Србија је елдорадо за безскрупулозне

Као што је Милошевић контролу над државом спроводио методама старовремских аутократа, тако Вучић контролу спроводи пројектом ретардизације јавне сфере. Прво се свирало „Мај веј“на клавиру, одлазило у ријалитије, и то је све било О. К., а онда је метастази

Разговарали смо пре две године, тада је приказиван његов филм „Шишање“. Његов следећи филм „Поред мене“освојио је такође многе домаће и европске награде.

Шта се променило од тада?

Не знам када је то било, који датум и која година, али оно што су тада биле најмрачније спекулације, сада су само јучерашње вести. У смислу да се тај најгори сценарио десио, и још смо добили десерт. Озбиљна сеча кнезова је пала. Доста људи из моје генерације је одустало, одшетало или просто не верује више у промене, баве се егзистенцијалним стварима, гледају ситне интересе, оно СТР, самостална трговинска радња .... Ово сада је чудна параолимпијада, да то искористим као ружну метафору, без увреде параолимпијцима, као Кобајаши Мару тест из „Звезданих стаза“- симулација борбе у којој не можеш да победиш. Тестирање твоје реакције, како ћеш се понети у ситуацији када не постоји оптималан исход, само избор између мањег и већег зла.

Е тако је сада овде, кад смо нормализовали њих.

Они лудују преко сваке мере и границе, и сва наша решења су некаква полурешења. Када прихватите правила те игре где је нормално да Вучић и бивши радикали имају апсолутну власт, већ у старту сте изгубили. Ту је важно задржати ноге на земљи, и схватити, О. К., тако је како је, и ипак покушавати да се пронађе то мање зло. Решења има, само неће то бити то решења којима се надамо. Биће јаднија, половична, али хајде да видимо шта може на томе да се изгради. Јер, то је реалност, и то су последице некаквих наших избора. Због таквих избора је јавни дискурс деградиран до те мере да је једна од озбиљнијих расправа данас да ли је курац у Битефу О. К. или није О К. Страшно свођење на најбаналнију, највулгарнију раван, оних који стварност гледају само очима ријалитија.

Да ли је то последица наше свеопште деградације, преношења ријалитија у личне односе, друштвено функционисање?

Та деградација, срозавање нивоа расправе и целог дискурса није случајна, то је политички пројекат. Оно што је Милошевићу била Удба, тајне службе, то су Вучићу Пинк и Информер. Као што је Милошевић контролу над државом спроводио на методама старовремских аутократа, тако Вучић контролу спроводи пројектом ретардизације јавне сфере кроз тај ужас који се производи у тим таблоидима и емисијама. Њему је Марић оно што је Слоби био Дневник 2. Ријалитији постоје свугде у свету, али не знам да су игде до те мере политички инструмент групације на власти. Овде је то најдиректније. Имамо убиство жене које се користи као средство, као димна завеса или политичка бојева муниција у дневним разрачунавањима.

Или хапшење у ријалитију?

И хапшење и цео тај гнусни перформанс.

Могао би да замислиш такав перформанс, такав сценарио или би то било превише и за филм за који би гледалац рекао „стани сине, претерао си, па и ако је филм, превише је, разреди то мало“?

Превише је јадно, банално и за најглупљи треш Б филм из 80-их. То стварно треба да буду мождане синапсе рашчеречене кокаином, да би неко могао да измисли такве ствари. Озбиљна постмодерна. Али, деградација је канцер који једе све. Не само на „њих’“и њихове гласаче - окренемо се на ову „нашу“страну, и ту ситуација није много боља. Свака будала која је против Вучића, иако је бити против њега минимални цивилизацијски императив (против тог светоназора, не против њега лично), дакле, сваки идиот који је на тој „нашој“страни, колико год био манипулатор, необразован, вулгаран или баналан, одједном постаје „супер“и постаје „дисидент“. То је наш проблем. Повратак у претполитичко доба, нема озбиљних политичких тема, све се своди на то да ли си за или против Вучића. Не може само на томе да се гради опозиција. Ко су ти људи? Имате ли ви неке ставове, неку политику за коју ћу да гласам? Хоћу да видим конзистентност у томе, отвореност за јавну расправу, а не затварање у странке и ситне калкулације. Констатовати да је ово језиво може и дете у основној школи. Али шта даље, не могу сад ја да причам о Вучићу вечито. Вучића само треба склонити. Али, хајде да видимо како ћемо да дођемо до неких добрих решења за касније. Шта ми предлажемо, ко смо то ми? Ко ће уопште да се бави тим? Како бирамо те људе? Је л’ има негде некаква организација, странка, покрет, да бира по квалитету?

