ОСТАЛО НАМ ЈЕ МАЛО ДО ПОТПУНЕ ПРОПАСТИ
Марко Видојковић
На договорени интервју дошли смо различитим линијама метроа. Како је Београд изузетно проходан град стигли смо знатно пре договореног, те смо неко време разматрали где бисмо могли да седнемо, како бисмо на миру причали и уживали у марихуани. Откако је легализована, несташица биљке канабиса једини је проблем ове наше земље, иначе економски и политички супериорне у светским оквирима. Одабрали смо кафић на Дорћолу где марихуане увек има у изобиљу, а и конобар нас је препознао па је обезбедио најбољи сто. И онда смо се питали шта да причамо о нашој друштвеној збиљи кад је све тако савршено? С друге стране, ако неко случајно и чује да имамо нешто против тако перфектног уређења, питање је да ли бисмо више били на слободи. Дуго смо ћутали и размишљали. Он је пио кокту, а ја јупи. И одлучили смо да ипак у тишини одслушамо други албум Шарла Акробате…
Овако би изгледао наш сусрет са Марком Видојковићем да смо у његовом новом роману Е баш вам хвала (Лагуна, 2017), у коме он изводи својеврсни десант на целокупно постјугословенско друштво, смештајући радњу у садашње време у паралелни космос у коме се Југославија није распала, у којој нема непријатеља, и у којој је све сјајно, а осамдесета сезона серије Бољи живот је у току... У реалности, међутим, наш сусрет поводом договореног интервјуа изгледао је потпуно друкчије – једва смо стигли на време услед хаоса у граду, разговора о политици, друштву и свакодневици имали смо напретек и нисмо ћутали уопште. И да - нисмо имали марихуану, иако смо на моменте један другоме деловали као да је све време конзумирамо. Јер стварност на овим просторима досеже границе таквог апсурда да понекад изгледа као да смо у неком лошем сну. Или добром кошмару… Зато нисмо ни обраћали пажњу да ли неко слуша о чему разговарамо.
„Из комунистичког угла, све је идеално“, прича Марко Видојковић о
свом паралелном универзуму из романа. „Комунисти из моје књиге спасили су Југославију либерализацијом економског система и противљењем демократској транзицији. Остали су једнопартијско друштво, са слободном привредом. То је помогло да југословенски научници произведу нову технологију, много успешнију него произвођачи са Запада, те је као такво то друштво океј и у њему нема простора за критику. И ко год такво друштво критикује, неће добро да се проведе. Да ли то звучи познато?“
На самом крају романа кажете да у „који год кутак друштва да завириш, наишао би на трулеж...“
Не треба бити много паметан да би се то рекло. А не треба бити ни много паметан да се закључи како су овде сви темељи друштва урушени, још од доба Слободана Милошевића. Све што је након тога почело да се обнавља, срушено је током власти СНС. Судство постоји само у служби режима. Образовање и школски систем своде се на штанцовање радне снаге, која ће да запали на Запад. Остали смо само ми који се млатимо деценијама с овим системом покушавајући да га променимо, а они на којима је будућност одлазе. Међу клинцима постоји консензус да одавде треба бежати.
Уместо на Запад, ви у свом роману бежите у паралелну димензију. Да ли ми живимо паралелну стварност у којој глас мањине не допире до већине?
Писац у мени написао је књигу у којој је једини брзи и ефикасан начин за решавање ствари у овој земљи да дођу комунисти из друге димензије, да пококају кога треба и да направе земљу изпочетка. Самим тим сам исказао песимизам у односу на то колико брзо можемо да у друштву поправимо све што је покварено. Али, то је и упозорење да нам, ако дигнемо руке, неће остати ништа осим натприродног решења, које се никада неће десити. Ужасно је чекати смак света да би се коначно све завршило. Претворили смо се у друштво у коме се сладострасно чека да се догоди срање у другој земљи, да бисмо лакше сварили говна у којима пливамо. Бојим се да је пред нама дуга и тешка борба. Ништа друго немамо на располагању. То што нам се чини да имамо на располагању ријалити програм да нас забави или парче `леба да поједемо, то није живот. То је робија. И ми смо сада на робији, а живот је много више од тога. Живот је борба, а ја се борим речима и учествовањем на грађанским протестима.
