Кривица без кривца
СЛУЧАЈ НЕСТАЛИХ УМЕТНИНА
У тренутку фактичког преузимања легата Петра Лубарде, из колекције је недостајало 33 сликe и 168 скица и цртежа. Њихова судбина ипак зависи од добре воље, политичке
Угодини јубилеја, 110-годишњици рођења Петра Лубарде, пажњу јавности је много више привукла једна медијска афера но све изложбе и други садржаји уприличени у спомен великог сликара. Међутим, спекулације да ли је његова Индустријализација тамо где треба, тј. да ли је украдена, па враћена у Дом синдиката, засениле су и једну ортодоксну чињеницу: још нема вести о судском поступку за повраћај 33 дела Легату Петра Лубарде.
Њих је својевремено продала Лубардина супруга Вера, иако их је претходно завештала народу. Дакле, те слике су заиста нестале, срећом, неке не и нетрагом.
Да подсетимо: Вера Лубарда, тада већ удовица, потписала је уговор о поклону са Скупштином града Београда још 1974, чиме је испунила жељу покојног супруга, евидентирану начелно 1969. Уговор се односио на 57 слика, 133 цртежа и скица, део намештаја и Лубардиног сликарског прибора. „Све ово је било смештено у кући у Иличићевој 1, где је пар живео од 1957“, објашњава Филип Брусић-Ренауд, директор Куће легата.
Део предратне сењачке виле преуређен је у „Атеље Петра Лубарде“, како се Легат звао кад је први пут отворен 1974. И био поверен на старање Музеју савремене уметности у Београду.
Међутим, недуго после отварања задужбине, затворене пар месеци касније, почели су неспоразуми између Вере и представника МСУБ. Стручњаци су имали приступ мањем броју слика изложених у оквиру поставке у атељеу, док им је већи део, расут по делу куће где је и даље становала удовица, био ван домашаја. Нимало захтевна по питању апанаже и других привилегија на име поклона, чему су поједини други дародавци стремили, Вера је стварала друге врсте проблема. Ем није била сарадљива са експертима МСУБ, ем је високо ценила своју приватност, па није пристајала ни на домара који би вршио поправке куће и физички двадесеточасовни надзор збирке. По вољи јој нису били ни редовни посетиоци. И још је трговала нечим што већ није било њено, како се касније испоставило.
„Тачно је, а не урбана легенда да је неке слике продавала и на парче, вешта да кривотвори Лубардин потпис“, каже Брусић-Ренауд. Али, све то кустоси нису знали, јер нису били добродошли у вили у Иличићевој.
Не желевши да преузима одговорност за нешто у шта нема ни увид, МСУБ је 1983. једнострано раскинуо уговор о поверавању на чување, одржавање и старање о сликама из легата. „Музеј слике никад није пописао ни музеолошки обрадио, Вера није дозвољавала ни да се оне фотографишу“, наводи директор Куће легата. Тада запослени у Музеју сећају се да МСУБ није био вољан да се прегања са удовицом и зато што су кључна Лубардина дела већ била у другим колекцијама (Палата Федерације, Народни музеј, МСУБ...).
Било како било, стручњаци су први пут видели салдо „одметања“легата на Сењаку тек када је Вера Лубарда 2008. умрла. Збирка је тада додељена на старање Кући легата, те је од експерата ове установе и Народног музеја, као и представника градског секретаријата за културу и Јавног правобранилаштва, састављена Комисије за попис предмета у садржају легата Петра Лубарде. И, имали су шта да виде.
Прилаз вили био је сав зарастао у коров, и „сличан прашуми Амазоније“, сведочили су чланови Комисије. Кућа се буквално распадала, у стамбеном делу смећа је било до глежњева, док је у атељеу под прекривао ољуштени малтер. Раскошни намештај био је буђав, а влага и немар оставили су трага и на сликама - појединим у рупама, једном чак у фронцлама, док је једна била
положена лицем ка патосу. Све у свему, призор попут сцена из хорор филмова.
„Месецима смо под ХТЗ опремом одвајали папирић по папирић“, прича Брусић-Ренауд, тада члан Комисије, сећајући се и несносног смрада заосталог од мачака, кућних љубимица пара Лубарда. Срећа у несрећи је била што Вера није улазила у атеље, па је тамо смештена некадашња поставка од свега најбоље сачувана. Уследиле су године конзервације, подухват се сматрао револуционарним и у светским оквирима. Нашем Централном институту за конзервацију помагале су колеге из Рима. Примењивани су експериментални поступци који се могу назвати алхемијом кад се упореди претходно и потоње стање слика.
Али, нису могли да надокнаде оно чега више није било у збирци. Пописом је утврђено да недостају оне 33 слике са почетка текста, као и 168 скица и цртежа. Упоређивањем са најдетаљнијом документацијом у Лубардиној монографији, у издању Галерије Тиодоровић из Подгорице, утврђено је о којим се предметима ради, а за неке чак и идентитет тренутног власника. За неке је наведено само да се налазе у приватној колекцији, али за неке да су у власништву Радојице Михајловића, као и Симоне и Вукашина Чупића.