Ево, Вучић каже да ће он сам да изабере свог наследника? Имаш нешто против?

Ма, не интересује ме шта прича. Све што треба да знамо о тим људима смо знали од 90-их. Нема ништа ново и паметно што сам ја накнадно сазнао о њима, сем можда да су још бескрупулознији но што је ико замишљао.

Евроинтеграције, договори са Бриселом, одлазак у Вашингтон, Парада поноса, ствари се мењају, али ви то не видите?

То је сведено на пароле. Хоћу да видим интелектуалце, опозицију, колеге, да причамо о тим темама, али на нивоу 2017. Не на нивоу парола. То што је ЕУ данас, нема пуно везе са оном од пре десет година. Морали бисмо да решавамо ствари и артикулишемо ставове у ходу, а нисмо још постигли консензус око основних питања. Нико неће да чека понављача. Тај недостатак квалитетне приче о важним европским темама отвара могућност да Вучић користи ЕУ како паролу. Зато је неопходно те теме раслојавати и детаљно анализирати. Али проблем је то што такав приступ интересује само малу групу људи. Ево, гледам, и у мојој професији. Колико је медија и на који начин пренело вест да је умро редитељ Урош Стојановић? Да ли људи знају шта је радио, ко је он, зашто је био важан за нашу кинематографију, да ли је важан? Тужно ми је сад да причам о томе, трагична и болна ми је и Урошева смрт, и начин на који је „стручна јавност“реаговала.

Можеш да будеш бели листић и останеш најпаметнији на Твитеру или где год, можеш да одеш из земље и крећеш све из почетка, а можеш и да видиш да ли може нешто да се уради. Свакако гори фитиљ

Имамо човека, изузетно моћног, који стоји иза гарде својих горила и диктира друштву како да игра, што је било незамисливо чак и за деве-

десете. Какве филозофске расправе када ти Митровић диригује?

Он је Вучићево створење, његова марионета, еманација његове политике. А он је такође био експонент и важан, интегрални део политике Милошевића и Мире Марковић, који није лустриран, да не употребим пуно тежих речи које ми падају на памет, после 5. октобра. Него се свирало „Мај веј“на клавиру, одлазило у ријалитије, и то је све било О. К., а онда је метастазирало у овај хорор који сад гледамо. Што наравно не значи да би се требало помирити са поразом. Добро, ту је, нека диригује, али хајде да видимо има ли људи којима је доста тог пишања у лице? И ако ти је доста, онда се политички организујеш, гласаш, гледаш да будеш контра томе у сваком смислу. Гледаш да у својој професији задржиш минимум достојанства.

Како?

На бар пет конкурса нисам добио ни динар, један мој филм неће никада ни бити снимљен, „Филм о Ђинђићу“, зато што смо толико прегажени и ја и људи који су то са мном радили, на одвратне и вулгарне начине, не од стране политичара, већ „драгих“колега, да би сваки нормалан човек повукао црту и прихватио да су му везане руке, престао да се бави овим послом. Али, јебига, ја нисам хтео да прихватим да је то крај. Нисам рекао: добро, сада ћу да се убијем, нећу ништа да радим, или ћу да хејтујем на Твитеру и гајим пчеле у Сасексу. Налазим начине како ћу ипак даље да снимам, можда не Ђинђића, али свакако наставак „Поред мене“.

И шта је суштина тог другог круга „Поред мене“?

