100 ДАНА ВЛАДЕ

Ана Брнабић, формална премијерка, није ни имала амбиције да покуша да ублажи антагонизацију друштва, већ се сасвим добро осећа у улози особе задужене за спровођење налога свог, како је сама рекла, „ментора“. Па шта кошта. Свакако ће Србија платити

Баш занимљиво – након почетка мандата владе формалне премијерке Ане Брнабић, обележеног предајом руском амбасадору транскрипта интервјуа датог америчкој агенцији, крај стодневног „тест“периода актуелног кабинета обележава заоштравање односа са Европском унијом и стизање давно обећаних руских „мигова“(у деловима) приде.

Тешко да би, међутим, ико иоле упућенији из тога могао извући закључак о могућој промени званичног проевропског курса: силно хваљена међународна политика суштинског српског владара Александра Вучића, нарочито у периодима уочи избора, увек је била обележена испуњавањем европских задатака праћеним изливима антиевропске реторике. Сада је на реду посао који се сматра најтежим – постизање „обавезујућег споразума са Приштином“– а такав крупни залогај, јасно је, не може протећи без пратећег „супротстављања западним притисцима“. О дисциплиновању преосталог „непослушног“дела домаће јавности да не говоримо.

Постоје и неке разлике везане за два момента с почетка текста: у првом случају, могло се говорити о личној брљотини неискусне политичарке, од које је део јавности очекивао позитивне помаке, макар у домену јавне комуникације и односа према људима који нису део напредњачког универзума. Три месеца касније, јасно је да формална премијерка није ни имала амбиције да покуша да ублажи антагонизацију друштва, већ се сасвим добро осећа у улози особе задужене за спровођење налога свог, како је сама рекла, „ментора“– па шта кошта, Србија ће платити.

Можда је неко заборавио - након што је америчка агенција Блумберг интервју с њом рекламирала насловом „Ако буде приморана, Србија ће бирати ЕУ, а не Русију“, уследио је мали заплет из кога је не само Ана Брнабић, већ и цела земља коју представља, изашла прилично понижена. Након помирљиве прве изјаве - да је „избор између ЕУ и Русије суверено право Србије, али Русија жели да Београд не буде пред тим избором“- Марија Захарова, портпаролка руског министарства спољних послова, поново се огласила и обавестила нас да је Ана Брнабић руском амбасадору Александру Чепурину показала транскрипт интервјуа из кога се види да је агенција погрешно интерпретирала њене речи. И још је показала фотографију сусрета у коме се, ван свих дипломатских протокола, премијерка једне земље правдала амбасадору друге земље – иако се, пре тога, није обратила Блумбергу да тражи исправку информације. Сам Вучић се тада спретно оградио од потеза лишеног сваког достојанства, рекавши да о целом случају ништа не зна и да га не интересује шта се десило, јер он зна ставове и намере своје изабранице за формално најјачу функцију у земљи.

Ако је тада, на самом почетку мандата, и деловала мало несигурно, формална премијерка је врло брзо савладала улогу: у понедељак нас је обавестила да ће, током посете Бриселу 10. и 11. октобра, лично однети писмо у коме се поставља низ питања у вези са ставом Европске комисије да се случајеви Каталоније и Косова не могу поредити. Иако је, предлажући је за функцију премијера након „консултација“са парламентарним странкама које је нису предложиле, Вучић рекао да ће Ана Брнабић бити задужена, првенствено, за економске послове, док ће они политички припасти Ивици Дачићу, првом потпредседнику Владе и министру спољних послова, формална премијерка је показала да је спремна да прихвати и озбиљне политичке задатке: „Прво питање је да ли међународно право важи за све. Ако Европска комисија и чланице Европске уније које су признале независност Косова кажу да за Србију не важе иста правила и не важи исти закон, нека нам тако кажу. Или, нека нам кажу да су тада када су признали једнострано проглашену независност Косова у ствари погрешили, и да се за то извине грађанима Србије и Републици Србији“, рекла је Ана Брнабић.