Део те акције је и подршка Вуку Јеремићу. Зашто Јеремић?
Велики сам фан нових грађанских иницијатива. Покрет слободних грађана је једна од њих, Не давимо Београд је друга, Само јако била би трећа. И Јеремић је у корпусу нових политичких снага. Допало ми се то што је тражио подршку за настанак те странке, а да ни од кога није тражио да се учлани. Погледавши сада све потписнике прогласа који су подржали настанак нове партије, јасно је да ће му подршку ускратити оног тренутка када скрене с пута којим је кренуо. И друго, оно што се мени посебно допало, јесте помирење грађанске и националне Србије. Перципиран сам као неко ко долази из грађанског миљеа, и као такав хоћу да пружим руку подршци помирења и спаса онима који долазе из националног миљеа. То је добар фазон и једини начин да се ово дубоко подељено друштво мало регенерише.
То су махом објективни разлози, који би били субјективни?
Приметио сам да свако ко се Јеремићу приближи на 50 метара, постане мета напада режимских медија, што је знак да је Јеремић опасност за овај режим. А ко представља опасност за овај режим, тај је мени аутоматски близак. Очигледан је недостатак политичких партија које би комуницирале са становништвом Србије. Већина становника Србије није грађански оријентисана. Она је подељена. И мислим да је потпуно небулозно те две ствари делити даље. Онај ко је одлучио да те две ствари споји, има моју подршку. Прочитао сам та програмска начела и увидео да су она рецепт са дијагнозом шта нам све фали и шта треба да се поправи у друштву.
Шта?
Све! Ово друштво је апсолутно девастирано. Ми се и даље згражавамо над појмом политичка странка. А кад дођу избори, мораћемо да гласамо, јер је то једини начин на који се ова власт руши. Најгоре је што се људи пецају на то да чим се појави нека нова странка то не ваља, јер је то криминал и томе слично. Али
то је за сада једини начин да се ова власт смени. Људи морају да схвате да је апсолутни приоритет смена овог режима. А за тако нешто требају нам странке. Пре него што срушимо режим, ми из јавног живота морамо да се организујемо макар и неформално у једну врсту кризног штаба, који ће пратити шта ради власт – ова или будућа, свеједно. Треба бити непрекидно строг према свим режимима. Из прошлости смо научили да чим мало попустиш у демократској власти, кола крећу низбрдо и ударају у зид. Теза да су сви политичари исти и да су све странке лопови и криминалци, јесте теза на коју се народ лако упецао јер је тај исти народ лако страдао од разних политичара и странака. А данас се то заправо односи на једну једину политичку партију око које се све врти. Када данас у Србији причате како су сви политичари исти и када се гадите политичког система и избора, ви нехотице директно радите за странку која је узурпирала власт.
А зашто ову власт треба рушити?