Да видимо десет година касније шта се догодило са тим клинцима и како живе. Презадовољан сам сценариом који сам писао са Миленом Богавац, и наравно да нисмо добили средства за реализацију од Филмског центра, ево сад ћемо покушати поново, и тражити образложења сваки пут изнова. А онда их суочити са цифрама за неколико година, и овај пут заиста инсистирати на одговорности људи који доносе такве одлуке. Људи краду и муљају на конкурсима, праве филмове које нико не гледа, купују станове, џипове, кокаин и проститутке од тога. Ја покушавам да радим филмове без тих пара, а не можете на дуге стазе то да радите. И осећам се језиво, али нисам престао да радим.

И шта мислиш, докле човек може сам против већине?

Не може дуго, али мора некако, пошто у супротном си се предао и то је крај приче. А глупо је прихватити да је крај приче, иако је то легитимно право. Имамо изборе. Шта ћеш да урадиш? Хоћеш да будеш бели листић, да одеш из земље, или гласаш? Сва три избора су легитимна и сва три имају некакве последице. Можеш да будеш бели листић и останеш најпаметнији на Твитеру или где год, можеш да одеш из земље и крећеш све из почетка, да се ресетујеш у 40-им, у бољим или лошијим условима, како год, а можеш и да видиш у овим нашим околностима да ли може нешто да се уради. Свакако гори фитиљ, па кад изгори код сваког од нас онда ћемо да размислимо да ли то има смисла па ћемо да мењамо стратегију. Нећемо да наставимо да ударамо главом кроз зид.

Толико стратегија је испробано, толико покушаја да се ово направи на неко друштво достојно човека?

Није било много аутентичних покушаја. Постоје људи који су целе своје каријере и животе посветили томе, а постоје и политичари који не доживљавају тај свој позив баш на тај начин. Ако би могло више ових људи из прве групе да утиче на политику, то би била значајна ствар.

Али како да дођемо до тога да велики број људи занима шта ти имаш да кажеш, да их занима твој филм, твоји погледи, а не зле, ниске ствари јер то зло се прелива на обичне животе?

Не могу да замисилим како ће то да изгледа када још мало стаса шири слој формиран на тој Пинк-Информер осовини. Као затвор за психопате и најтеже преступнике, па какви су модели понашања унутар такве заједнице. Лудница Аркам из „Бетмена“. Постоје лични механизми одбране, али они су све слабији, јер се огромне количине енергије, новца, сва моћ државе усмерава у то да та машина за млевење меса ради пуном паром. И многи су

упали у ту машину за млевење меса из незаштићености, необразовања, сиромаштва, егзистенцијалних проблема, страха који све то генерише, и тешко да ће да се извуку. Онима који нису још докрајчени некако треба да пружимо руку и градимо заједницу људи који слично размишљају.

У ствари поента је да је то константна борба. Ми смо се мало уљуљкали, ми смо имали тог старатеља, родитеља, ЕУ, где је то све деловало као завршена, сређена прича, а онда када су ти родитељи почели да се разводе и гађају посуђем и да се види све најгоре, ко је с ким спавао и тако даље, деца су остала да се кољу међусобно, да расту без старатеља и сад је тешко ту се артикулисати, посебно када нема црно-беле ситуације.

Колико година имају твоји ликови сада у наставку филма и плачу ли?

На прагу тридесетих су. И овај филм отвара проблеме генерације која сада живи овде и коју креће живот да уједа за задњицу. Неки су се баш снашли. И то не треба заборавити, да постоји група људи, мањина којој овакав ужас не да не смета, него им је најбоље што им се десило у животу. Профитирање у хаосу и безакоњу у том људождерском систему постоји од када постоје људска друштва. Неки Литлфингер из „Игре престола“који само чека ту врсту хаоса и распада да би могао да прави нешто своје на том пепелу и рушевинама. Оно што је овде проблем јесте што су размере тог распада невероватне. Не могу да замислим процес опоравка од овога. Зато понављам, страшно је важно да смањимо очекивања. Ово је елдорадо за бескрупулозне на власти, али и за врло бескрупулозне каријеристе који се позиционирају у табору противника Вучићевог режима. Ево иду београдски избори и баш ме занима на шта ће то да изађе. Било би ми жао да се тај моментум који је стварно био добар и резултат Саше Јанковића на председничким изборима изгубе. Неко ко је тек ушао у политику и на необичан начин, добио је леп политички капитал. И сад шта ће бити и како ће бити урађено даље то је кључно питање, ако ће ишта бити. Ако буде неког краха и прокоцкавања тог капитала, то није само Вучићева кривица. Вучић се труди да опозицију десеткује како зна и уме, свим механизмима икад измишљеним у историји диктатура и аутократија, али је проблем и у људима са друге стране плота. На личном нивоу, како ово друштво меље људе?

