УСТАНАК ПРОТИВ ТРАМПА
Судбина нуклеарног споразума са Ираном
За нешто мање од два месеца знаћемо шта је Вашингтон одлучио и хоће ли повући свој потпис са Заједничког свеобухватног акционог плана (JCPOA) који је постигнут са Ираном, како то сада захтева Доналд Трамп.
Амерички председник одлучио је да је време да се тај споразум раскине, а медији су већ објавили да је пресудну улогу у томе одиграла Ники Хејли, америчка амбасадорка у УН, која га је наговорила на тај потез, пошто је претходно изгубила рунду када су у јулу Рекс Тилерсон, амерички државни секретар и Џејмс Матис, министар одбране, успели да га убеде да прихвати доказе да се Иран држи договора.
Али Трампа није било потребно превише наговарати. Из њега је опет излетела салва оптужби, од тога да је Иран „водећа држава-спонзор тероризма”, да помаже Ал каиду, талибане, Хезболах, преко тога да је споразум који је са Техераном потписала администрација Барака Обаме „један од најгорих споразума у које су САД икада ступиле” што смо већ слушали током председничке кампање, до оптужби да се Иран „не придржава духа споразума”.
Међународна организација за атомску енергију која надгледа иранско спровођење споразума потврдила је да се поштује договор, остале потписнице, Кина, Русија, Француска, Немачка и Велика Британија такође се слажу да нема разлога за повлачење потписа, Трампова администрација тврди да нема доказе да постоји било какво кршење, али упркос свему Конгресу није потврђено да се споразум
спроводи. Такву потврду не захтева JCPOA, али захтева Вашингтон, а амерички председник на сваких 90 дана треба да извести да се Техеран држи договореног и то је до сада и чињено. Сам Трамп такву потврду дао је два пута.
Али сада се појавио „дух споразума“, као формула да се све поништи и захтеви повећају, како већ то захтева тврда линија. По том сценарију Иран би требало да потпуно одустане од нуклеарне енергије и у мирнодопске сврхе, да престане да финансира Хезболах и Хамас, да ускрати подршку Башару ал Асаду, да се повуче из сваке ситуације која је за Вашингтон спорна и да пристане на све оно на шта је јасно да никада не би пристао. Да је ишта од тога било могуће, да је било могуће тако лако натерати Техеран да се повинује западним жељама, не би се ни преговарало, посебно не толико дуго и са толико широким фронтом најјачих светских држава. Други потписници, Европљани, Руси и Кинези не желе да се враћају на почетак, нити да ризикују оно што је до сада постигнуто, тим пре што иранска страна поштује договор. Ангела Меркел, немачка канцеларка, Тереза Меј, премијерка Велике Британије и Емануел Макрон, француски председник, у заједничком саопштењу подсетили су да је било потребно тринаест година дипломатских напора да се дође до JCPOA и да је сав тај труд уложен не би ли се Иран предупредио да развија нуклеарно наоружање.
„Споразум је једногласно потврђен у Савету безбедности УН Резолуцијом 2231. Међународна организација за атомску енергију је на основу својих програма контроле и испитивања у више наврата саопштила да се Иран држи постигнутог споразума. Стога ми охрабрујемо Владу и Конгрес САД да испитају утицај на безбедност САД и њених савезника пре него што предузму кораке који би могли да ослабе JCPOA, попут, рецимо, поновног увођења санкција, које су укинуте под условима садржаним у споразуму.“
Ауслови су да се смањи програм обогаћивања уранијума, задржи само онај за мирнодопске сврхе и одустане од развијања атомског оружја, да се дозволи међународна контрола, а да друга страна заузврат постепено укида санкције. И тако је кренуло, али је Трампова администрација сада ипак решила да уведе нове санкције иранској Револуционарној гарди, опет због подршке тероризму и савезништву са Асадом
„САД не могу једнострано да пониште нуклеарни споразум између Ирана и шест светских сила из 2015. године“, изјавила је Федерика Могерини, висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност. „Као међународна заједница не можемо да дозволимо да се поништи нуклеарни договор који делује. Што се ЕУ тиче, договор ће наставити да функционише.“
Трамп је можда остао без подршке других потписника, али је унео довољно немира, и истовремено код куће је добио аплаузе оних који су од почетка сматрали да у преговоре не треба улазити, да Иран само купује време и да неће одустати од намере да развије атомско оружје. Честитке су стигле и од Бењамина Нетанијахуа, израелског премијера, који је овај потез назвао „храбром одлуком“, а и од Саудијске Араби-
Споразум са Ираном први пут је показао да је могуће спречити рат преговорима и пре свега спречити нуклеарно наоружавање неке земље Зигмар Габријел
је. Јер, слажу се Тел Авив, Ријад, а и Трампови сарадници, са Ираном се не може преговарати, не може му се веровати, не треба га толерисати и треба га зауставити. То је, међутим, став који, страхују други потписници, води у рат.
Рекс Тилерсон ипак је признао да се Техеран држи договора, што је формулисано штуром реченицом да „технички поступа у складу са споразумом“, али да је потребно поправити извесне „пропусте у споразуму“. Ти пропусти односе се на претњу коју Иран представља за регион и на претходна искуства која показују да му се не може веровати.
„Овим се шаље порука Северној Кореји: Нећемо склапати лоше договоре и ако икада будемо постигли споразум, побринућемо се да одговарате за своје акције. Нећемо гледати у страну само зато што имамо споразум“, изјавила је Ники Хејли и тако погодила управо оно од чега Трампови противници страхују – да би овакви потези могли да отежају сваки други покушај преговора или смиривања тензија било где, па и у Северној Кореји.
„Мора постојати претпоставка континуитета, уколико велика сила жели да буде велика. Непредвидивост можда доноси тактичку предност, али постоји и стратешка одговорност“, наводи Ричард Н. Хаас, председник тинк-тенка Савет за међународне односе и бивши директор за планирање политике у Стејт департменту, у ауторском тексту за Проџект синдикејт на чије објављивање НИН има право. „Овде је очигледна веза са Северном Корејом. У неком тренутку САД могу да одлуче да дипломатији пруже значајнију улогу у суочавању са изазовима севернокорејског нуклеарног програма. Али способност Америке да понуди право дипломатско решење биће озбиљно поткопана ако други буду проценили да јој се не може веровати да ће се споразума и држати.“
Иран је, чинило се, могао да пружи мало оптимизма да се и у тешким околностима и са тешким преговарачем какав је Техеран, ипак нешто може постићи без оружја. И то када је тема управо нуклеарно оружје. А то је тема која се никако не завршава. Порука Северној Кореји можда је за Ники Хејли добра, али остали потписници на то гледају мало другачије.
„Споразум са Ираном први пут је показао да је могуће спречити рат преговорима и пре свега спречити нуклеарно наоружавање неке земље. Уништавање овог споразума значило би да се други широм света не би више ослањали на сличне уговоре. Због тога је реч о опасности која далеко превазилази Иран“, изјавио је Зигмар Габријел, немачки министар иностраних послова.
Када се у јануару наврши тачно годину дана како је Доналд Трамп ступио на дужност, већ ће се увелико знати шта је одлучено у случају овог споразума. Али ће остати неповерење и озбиљна неизвесност око будућих потеза Вашингтона.