Весна Малишић
Скица за портрет председника
Када је пре више година Александар Вучић сасвим изненада почео да гради имиџ политичара који је радикално раскрстио с радикалском прошлошћу, раскинуо са заблудама младости које су ову земљу скупо коштале, одрекао се цртања граница националне државе, признао право на грешку, јавно тражио разумевање за сопствену промену, почео да користи метафоре Зорана Ђинђића, цитира Верицу Бараћ и говори о европским вредностима, било је и даље оних који су сумњали у тај спектакуларни обрт амбициозног политичара чије време тек долази. Али, руку на срце, било је и све више оних који су веровали да ће та промена у политици, колико год суштински била неискрена, утицати да се смире националистичке страсти, стишају нетрпељивости и унутрашњи сукоби и појача подршка европским интеграцијама. Тражило се за њега мало времена и кредита. Веровало се да само преобраћени радикал може да смири радикалску свест. Са нескривеним разочарањем говорило се о апсурду да ће демократске вредности уводити и Европу славити онај који је Србију од ње прилично удаљавао.
Али, кад се то баш и није догодило, за све је постао крив Томислав Николић, клип у точковима Вучићевих промена, конзервативац који дели СНС, свађа се са регионом, подстиче клерикализам, проруско расположење и евроскептицизам. А, кад је и Тома коначно, снагом Вучићевих подземних вода, отишао у историју, остала је Србија лицем у лице са својим великим реформатором – јединим и незамењивим представником свеколиког народа. Али од очекиване нормализације Србије није било ништа. Напротив.
Вођа-популиста, моћном машинеријом за претње, уцене, застрашивање и куповину подршке, уситнио је политичку сцену и збрисао све препреке између себе и народа. Док његови медијски разбијачи свакодневно утврђују меру колико други морају бити ућуткани да би се он чуо, колико лоши да би он био добар, колико неуспешни да би он био успешан, колико коруптивни да би он био чист. Скицу за његов истински портрет зато данас црта Марко Ђурић, новоинсталирана звезда неорадикалске напредњачке власти, скандирајући незграпно у телефон, на уво председнику – „Ацо, Србине“. У тај поклич младог јуришника Ђурића, који је за кратко време од учтивог политичара израстао у достојну реплику Александра Мартиновића из најбољих радикалских дана, сасвим се уклапа и Александар Вулин са својим патриотским епизодама. Смирујући буку око тетке и стана, Вулин је одлучио да испуни очекивања бившег министра правде Николе Селаковића који је у име државе свечано дочекао хашког осуђеника генерала Лазаревићу као српског хероја о чијим подвизима би, како је тада рекао, ђаци требало да уче у школама. За почетак Вулин је обезбедио да Лазаревић подучава кадете, а ко зна можда после крене и по школама. Уосталом, ново лице ове политике су потпуни вредносни релативизам и кадровска политика која у јавни живот враћа оправдано одсутне, што због почињених злочина, што због корупције, што због афера.
Медијски разбијачи свакодневно утврђују меру колико други морају бити ућуткани да би се он чуо, колико лоши да би он био добар, колико неуспешни да би он био успешан, колико коруптивни да би он био чист
Наравно да коцкице у мозаику лика и дела проевропског председника чини и репресија према двојици перформера који су делили маске са Вучићевим ликом и слике сендвича на отварању Музеја савремене уметности. Али и одобрени скупштински перформанс већ реченог Мартиновића који је листао фотокопију Вучићевог индекса постиђујући присутне његовим десеткама све у стилу већ успостављене формуле за билдовање култа личности – колико морате да будете глупи да би он био најпаметнији.
Штошта је у међувремену свом портрету доцртао и сам Вучић, али је можда најколоритнија његова опаска да је прилог на америчкој телевизији Н1 о Дачићу осам секунди дужи него онај о његовом говору на прослави девете годишњице странке. Свеједно што су управо изашла свежа истраживања која показују да је у електронским медијима председник хиљадама пута присутнији од других, још изгледа није решена дилема колико сви други треба да буду невидљиви да би Александар Вучић медијски доминирао.
И ништа за ту суморну слику ауторитарне власти и потпуног вредносног хаоса не мењају повремени краткотрајни пасажи миротворства и разложности у говорима председника Вучића. Они су само инцидент у мору искључивости. Главни ток је бруталан.