Ко грађане мотивише за политику, победиће Вучића
ВЛАДИМИР ПАВИЋЕВИЋ ДОЦЕНТ НА ФАКУЛТЕТУ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА
Пречесто су била изневерена очекивања грађана и сада треба много енергије, снаге, рада и посвећености да се убеде да изађу на изборе. Зато једна од кључних речи треба да буде – учествовање у политици и то дневно
Пречесто су била изневерена очекивања грађана и сада треба много енергије, снаге, рада и посвећености да се убеде да изађу на изборе. Зато једна од кључних речи треба да буде – учествовање у политици и то дневно
Када је, пролећа 2016, доцент на Факултету политичких наука, Владимир Павићевић испао из изборних комбинација листе окупљене око Демократске странке, на друштвеним мрежама излило се много љутње због губитка једног од омиљених посланика. Ако се неко надао да ће се, на следећим изборима, у све непристојнију Скупштину вратити посланик познат по инсистирању на господској етикецији – преварио се. Своју мисију Павићевић наставља у родној Црној Гори.
Бежите из раскопаног Београда?
Није било згодно ових дана у Београду. Лакше ми је било бициклом да прођем многим деловима града него аутом... Рекао сам вам и прошле године да сам се опростио од српске страначке политике. Сада сам већ неко време политички саветник председника Црногорске странке, са којим сам радио на локалним изборима у Будви 2016. Направили смо одличан резултат и одлучили да радимо на развоју странке по читавој Црној Гори. Циљ је да се додатно утиче на развој грађанских сентимената и развија концепција уставног патриотизма као темељна за будућност црногорске државе. И ја сам се томе усмерио. Намера ми је одраније и била да у Црној Гори формирам Институт за истраживање политике и политичке теорије и на томе намеравам да радим следеће године. Те ствари су се подудариле, и ето, мало фортуна, а више подршка код тамошњих пријатеља ме је охрабрила да направим овај искорак.
Има бициклиста које је, изгледа, фортуна заборавила... Различите су процене да ли је у Београду више поборника планова за град, или оних који због свега очајавају. На кога ови други да се ослоне?
Мој утисак је да су припреме за београдске изборе почеле. Власт се сигурно припрема, они се стално баве математиком у политици, а мислим да и у опозицији имамо почетак договора за наступ на изборима.
Опет колоне...
За мене политика није ствар математике. Сматрам да људи који су у опозицији треба да се повежу идејно, вредносно и људски, а ако постоји могућност да договоре ту интегративну тачку за шири савез странака, онда то за ову прилику може да буде добро. Увек се поставља питање шта је то што је интегративно и да ли ти људи могу да се договоре. Не знам тачно шта се припрема, али видим најаве представника многих формација да ће да учествују на изборима.
Да ли би вам савез Саше Јанковића, Вука Јеремића и Драгана Ђиласа за београдске изборе деловао логично?
Био сам на коалиционој листи кандидата за посланика када је господин Ђилас био председник ДС и моје искуство сарадње са њим је било позитивно. Нарочито је за мене било добро то што је инсистирао да будем на листи упркос томе што сам га претходно, баш док је био градоначелник, страшно критиковао. Приступ који је значио да критику није узео као личну ствар ми је знак да је вођен разумом, а када се тиче Београда, он има низ адута зашто би био добар градоначелник. Ако би био на челу ширег савеза, мислим да би се могао очекивати победнички резултат на изборима у Београду.
Упркос различитим идеологијама чланица?
Ја сам увек заинтересован за успех политичких формација које заговарају европске стандарде у преображају друштва. Можда то усмерење ка европским стандардима, као интегративној тачки, може да буде основ да се направи договор, а онда да се истури кандидат који има адуте на основу искуства стеченог управљањем Београдом. То ми се чини као веома добра опција ако се жели победа на изборима. Легитимно је, наравно, да се иде и у више савеза, али мислим да би било добро да ти савези који се формирају направе макар договор око тога да се међусобно не сударају, да се зна да постоји идеја око које су сагласни, будући да је јасно да постоје друге ствари око којих се разилазе и због којих нису направили предизборни савез. Али не морају једни другима да буду препрека у кампањи. Тај договор би већ био значајан искорак, а сигурно би и грађани препознали зрелост и знали да то награде.
Има процена да десница има највеће шансе да влада после „проевропског“Вучића.
Не видим да је то сада могуће. Господин Вучић је својим еклектичким приступом у идејном обликовању странке заробио тај део политичког поља и мислим да су готово сви актери из тог поља под његовом директном или индиректном контролом. Баш супротно, мени се чини да Вучић у овој контроли коју спроводи највише проблема може да има са људима који припадају грађанском блоку. Они су често осетљивији на ауторитарне механизме владања и пре ће да реагују на нешто лоше. И зато мислим да део опозиције који заговара грађанске вредности има много веће шансе да узме власт од Вучића.
