КОГА ЈОШ ИМА НА ГРОБЉУ КАСНО НОЋУ

Џорџ Сондерс

После петочасовне расправе, 17. октобра увече, Букеров жири саопштио је коначну одлуку: награђен је роман Lincoln in the Bardo Џорџа Сондерса. Књижевник рођен 1958. године у Тексасу, који је детињство провео у Чикагу, дипломирао је геофизику усред нафтног бума и радио на Суматри. Пре своје тридесете, прешао је на литературу и постао један од најбољих савремених приповедача. Збирка прича Десети децембар већ има култни статус; недељник Тајм сврстао га је међу 100 најутицајнијих људи на свету.

Сада је постао други Американац с Букеровом наградом, најважнијим британским признањем које све до 2014. није било отворено за ауторе из Сједињених Америчких Држава. Тако је цео свет открио романескни првенац важног писца, јединствен, пун новина, како ће рећи жири, скрећући пажњу на дело што изазива читаоца и тражи посебан ангажман.

Главни јунак је Абрахам Линколн. Два дана после смрти свог једанаестогодишњег сина Вилија, 22. фебруара 1862. под окриљем ноћи и под тешком сенком грађанског рата, он одлази на гробље. Вили је у лимбу (Bardo је тибетанско-будистичка верзија), на граници између мртвих и поново рођених, где се преплићу гласови становника тог света. Својеврсни хор приповеда у фрагментима, смењујући монологе и дијалошку форму; цитате и обрисе историје у дубокој позадини.

Џорџ Сондерс, коме је раније припао низ најзначајнијих признања, говорио је два пута за НИН. Пре две године прво смо га упитали да ли се често врзма по кухињи. Говорили смо о симетрији и цитирали Данила Киша (у роману Башта, пепео пажљиво је премеравао со, бибер и шећер).

„Да, то је врста мерења која се такорећи дешава у ходу“, одговорио је. „Мој приступ се своди на то да једноставно читам причу изнова и изнова, вршећи притом промене (мале и велике), а онда прича полако почиње да напредује ка једном вишем нивоу (добија лепши облик, неочекиван, непристраснији, упечатљивији). Тако да се симетрија акумулира у тим многобројним верзијама. Помало личи на кување, током кога бисте могли непрестано да испробавате укус онога што је на шпорету у реалном времену, чак и док додајете овај или онај зачин. И ако бисте могли да избаците зачине. И да почнете из почетка и да упоредите различите верзије у реалном времену.“Други пут смо разговарали неколико дана пре Букеровог признања.

Шта је рекао Џорџ Сондерс за наш магазин?

О „Линколну“

Чуо сам причу још током деведесетих година прошлог века... Да је Линколн, скрхан болом, отишао у гробницу свог тек преминулог сина и имао некакву врсту интеракције са телом. У основи, размишљао сам о свему томе две деценије, пре него што сам почео да пишем роман Lincoln in the Bardo 2012. године.

О заплетима

Углавном не смишљам заплет унапред. Мој метод: ако започнете са мало интересовања или љубави према нечему, с мало дијалога или једном сликом, онда ће вам то послужити као зрно кристала. Као на часу биологије. И следећи природну енергију приче (реагујући на шалу) и одговарајући на питања која поставља, можете је развити на органски начин. (То јест, не у складу са вашом идејом о томе шта би прича требало да буде, већ одговарајући на оно што сама прича жели да буде.) Али мислим да је поента у овоме: када погледамо шта је то што нас вуче да се бавимо фикцијом, мислим да су то ти мали кораци које писац прави интуитивно (налети лепог изражавања, изненађујући преокрети и тако даље) – они који разликују доброг писца од осредњег писца. Скоро необјашњиви, нити логични, нити претходно смишљени. Они се дешавају негде између тренутка читања једног реда и тренутка у коме прсти почињу да куцају следећи. Налећу на писца као мале олује

Као многи Американци, а претпостављам и Срби, имам праву везу од љубави до мржње с поп-културом. Не можете порећи њену моћ, али такође не можете порећи њене ерозивне и паразитске особине

милости. Тако да је посао књижевника да се нађе тамо где би те олује могле да се догоде. Да некако дестабилизује свој свесни ум како би се оне догодиле. Сваки аутор нађе сопствени начин да то уради. Неки које познајем припреме нацрт сложеног заплета тако да углавном знају у ком правцу се крећу, што за њих значи да могу слободно да поднесу олује милости у процесу писања нацрта. Што се мене тиче, морам да се трудим да не размишљам о заплету или значењу или теми, већ да једноставно пустим да овај ред одговори на онај пре њега. Касније, наравно, постајете свесни ширег обрасца и тако даље, али за мене је веома важно настојање да задржим строго логички ум изван собе.

