ВЕЛИКО ПОМИРЕЊЕ С ИСТОРИЈОМ
Век револуције која је променила свет
Док је мрачњачки врач Григориј Распућин, навелико огрезао у декадентно и окултно, формирао ред за политичке услуге и сношаје с дворкињама, убеђујући их наводно да његова сперма има лековита својства, руски војници на Источном фронту су стајали у реду за оружје или смрт. Према записима генерала Михаила Бељајева, трећина војника је до пушке или чизама долазила само ако је неко од њихових сабораца претходно посејао своје кости. Док је шест метара дуге одежде цара Николаја II и царице Александре због тежине морало да носи седморо слугу, сваки седми од десетак милиона сељака послатих у ровове је погинуo. Њихову земљу су преузимали кулаци, земљопоседници који су поткрај рата поседовали 90 одсто обрадиве површине. Фабрички радници су током 1916. добијали између 200 и 300 грама хране дневно, а празна државна каса гадна је колико и гладан стомак – званичници су је правдали ратом, а попуњавали дуговима и свеже доштампаним новцем. Деценијама је већ руска империја плесала на ободу моралне и друштвене, а одскора и економске провалије и није никакво завереничко чудо што ју је по грегоријанском календару 7. новембра 1917. на сметлиште историје послала Октобарска револуција, најзначајнији преврат у 20. веку. Ако не због оно онога што је тада представљала, онда због онога што је након ње уследило – век сукоба идеологија и покушаја да се у различитим облицима марксистичка филозофија примени у функционисању државе и друштва.
Према оцени америчког историчара и професора емеритуса на универзитету „Џорџ Мејсон“Рекса А. Вејда, реч је о комплексном догађају чији непосредни узроци, уз извесне ограде, сежу до крунисања цара Николаја II 1896. године. Тада се уочи његовог доласка на поље Кодинка стуштило на хиљаде људи да би добили поклоне – нешто хлеба, кобасице и шољу. У паничном стампеду је настрадало 1.389 људи. Крунисање је свеједно одржано, уз подразумевајуће фанфаре и церемонију, али и оправдан бес у народу. Предстојеће године је обележила ескалација аграрне кризе, насилна русификација мањина, нарочито Пољака и Јевреја, укидање синдиката и институције штрајка и установљење једанаесточасовног радног времена у фабрикама. Врхунац незадовољства избио је 9. јануара 1905. када је неколико десетина хиљада грађана мирно демонстрирало, желећи преговоре са царем и крај погубног Руско-јапанског рата. Николај II се склонио у безбедно удаљено Царско село, па није ни знао да су гардисти усмртили око 1.000 људи, што потцртава раскорак између њега и остатка Русије. Потоња двогодишња криза довела је до успостављања Думе и Устава. Први светски рат поново је ослабио посрнулу империју, а царева одлука да 1915. постане врховни командант је утврдила мњење да владар ради против народа.
„Почетком 1917. је становништво било толико незадовољно да су јавни нереди постали део свакодневице. Раднички протести 23. фебруара су захватили студенте и грађанску класу, што је довело до војничког револта четири дана касније. Незадовољство војника значило је крах и најпривиднијег реда, или Фебруарску револуцију. Државна дума је у марту склонила Николаја II с престола и формирала Привремену владу уз помоћ
У револуционарним ситуацијама побеђују они који нуде одговоре, а бољшевици су на челу с Лењином и Троцким били образовани, предузимљиви и дисциплиновани
представника војске и основаног Петроградског совјета. У нестабилној ситуацији су сви видели могућност решавања баш свог проблема. Радници су хтели веће плате и краће радно време, сељаци контролу над земљом, мањине веће присуство и боље законе, а жене једнака права. На један овакав захтев долазило је на туце других, различитих, специфичних“, каже Вејд за НИН.
Влада се није прославила. Кажњавала је сељаке који су протеривали омражене кулаке, стрељала је дезертере, а већ у јуну је напала Аустрију, па није могла ни да санира несташице хране и горива. Ситуација је била неодржива.
„У револуционарним ситуацијама побеђују они који нуде одговоре, а бољшевици су на челу с Лењином и Троцким били образовани, предузимљиви и дисциплиновани. Освојивши већину у совјету, паролом ’мир, хлеб, земља’ су поручили и грађанима да завређују њихову подршку. Црвеногардејци су за два дана заузели мостове, телефонску централу, банке и железничке станице. Чланове презрене Привремене владе су ухапсили без опирања и с још мање муке објавили комунистичку власт у Русији. Без обзира на потоње историјско сећање, две чињенице су неспорне – револуција је била аутентична, народна, а у њој су победили једини људи с конкретним планом“, каже Вејд.
Обећани мир је постигнут након деветонедељних преговора потписивањем Брест-литовског споразума, а немилосрдни захтеви Централних сила запрепастили су чак и немачког преговарача. Обећани хлеб почео је да пристиже недуго након декрета којим је земља враћена сељацима. Дозвољено је и право народима на самоопредељење, што је био одговор на царистичку русификацију, а први пут се догодило и да су жене избориле гласачко право. Друштвено трвење је овим мерама умирено. Међутим, бољшевици су били уверени да у атмосфери на рубу грађанског рата, подгреваној поделама на „наше и њихове“, није било много простора за политички плурализам. Већ 17. јула 1918. су стрељали целу царску породицу, а тајна полиција Чека отпо-
чела је сузбијање контрареволуционарних гласова. Ратни профитери, представници старог режима и политички неистомишљеници, ради да преокрену точак историје у своју корист, нашли су се пред стрељачким водовима. Према званичним проценама, до краја 1919. убијено је 8.389 људи. Ревизионистички историчари нарајцали су бројку до 250.000, а извесније делује цифра од 12.000 до 24.000 жртава.
Крвопролиће су потпомогли и преостали царисти, дисидентни гласови и племство, који су уз помоћ Велике Британије, Француске и САД искористили расуло у Црвеној армији након њеног изласка из Првог светског рата. Черчилов узвик да „комунизам треба угушити у колевци“је озбиљно схваћен међу припадницима 2,5 милиона белогардејских реакционарних снага, делом уплашеним од ширења комунистичке револуције у Европи, а делом решеним да поврате привилегије у руском друштву. Рат је трајао до 1920, изоловани отпор је постојао још две године, а погинуло је око три милиона војника, колико их је на почетку било у Црвеној армији. Осмогодишње проливање крви и залиха окончано је формирањем Совјетског Савеза.
Према Вејдовој оцени, комунистичка власт је направила две грешке