Неколико аналитичара одмах је оценило да је тај оштар наступ првенствено намењен ушима домаће публике - баш онако како смо навикли и од далеко искуснијих политичара, а нарочито оног који је већ пола деценије већи и важнији од свих.

Зато је, и у разговору вођеном пре најаве „ситне књиге за Брисел“, социолог Јово Бакић најпре имао потребу да постави питање колико, у актуелним условима, уопште има смисла традиционална анализа достигнућа Владе у првих сто дана мандата. „Овде имамо пет година Владе, пет катастрофалних година. Током ових сто дана се у тој катастрофи ништа није променило“, каже Бакић.

И заиста – тешко је говорити о неким крупним суштинским променама у начину вођења земље у претходних пет година, иако је формалних промена било далеко више него што је у нормалној демократској земљи уобичајено. Непрекидно третирани сменом изборних кампања и превремених избора, вероватно да тешко можемо да, „из главе“, реконструишемо онај низ избора и реконструкција влада од пролећа 2012, када је, одлуком Бориса Тадића да уз редовне парламентарне изазове и превремене председничке изборе, Србија добила напредњачку власт зачињену социјалистима и ситним украсима, приде.

Да се, ипак, не заборави: шампионски резултат у виду промене пет влада за пет година постигнут је тако што је прва „постдосовска“, Дачићева влада, реконструисана већ 2013, када су, између осталог, „шут карту“добили Млађан Динкић и његови Уједињени региони Србије. Већ следеће, 2014, тадашњи први потпредседник Владе за кога је смишљена једнократна скраћеница ППВ, испословао је ванредне изборе на којима је постао премијер. И та влада је претрпела измене (сећате ли се Лазара Крстића?), али су оне ипак биле ситније од оних у првој реконструкцији, обележеној избацивањем политички жилавог Динкића, па је о њој тешко говорити као о новој влади. Без избора Вучић је издржао чак до прошлог пролећа кад је, такође на ванредној провери, преузео други премијерски мандат, да би се, ни пола године

Иза нас је пет катастрофалних година и за ових сто дана се у тој катастрофи ништа није променило Јово Бакић

касније, предомислио и одлучио да се, овог пролећа, пресели на председничку функцију. Место премијера тако је припало дотадашњој министарки за државну управу и локалну самоуправу, одраније познатој по подршци Вучићевом куму у афери „ветропаркови“. И она га је одмах оправдала, јер тешко да ће ико успети да надмаши начин којим се некадашња потпредседница Управног одбора НАЛЕД-а препоручила за уставно најјачу функцију у земљи: „Ја немам ауторитет као Вучић, а нисам га ни заслужила. Нисам изашла на изборе, немам своју странку, нисам добила скоро 56 одсто гласова. Мени је ауторитет дат од неког ко је добио 56 одсто подршке директно од грађана“, рекла је Ана Брнабић.

Иуправо зато, слажу се аналитичари са којима смо разговарали, она и јесте идеално решење за важну функцију у Вучићевој Србији – без политичке подршке, искуства и знања, потпуно је лишена сваке могућности да, у било ком виду, постане конкуренција Броју Један. „Ана Брнабић, за коју се, по себи, чак може рећи да је стручна у области електронске управе, јер је као министарка урадила добар посао, заправо је само први слуга, односно прва слушкиња господара. Њена стручност остаје у сенци послушности“, каже Бакић.

Одатле и наставак тренда погоршања стања у јавној сфери, који уочава Бакић. „Господар је извор потпуног упропашћавања сфере јавности, слуге су с тим повезане само посредно“, каже саговорник НИН-а и подсећа на „случај Вулин“. Јесте да је реч о свежем скандалу, али је у поплави невероватних вести неопходно подсетити на његову суштину – реч је о објављивању налаза Мреже за истраживање криминала и корупције КРИК који указују на сумњив начин куповине стана министра Александра Вулина и пропусте институција да цео случај истраже, због чега је Вулинова странка објавила низ саопштења препуних увреда на рачун главног уредника КРИК-а („наркоман“, „мрзи државу“). Уместо инсистирања на утврђивању чињеница, формална премијерка је изразила разумевање за „емотивну реакцију“