Може ли се рећи да опозиција чини баш све што је могуће у овим условима?
Политичке формације у оквиру опозиције су разноврсне. Приметио сам да кад год власт уради нешто што заслужује критику, та критика и дође макар из једног дела опозиције. Зашто не би формирали неку врсту тела које би се бавило координацијом тих активности, па и тиме да оставе утисак озбиљног приступа политици који би донео озбиљније резултате? Тамо где постоје разлике, то нека се остави по страни, али има ствари где не би требало да постоје разлике.
Могу ли ови људи да се о томе договоре?
Мислим да је договор увек могућ када постоји заједнички циљ и разумни људи. Ево, поменуо сам вам да Ђиласу није била сметња за нашу сарадњу то што сам га критиковао. Мислим да је већина људи ту у основи вођена разумом и да има шанси да се направи макар минимални договор.
Расписивање парламентарних избора компликује договор.
Ту су две ствари важне – једна ствар је око термина одржавања избора, а друга око могућности договора за парламентарне изборе. Што се тиче термина, мислим да адут опозиције у јавним дебатама треба да буде управо то – да избори треба да буду онда када је то предвиђено Уставом и законима, а не да се датум одржавања избора било ког нивоа препушта хиру и математици.
Онда им власт одговори да се плаше избора...
Како се плаше – па по који пут би се организовали парламентарни избори у Србији од 2012? Власт ће увек да пронађе ослонац за напад, али ако се опозиција доследно држи захтева да избори буду када је предвиђено, сваки аргумент са друге стране може да буде само слабији. Осим ако Влада не прогласи да је пала. Е ако би се то десило, ја бих употребио тај аргумент као кључни у кампањи и понављао да је власт била слаба, да Влада није
Држава може да буде на добитку само ако се Влада усмери ка најпречем приоритету спољне политике, ка Западу. Да неко буде Тито и да понавља Титове механизме у овом времену, нема смисла
имала резултате и да је због тога пала. Ако се изместимо из математичких операција и погледамо резултате, онда се види да су резултати владајуће коалиције стварно танки. Треба дакле, ако се већ иде на превремене изборе, притиснути Владу да своју немоћ око решавања проблема у заједници прогласи за кључни разлог расписивања ванредних избора.
У делу опозиционе сцене помиње се идеја бојкота.
Мислим да треба учествовати на изборима и истовремено стално слати поруку да треба да постоје услови за поштене изборе, да се зна да су пребројани гласови реално стање, а не да стално постоји сумња. Бојкот треба да буде последња опција. Ево, 2000. када су организовани избори за председника СРЈ, било је много примедаба и процена да аутократа неће предати власт и да не треба ни учествовати на изборима. Али је опозиција победила, прво на изборима, потом и на улици.
Нису били баш исти људи, а није било ни багажа стеченог владањем после 2000.
Често чујем аргумент – доста више ових. Нисам сагласан са таквим приступом, нарочито у условима који данас постоје у Србији, јер искуство појединих политичара може да користи у овом времену. Ево, на изборима који следе у Београду грађани који желе нова лица имаће прилику да гласају и за неке нове људе у политици. Формирају се покрети и странке чији чланови и лидери немају политичко искуство, па ће следећи аргумент о истрошеним, старим политичарима, моћи да гласају за другачије кандидате.
Нема разлога за превремене парламентарне изборе осим ако Влада не прогласи да је пала. Е ако би се то десило, ја бих употребио тај аргумент као кључни у кампањи и понављао да је власт била слаба
А онда кажу – сви су исти...
Нису. Видимо да и у Скупштини постоји разноврсност политичких групација које заговарају различите системе вредности, веровања и мишљења. Ни наступи им нису исти. Када у овим околностима чујем да неко каже да су сви исти, о тој особи прво помислим да жели да се ослободи одговорности. Ја сам за то да се учествује, да грађани, чак и ако немају највеће поверење ни у кога, ипак гласају за онога коме верују највише од свих који су ту, ма колико мало то поверење било.
Како вам изгледа данашња Скупштина у односу на ону у којој сте били?
Много је другачија. Када сам ја био посланик, било је једноставно, као утакмица два клуба. Сада имате 15 страна са којих долази лопта. Мислим да у скупштинској сали и треба да се види сва разноврсност друштва. Проблем је што - да ли због тога што је то намера ових који су на власти, или због неких других разлога, не знам - али делује као да је Скупштина утишана. Као да је и намера да се покаже да је политичка моћ слабо везана за Скупштину. Седнице су проређене, нема много законодавних
пројеката и чини ми се да можда влада, као основни предлагач закона, није толико вредна, па зато и Скупштина нема толико посла. А и то што има највише се користи за личне обрачуне.