Године 2016, тадашњи градски секретар за културу Владан Вукосављевић, сада ресорни министар, заједно са директором Куће легата, покренуо је иницијативу за повраћај слика. „Правни заступник у том случају морало је бити градско Јавно правобранилаштво, јер су слике припадале Граду“, објашњава Брусић-Ренауд. Нимало лак задатак, будући да у својинском праву постоји ставка да и невласник може постати власником, под условом да је савестан. Што би значило да у тренутку куповине није био свестан да Вера Лубарда тргује туђим власништвом.
Авај, поступак никад није покренут, а о разлозима можемо само да спекулишемо. Да ли се јавним правобранитељима није улазило у сукоб са уваженим личностима (чак и професорима Универзитета), или их је какав други проблем спречио, тек иницијатива није еволуирала у судски поступак.
Истина, иницијаторима је предложено да поднесу кривичне пријаве, што њима не пада на памет. „Једини интерес нам је да слике буду враћене у легат“, наглашава наш саговорник. А једина кривична пријава могла се поднети против Вере Лубарде, одавно већ почивше.
Природна реакција љубитеља Лубардиног лика и дела, била би да Веру оптужи, па чак и осуди због нехата. Зазор према супрузи великог сликара имали су и њени савременици. Па су сведочили да је увек била „некако дрска“, доминантна у односу на супруга, често и хировита. Сам Лубарда томе није придавао нарочити значај. С обзиром на то да је била много млађа, он би је често „третирао као велико дијете“. Међутим, њене критике је високо ценио, као ставове несуђене колегинице.
Јер, Вера је била студенткиња Ликовне академије, конкретно код чувеног Мила Милуновића. У његовом атељеу будући супружници су се и срели и „од тада се више нису раздвајали“, како сама Вера каже у документарном филму, данас у склопу понуде Легата Петра Лубарде, како је „Атеље“преименован 2008.
То „велико дијете“, хировита дама, скончала је у Прихватилишту за одрасле у Кумодрашкој, допремљена овде из своје виле. Хигијенска запуштеност и нокти дуги пола метра сви у навојима, како су њено стање описивали надлежни у Прихватилишту, били би јој данас најбоља одбрана. Међутим, новинарски занат ми је омогућио и да је лично упознам. И да осетим респект какав изазивају „дрске“некадашње лепотице. Из болесничке постеље, Вера је командовала и особљу, али искључиво у циљу да се другим корисницима пружи брижнија нега. Можда је из тог хира без зле намере, њен супруг до краја имао топле и срећне очи, које се ретко виђају. А можда и што је увек радио „оно што је волео“.
Угодини јубилеја, Кућа легата је спровела многе комеморативне активности. Открила Лубардину бисту, рад Сретена Стојановића, нађен у оном кршу у гипсаном негативу. Организовала регионални научни скуп о Петру Лубарди. Круна свега је поставка „Петар Лубарда, 1907-1974-2017“, настала у сарадњи са Спомен-збирком „Павле Бељански“из Новог Сада. Она путује по региону, па ће након Новог Сада и Београда (од 9. новембра у Галерији Куће легата у Кнез Михаиловој), гостовати и у Чачку, Вишеграду, Бањалуци, проносећи сликареву заслужену славу.
Издвојен још у Титово доба као веома талентован, али и доносилац модернизма у југословенски соцреализам, и као такав, Лубарда је био идеалан репрезент уметничког стремљења на запад. Али и оптуживан да је „државни сликар“. Разним Југославијама донео је многе престижне награде, од откупне интернационалне, на II
бијеналу у Сао Паулу (поред Пикаса и Далија) 1953, до Гран прија на Светској изложби у Паризу 1937. године.
На питање НИН-а надлежнима у градском Секретаријату за културу зашто није покренут судски поступак за повраћај Лубардиних слика чији су купци познати на основу документације, одговорено нам је да „их је Јавно правобранилаштво обавестило да нема основа за покретање парничног поступка“. Такође, устврдили су да „није тачно да Правобранилаштво не реагује због ’звучних имена’“купаца, какву смо могућност наговестили.
С друге стране, Кућа легата ће се „додатно ангажовати“на утврђивању тачке где се стало са поступком.
Србији ових дана Лубарда доноси радост сећања кроз наведену изложбу, а оним склонијим аферама, фабриковане недоумице око слике Индустријализација. Које ненамерно замагљују реалан губитак можда и вреднијих радова. А шта ће са њима бити, зависи од добре воље, биће, политичке.
Истина је, а не урбана легенда да је супруга неке слике продавала и на парче, вешта да кривотвори Лубардин потпис