О форми

Када је реч о роману Lincoln in the Bardo, морам да кажем да сам најпре писао нешто сасвим друго, у сличној форми, пре доста година, у облику старих верзија четовања на интернету. Та књига, коју вам помињем, није успела, али сам уживао у чет форми и установио да пружа много могућности. Тако да сам, покушавајући да пронађем израз и испричам причу о Линколну, помислио: кога још има на гробљу касно ноћу... Одговор сам имао у том ранијем рукопису.

О језику

Сматрам да измишљени догађаји изгледају као да су се заиста догодили једино када су приказани правим језиком. Други начин да то објасним јесте да је та магија имагинарног – тренутак када више не читате, већ сте у ствари „у“том свету – нуспроизвод стила и (очигледне) радње – симултаност тога. Ако тврдите да се нешто догодило, али то чините обичним или шаблонским језиком, на неки начин, добром читаоцу изгледа као да се није догодило или се само делимично догодило. Али ако се исприча на прави начин, чак и нешто немогуће може да изгледа као да се заиста догодило. У том поступку, ја некако увек „пратим“језик – „шта је ту забавно?“– и онда ће потрага за прозом која није мртва створити догађај који има смисла. Помало је тешко објаснити. Али, рецимо да сте написали: „Бил је отишао до врата која су водила у зграду са предње стране и отворио је врата и ушао унутра где су биле две жене у хаљинама и један човек у оделу.“Па, то је помало досадно. Предугачко је за радњу. Заправо, на неки начин вређа читаоца својом лењошћу. Подиже зид између читаоца и писца. Тако да почињемо да избацујемо и обликујемо, помоћу логике (Шта се може изоставити? Шта се понавља или подразумева?), али такође и помоћу слуха (Како звучи овај исход у настајању?).

О стрпљењу

И ја сам нестрпљив. То је неопходно. Не дозвољава вам да дангубите. Претпостављам да тражите тачну комбинацију стрпљења и нестрпљења. Оно што мени помаже да будем стрпљив јесте моје претходно искуство с причама. Схватио сам, до сада, каква је једна од мојих сторија када је, рецимо, четрдесет процената готова, и знам каква је када је заиста завршена. Осећао бих се ужасно када бих послао причу за коју знам да је четрдесет процената довршена. Пошто сам већ осетио како је то када приповетка просто поскочи у последњем тренутку и заиста постане оно што јесте, постао сам на неки начин зависан од тог осећаја. То је нешто на шта заиста вреди чекати. Тако да је оно што ви називате „стрпљењем“облик живљења с том прозом, када сте сигурни да ће вас наградити за чекање.

О хумору

Хумор је у ствари отвореност; искреност која долази из неочекиваног или обично недозвољеног правца.

О фантастици

Никада нисам много читао научну фантастику, али ми се свиђа. Највећи утицај научне фантастике на мене је посредан, преко филмова и телевизије. Сећам се како ме је одушевио тренутак у Ратовима звезда када долазе свемирски бродови и ти видиш да су, иако модерног изгледа, изгуљени и улубљени – већ били коришћени. Ако сте одрастали у времену и на месту где и ја, било је ту много научне фантастике (Звездане стазе и Зона сумрака на телевизији, на пример), а било је и много чудних, надреалних прича. Чак је онај божићни специјал Чарлија Брауна био прилично чудан. Потпуно одсуство одраслих, деца која успевају да стоје с тим невероватно великим главама, појављивање и нестајање дрвећа и тротоара у анимацији. Такође се сећам серија као што је Green Acres и Laugh-In, па чак и Бетмен, које су биле пуне постмодерне препредености. Тако да је америчком писцу моје генерације (као и онима после мене) веома блиска идеја да прича може (а можда и треба) да буде антиреална и да укршта различите жанрове, све...

Чуо сам да је Линколн, скрхан болом, отишао у гробницу свог тек преминулог сина и имао некакву врсту интеракције са телом. У основи, размишљао сам о свему томе две деценије

О поп-култури

Као многи Американци (а претпостављам и многи Срби) имам праву везу од љубави до мржње с поп-културом. Не можете порећи њену моћ, али такође не можете порећи њене ерозивне и паразитске особине. Тако да уметност може бити истовремено и славље и пад. Уосталом, шта год да је наша поп култура, она произлази из „нас“, више или мање. Нисам сигуран да вам је познат стрип цртач Волт Кели, али он је измислио тог изванредног сатирично-комичног јунака који се зове Пого, чија је чувена реченица „Упознали смо непријатеља и он је ми“(карикирање реченице Оливера Хазарда Перија: „Упознали смо непријатеље и они су наши“). Али, по мом мишљењу, Погова реченица много говори о нашем односу према поп-култури и корпорацијама и према влади – све оно што типично либерално-хуманистичко-прогресивно размишљање воли да мрзи. Они јесу ми. Ми смо их створили. Они су у суштини преувеличане манифестације различитих аспеката наших личности. Ми волимо да мислимо да су их „они“створили, али мени је то превише морално једноставно.