Шта видите као разлог за парламентарне изборе – само појачавање шанси СНС у Београду?
Аргументација за изборе 2016. је била да је атмосфера у друштву била климава. Нека математика је сигурно била у основи идеје да се иде на ванредне изборе тада, али је владајућа странка, што се тиче броја посланика, изашла ослабљена. Сад можда овако размишљају – тада је направљена грешка, нисмо рачунали да ће неке листе да уђу, ајде сада да вратимо оно стање пре 2016. када се имало 200 посланика у коалицији. Ту математику могу да видим као основу у логици људи који сада одлучују када ће бити избори. Рачунају да можда неке странке неће да уђу, да опозиција неће да се договори, да ће да је изненаде...
Како ће ту одлуку оправдати?
Једва чекам да видим. Када сам читао образложење за претходне изборе, оно није деловало убедљиво. Ко год мало прати политичке процесе, види да нешто друго стоји иза тога. Верујем да ће и сада да се смисли нешто што може да изнесе форму, а шта ће да буде, не знам.
Рецимо – тврдња да трпимо притиске споља, па је потребан јасан легитимитет?
Тај легитимитет постоји и сада, и постојао је 2014. Овде нема проблема са легитимитетом. Било би ми разумљиво да сада постоји иницијатива да се иде на изборе зато што имамо једну ствар коју морамо да урадимо, као што је нпр. уставна ревизија. И онда да кажемо – идемо на фактичку конституанту, посланици у новом сазиву прво гласају о новом уставу, потом настављају рад.
Може ли та идеја да се лансира за пролеће?
Не може, само говорим која логика би била можда и оправдана у случају да се расписују превремени избори. А мислим да би се, чак и кад би она реално била аргумент, тешко то јавно саопштило, јер би онда централно питање кампање било питање ревизије Устава или припреме новог устава, а онда би могло да се чује много гласова о Косову. Једни би могли да кажу да је то део унутрашњег дијалога, а други да је то део предаје Косова. Нешто друго ће се смислити.
Свашта смо имали, али не да пет сати чекамо саопштење са састанка председника и страног званичника, а онда још неколико дана додатно објашњење.
Мислим да је прошло време у којем се са свима може бити најбољи. Ово је време опредељивања, дефинисања јасних ставова око важних спољнополитичких питања. Мислим да држава може да буде само на добитку ако се њена влада јасно усмери ка најпречем приоритету своје спољне политике. По мом суду, усмерење треба да буде ка Западу. Све ово сада је таворење, стиже нам као нешто из Русије, шта ли ће донети Американци, а ништа се не дешава. Да неко буде Тито и да понавља Титове механизме у овом времену, нема никаквог смисла.
Тито је `48. Русима рекао „не“...
Али касније се то развијало и прилагођавало околностима хладноратовске поделе света. Ако гледамо данас, јасно је да када се све узме у обзир - међународне околности, војно-политичке детерминанте и друго - да није Србија у прилици да вага у смислу балансирања. Неопходна је јасна усмереност према ономе што с обзиром на међународне детерминанте и значај који Србија има у међународним односима треба да помогне грађанима Србије да живе боље.
Да ли смо у раскопавању Београда нешто и откопали, везано за стање у друштву?
Мислим да јесмо. Мој утисак је био и пре годину дана, да су грађани у стању анестезиране наде – увек се неко нада нечему, али као да је изгубио веру да ће нека промена да се деси. Стицајем околности, или на основу искуства, грађани све мање верују политичарима. Опозиционим странкама је утолико теже да их анимирају да изађу на изборе. Тешко је да их увере да ће њихово деловање донети промену. Пречесто су била изневерена њихова очекивања и сада треба много енергије, снаге, рада и посвећености да се убеде грађани да изађу на изборе. Зато сматрам да једна од кључних речи треба да буде – учествовање у политици, и то дневно. Грађанска партиципација. Стално подсећати грађане да без њих не могу реално неки политички процеси да се одвијају. Ко успе да грађане мотивише на политички ангажман, тај ће победити Вучића.
Добили сте новог колегу, генерала Владимира Лазаревића. Можете ли да замислите ситуацију да заједно учествујете у некој академској расправи? Шта бисте га питали?
Не могу да замислим себе у ситуацији да учествујем у таквој расправи. Ни формално, јер ћу на ФПН радити до 15. јануара...
Побегосте ви...
Ви опет да бежим. А ја мислим да није реч о бежању, већ о мом избору да радим нешто ново и да покушам да постигнем резултат. Одлучио сам да, следећи систем вредности који сам до сада заговарао у политици, допринесем стабилности и добрим условима живота у држави у којој сам рођен. Па како каже владика Данило у „Горском вијенцу“– нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може.
Скупштина је утишана. Као да је и намера да се покаже да је политичка моћ слабо везана за Скупштину, која се највише користи за личне обрачуне