2019. Владиним Акционим планом за поглавље 23 ове измене су биле предвиђене за 2017/18, али се са применом тог плана већ сада касни годину дана. Поглавље 35 у оквиру кога је дијалог са Приштином, након председниковог позива на унутрашњи дијалог очигледно убрзава темпо па се може претпоставити да ће нормализација ићи брже од осталих поглавља, и да ће заправо поглавље 23 диктирати темпо напретка.
Који би били наредни кораци Владе како би се искористио овако позитиван сигнал ЕУ?
Влада прво мора да изради нови Национални програм усвајања права ЕУ са роком примене 2018-2023, којим би биле предвиђене све активности и обавезе које проистичу из преговора, а неопходне за усклађивање са системом ЕУ, у свим поглављима. Друго, Влада тог плана мора и да се придржава, што до сада није увек био случај. Изузетно је важно обезбедити континуитет примене овог плана, он не сме бити прекидан парламентарним изборима, пре редовних 2020. кад се очекују завршна мерила за поглавља 23 и 24.
Од 2012. Србија је имала изборе 2014, 2016. и 2017. и реконструкцију Владе 2013. У таквим условима спровођење текућег Националног програма за период 2014-2018. било је озбиљно успорено, будући да министри, услед честих промена, нису имали ни времена ни жеље да се баве дугорочним планирањем, што је кључно за овај процес. Неиспуњавање критеријума за чланство у другим поглављима и поред највећег напретка у дијалогу са Приштином, може онемогућити завршетак преговора у планираним роковима.
Иако осам година изгледа као дуг период, за Србију је 2025. заправо „ту иза ћошка“ако жели успешно да се позабави унутрашњим реформама. Пропусти ли Србија 2025. годину, следећи могући датум уласка је тек 2028. и нови финансијски оквир ЕУ за период од 2028. до 2034.
Србија, али сада заиста први пут, има јасан временски рок за планирање реформи неопходних за чланство. Овим потезом ЕУ дата је јасна временска перспектива, тако да више нема изговора за неиспуњавање критеријума за чланство. (Не)расписивање избора 2018. ће показати да ли Влада заиста жели у ЕУ или не.