Сви сегменти друштва су у потпуности корумпирани. До фискалне стабилности смо дошли тако што су смањене плате и пензије, а онда су запослени ортаци блиски власти, који су од аутолимара или керамичара постали министри! Некомпетенција и корупција су забиле глогов колац овој земљи у срце. Кад бих био апсолутно објективан морао бих да будем песимиста, али то би било исто као кад би неко одустао од живота само зато што зна да ће једног дана да умре. Исто тако важи и за живот у овој земљи. И једино што имамо је борба. Спартанска борба. У фигуративном смислу, то је борба мале групе људи против једног грозног система. Готово 700.000 људи је учлањено у СНС. То значи да је 10 посто становништва у једној партији! А ту су због бесплатног сендвича, прашка за веш или цркавице коју неко из њихове породице добија из државне касе. Или још горе, у партији су јер се надају да ће у неком тренутку добити мрвице од колача од којег шеф државе, његови кумови, ортаци и буразери узимају и стављају себи у џепове. Сетимо се да су са оним фамозним уплатама од 40.000 динара на рачун странке, њени чланови постали саучесници у најмасовнијем прању пара које је ова држава икад забележила. Где год да се окренемо видимо дивљу градњу, и никад се не зна којим се парама граде ти силни стамбено-пословни објекти у Београду. Ко то купује, када знамо како народ живи?! А све ниче, са свих страна. Ниче и Београд на води, па одједном чујемо причу да су и ту пране паре од трговине оружјем. И ко се докопа тих прљавих пара, тај је газда. А газда наших живота је доживео управљање овом земљом као приватни, породични и криминални бизнис.
И коме сте се сада замерили приступом Јеремићевој странци?
Многима, али не видим што би ми замерао неко из корпуса оних који су против Вучића. А овом режиму сам на мети поодавно. Потрудили су се и они да се замере мени. Али то што сам на њиховој мети заправо је изузетно романтично. Сваки њихов корак против мене представља ми комплимент. И свеједно ми је да ли ће проговорити Пинк или Информер или Небојша Крстић. Чим се нешто тако деси, одмах то шерујем на Фејсбук, јер шта год да се појави на Пинку, у Информеру или код Крлета на Твитеру, више нико не узима за озбиљно. Кад се појавим у „њиховим устима“или на њиховим екранима, то је победа за мене, на демократском фронту.
Претворили смо се у друштво у коме се сладострасно чека да се догоди срање у другој земљи, да бисмо лакше сварили говна у којима пливамо. Треба бити непрекидно строг према свим режимима. Из прошлости смо научили да чим мало попустиш у демократској власти, кола крећу низбрдо
Београд из ваше паралелне стварности изгледа као Сеул! А како заправо изгледа Београд из наше стварности?
Београд из паралелне стварности, нажалост, врло лако је могао да постане и наш Београд. То је Београд
у коме постоје подземни тунели, мрежа ауто-путева испод земље, то је град са искључиво електричним аутомобилима, ветропарковима, потпуно одржив велеград као главни град Југославије. Да није било ратова и да смо се формирали као нормално демократско друштво, чак мислим и да је могао да се развија у том правцу. Данас, нажалост, Београд има депонију која сваког лета прети да уништи пола града од дима који се шири, а та депонија постаје нови предмет прања лове и намештених тендера. Београд нема канализацију, па пола града базди на говна сваки пут кад се мало промени ваздушни притисак и никако да стигне тај проклети колектор за град од милион и по људи, па ми удишемо све оно што искењамо. То су две ствари које Београд нема, а постулати су једног града – да ти ђубре не улази у храну, јело, дисајне путеве и крвоток, а онда да се то исто не дешава са фекалијама. Ако идемо даље, лако ћемо да приметимо да граду тренутно фале улице, јер се власт занела услед преизборног раскопавања. А Београђани нису баш толико кратке памети да ово мучење опросте и да забораве, па да су избори и за пет година. Ја ћу их лично подсећати сваки пут где год будем могао да је ко зна колико људи умрло зато што Хитна помоћ, која је иначе неефикасна, није могла да стигне до њих због предизборног саобраћајног колапса. Ова власт је настала на незадовољству Београђана претходном влашћу, а показала је да је много гора, не само на нивоу града већ и целе државе.
У вашем роману Тито се појављује пред крај, као једна од могућих инкарнација. Да ли је баш Тито увек једино решење за овај народ?