Зато што се изгубиш у погрешним биткама. Ето, уместо да радим филмове у континуитету, пошто су сви претходни били изразито успешни, уместо да гледам како би мој сценарио могао да буде бољи, и савременији, паметнији, не знам шта већ треба да раде уметници све време, ја се бавим тим теренским послом како ћемо уопште било шта. И онда се ти као професионалац деградираш у том процесу. Али донео сам одлуку, свесну, без обзира на услове, покушавам да радим док не крепам.

Које вредности су се развиле у тих 10 година код твојих јунака у наставку филма?

Како код кога. Зависи колико и како их је дохватила та машиница за млевење.

Лични интегритет, достојанство?

Код неких сигурно, код неких никако.

У љубав према новцу или љубав према човеку?

Љубав према људима. То је врста љубави која мене интересује. Увек има тај мали проценат неког језгра који ће из разних разлога успети да се одупре и да филтрира ту кишу гована којом нас посипају. Тако да не треба то занемаривати. Не треба их отписивати, то је сад можда најважнија порука. Кад кажеш сви су исти и сви су глупи онда се и та млађа особа осети лоше, глупо и неадекватно и лакше ће да склизне у неки дифолт режим. Ако охрабрујеш, даш шансу да се разговара, налетиш на више зидова, али нема проблема, један од сто неће имати тај зид и моћи ћеш да комуницираш. ’Ајде да видимо шта је иза, шта волиш, ко си ти. И на томе може нешто да се гради. Због тих неких

Не могу да замисилим како ће то да изгледа када још мало стаса шири слој формиран на тој Пинк-Информер осовини. Као затвор за психопате и најтеже преступнике

који су О. К. није фер да ми маторији скроз дижемо руке. Питај ме то поново за десет година. Као још сеђи и неуротичнији и када ти будем писао из Аустралије.

И шта би тада рекао?

Они тренутно контролишу град, али знамо и у стриповима на крају их Бетмен победи. Е, сад, пошто Бетмена нема, остаје на нама да се тиме позабавимо као грађани, да Готам Сити вратимо себи. Ово је сад културни простор једног озбиљног запећка, мале провинције на углу и ободу Европе, и, ту се животари. И људи прихватају то. Штета, јер сами дефинишемо границе света у ком живимо. Макар се ја трудим да буде тако. А онда те због тог уверења живот опет шутне у дупе, и онда укруг. Мој последњи филм „Поред мене“пример је филма који је био изузетно успешан и фестивалски и биоскопски, што је најређа категорија. И онда човек помисли, добро то је то, сад стварно не постоји контрааргумент, а онда опет дођу конкурси и опет исте буразерске комбинације.

Лаза Ристовски је далеко од најгорег у тој причи. Са стране када гледају људи, то изгледа као највулгарнији пример, у смислу, подржаће Вучића и онда ће да добије новац. Али, он то макар ради транспарентно. Проблем је што огроман број колега још горе ствари ради поквареније, из сенке, што заправо уживају у чињеници да не постоји систем. И то је највећа фалинка људи из ове струке, а сигурно може да се каже и шире, вероватно у сваком сегменту друштва. Ако нисте део тих интересних сфера, фестивали, жирији, конкурси... затвореног круга у ком људи без обзира на реалне вредности имају користи једни од других, ако си изван тога, и ти као покушаваш да се бавиш уметношћу, ма ћао. И то није тај партијски канцер, то су људи који су над-партијски, људи за сва времена. Због таквих мислим да се ми нигде не мичемо и гледам ту моју генерацију која клекне пред тим механизмима, не интересује их успостављање система, само тренутна и лична корист. И када је то твоје окружење, постанеш некакав лудак, ако тераш контру. Али, то је супер жиг за некога ко хоће да настави даље и даље и даље и да покушава нешто да мења.