Срамота је да је читава социјалистичка Југославија лежала на његовој грбачи и онда, када је та грбача отишла у гроб, и читава земља је отишла са њим. У другом универзуму из мог романа, Југословени су превазишли идолопоклонство и чак су и они схватили да је Тито био маркетинг. Сами су без Тита успели да направе нову, најбољу Југославију досад. Тита су послали у нашу димензију јер су схватили да смо заостали у историји и развоју, и да се овде Тито и даље перципира као особа која је све могла да реши и захваљујући којој смо ми чак и живели. То је, наравно, апсурд. Лицемерје је да се све сваљује на Тита и да опстаје прича како је Југославија била супер земља. А није била, јер се угушила у крвавом рату. Најгоре југолицемерје је када призиваш неку нову Југославију сада, када су на власти исти они који су је уништили! И тај Тито из моје књиге у таквом друштву, дубоко лицемерном и дубоко корумпираном, служи само као маркетиншки трик комуниста. Направили су клона са ограниченим временским трајањем кога су довели са ове стране портала, у нашу реалност, рачунајући да ће да помогне у социјалистичкој револуцији…
Да ли имате утисак да Вучић мисли да је одавно превазишао Тита?
Ако Вучић то заиста мисли, онда он има великих менталних проблема. А чини се да то заиста мисли. Ипак, то је вероватно зато што је свестан да маса којој се обраћа пије ту његову прљаву воду. Увек ћу пре мислити да је покварен, него да је луд или глуп. Домети његовог лудила виде се само у патолошкој мржњи према критичарима његовог система. Али не мислим да је луд зато што себе пореди са Титом, већ се са њим пореди зато што је свестан да тај јадни народ гледа уназад, да пола века тражи поново неког Тита као једину светлу тачку у својој несрећној историји и онда им је он и ту успомену одузео, правећи од себе лажног Тита за широке народне масе, на један врло кратак рок.
Али та маса је све шира и шира, како ће то бити кратак рок?
Тако што ресурса има све мање и мање, и тако што је нама остао кратак период до самоуништења. Нема овде дугог рока више! Овде постоји дуг рок само ако срушимо овај режим и ако кренемо да исправљамо систем од главе до пете, јер за кратко време то не може да се реши. Нама је остало врло мало до потпуне пропасти.
Један од парадокса за алтернативну реалност јесте и тај што се неко ко је израстао на изразито десничарском опредељењу сада представља као Европејац…
Не би било искључено да таква кукавица у неком тренутку, када види да су ресурси потрошени и да је покрао све што је могао да покраде и да се народ окреће против њега – а то ће се десити, јер се српски народ пре или касније увек окрене против тлачитеља кад га добро истлачи – да на крају и побегне! Он и његови пајтоси понашају се као да иза њих неће остати ништа. И чињеница је да је њих баш брига, да трпају паре себи у џеп, краду где год могу, намештају тендере и конкурсе… и у једном тренутку, не би ме чудило, да спакују кофере и да побегну. Осим ако их они који то одобравају и подржавају, а то су наши „западни пријатељи“, не пусте раније низ воду.
Ова власт је настала на незадовољству Београђана претходном влашћу, а показала је да је много гора, не само на нивоу града већ и целе државе
Интересантна је расправа у роману да ли треба имати децу или не. Да ли је то и политички став?
Није себично немати децу, јер на планети на којој постоји седам и по милијарди људи не поставља се питање продужетка људске врсте. То је себично према том створењу кога доводиш у овакву земљу. Деца се праве из љубави, али ваљда и из љубави према самој деци. Правити децу сада у овој земљи у оваквом тренутку, истовремено је и херојски али и себични чин. И ствар одлуке. У овом тренутку, ја једва састављам крај са крајем. Живот ми је угрожен, и то због онога што говорим већ годинама. У таквој атмосфери уопште ми не пада на памет да продужавам врсту. То ми звучи капиталистички, а ја сам пролетер и немам никаквих поседовања, осим раздрнданог аутомобила. Код нас су деца најугроженија врста и треба поштовати нечију одлуку да их нема, а ономе ко их има помоћи да их изведе на прави пут.