Пуцањ у празно
ОТВАРАЊЕ АМЕРИЧКИХ АРХИВА О УБИСТВУ КЕНЕДИЈА
Ни преко 2.800 досад необјављених докумената из истраге нису Америку и свет примакли ништа ближе истини о позадини атентата. Да ли је ико очекивао да буде другачије
Почетком овог столећа, српски мултимедијални уметник Зоран Насковски је својим 17-минутним видео-радом Смрт у Даласу стигао и до престижног њујоршког Витни музеја савремене уметности. Насковски је документарне снимке и аматерске видео-записе који приказују америчког председника Џона Ф. Кенедија - а пре свега оне настале током његове посете Даласу и атентата у коме ће у том тексашком граду 22. новембра 1963. изгубити живот - укрстио с епском песмом коју је о том догађају испевао и за Југотон две године касније снимио херцеговачки гуслар Јозо Караматић; крајњи ефект била је, како је у то време писао Вилиџ војс, „тугованка испуњена надом, младошћу, лепотом, ужасом и осећањем срцепарајућег губитка“.
Прошлонедељно обелодањивање највећег дела преосталих, досад необјављених докумената из истраге о убиству Кенедија - након што је истекао законом из 1992. прописан 25-годишњи рок у коме су још морали да буду држани под кључем - тешко да је изазвао било шта интензивније од колективног слегања раменима. Преко 2.800 докумената мали су део гигантске архиве о овом случају: заједно с 3.800 докумената у јулу објављених у целини, након што су дотад јавности били доступни у редукованој форми, они чине тек непун проценат комплетне документације о једном од најтрауматичнијих догађаја у историји Сједињених Држава. Према прецизним подацима америчког Националног архива, наиме, из истраге о Кенедијевом убиству за јавност је досад у потпуности било отворено 88 одсто фајлова, а делимично 11; ово што је сад стављено на увид је, дакле, тек кап у мору - ако се под морем овде замисли пет милиона страница текста, на колико се процењује обим комплетног досијеа о атентату.
И, јесу ли Америка и свет коначно и за сантиметар ближе томе да сазнају ко је стварно убио Кенедија, ако је већ многима тешко да поверују да је човек означен као непосредни и једини извршилац - слуђени бивши маринац и наводни комунистички симпатизер Ли Харви Освалд - сам самцијат успео да ликвидира председника најмоћније земље на свету? Наравно да не. И то не зато што је председник Доналд Трамп, барем у први мах, на инсистирање обавештајних служби, а пре свега ФБИ и ЦИА, одустао од тога да се отвори комплетан преостали део архиве о овом случају; који дан касније, уосталом, обзнанио је да је наложио да се, у предвиђеном шестомесечном року ипак објаве и ти, овом приликом изузети документи, осим оних који садрже генералије још живих особа.
Као ни ови сада публиковани, ни ти папири који треба да буду декласификовани до наредног априла неће открити ништа посебно важно, камоли сензационално, осим што би - теоретски - њиховим објављивањем требало да буде стављена тачка на овај историјски догађај. Чак је и Трамп констатовао како објављивање комплетне архиве о Кенедијевом убиству треба да допринесе потпуној транспарентности и коначном одбацивању свих теорија завере које се о овом случају испредају толике деценије; била би то хвале вредна изјава да не стиже од човека који и сам радо учествује у распиривању параноидних измишљотина. Попут оне чијем је ширењу допринео у време прошлогодишње предизборне кампање, када је оца свог тадашњег републиканског ривала Теда Круза оптужио... па, за индиректну умешаност у Кенедијево убиство.
Још свеже сећање на ту епизоду гласина се заснивала на наводном сусрету Крузовог оца и Освалда кратко пре атентата - утицало је да Твитер претходних дана врви од досетки на рачун Трампа, те старијег и млађег Круза. Шире посматрано, међутим, ствар је крајње озбиљна. У земљи у којој је и иначе један широк слој становништва склон веровању у свакојаке конспирације, развој модерних технологија те раст утицаја друштвених мрежа и алтернативних (пре свега радикално десно оријентисаних) медија довео је до тога да се данас оспоравају званичне верзије чак и таквих, медијски и на сваки други начин детаљно испраћених и документованих савремених догађаја какви су масакр у школи Сенди Хук децембра 2012. или недавни покољ у Лас Вегасу; лудило је отишло толико далеко да појединцима који су преживели убилачки пир у Вегасу и о том догађају јавно сведочили стижу анонимне претње смрћу због тобожњег учешћа у државној завери, пошто је, је ли, читав догађај заправо инсцениран и никаквог крвопролића није ни било. А тамо је убијено 58 људи.
Колики су, онда, изгледи да се објављивањем било каквих докумената - па таман и да за њихову веродостојност јамчи неки неприкосновени ауторитет, кад би таквог ауторитета у данашње време уопште било - оконча бескрајна сага о Џеј-Еф-Кеју и његовом убиству?
Државна комисија - у историји упамћена као Воренова, по имену председника Врховног суда Ерла
Ворена, који је био на њеном челу - у септембру 1964. је објавила извештај у коме се констатује да нема доказа да је Освалд био део било какве шире, домаће или стране завере чији је циљ била ликвидација америчког председника. Исто се констатује и за Џека Рубија, који ће два дана након атентата, у подруму полицијске зграде и пред очима великог броја полицајаца и безбедњака, из непосредне близине упуцати и усмртити Освалда. И, што се званичне верзије историје тиче, тако ће и остати. Као што ће и даље бројне нејасноће и нелогичности у овом случају, које ниједан документ неће елиминисати, наставити да распаљују машту оних који верују да ствари никад нису онакве каквим се представљају.
У управо објављеним папирима нових, досад непознатих детаља има таман толико да одрже тај конспиративни пламен. Свакако је интригантно сазнање да је, рецимо, након што је ФБИ примио анонимну дојаву, лично директор ФБИ Џеј Едгар Хувер упозорио локалну полицију у Даласу да би Освалд могао да буде убијен. Упозорење је упућено два пута; тамошњи шеф полиције инсистирао је да ће бити предузете све потребне мере опреза, да би на крају испало како је испало. Некомпетентност или намера? Опет, све зависи од тога да ли је неко склонији томе да прихвата официјелне или алтернативне верзије догађаја.
Документи показују и да је ФБИ колико у октобру 1963. покушавао да уђе у траг Освалду, али у томе нема ничег необичног, с обзиром на његова претходна муљања и покушаје да успостави контакте с властима комунистичких земаља. Као и тог септембра, када је, како је установљено на основу пресечене комуникације, у амбасади Совјетског Савеза у Мексико Ситију разговарао са совјетским конзулом, за кога је ЦИА тврдила да је припадник Тринаестог одељења КГБ, „задуженог за саботаже и ликвидације“. Ни то сазнање није водило никуда: СССР није имао ништа с убиством Кенедија. Ако ишта, Москву је бринуло да би неки амерички генерал, у осветничком жару и антикомунистичком амоку, могао да се отме контроли и на своју руку лансира ракете на СССР.
Можда и најзанимљивији новооткривени детаљ - мада и он упитан - јесте онај о анонимном позиву упућеном редакцији британског провинцијског листа Кембриџ ивнинг њуз. Према белешци коју је заменик директора ФБИ упутио директору ЦИА, особа која је назвала рекла је само да би новинари тог листа требало да назову амбасаду САД у Лондону због „важне вести“; квака је била у томе што је, према рачуници британске обавештајне службе МИ5, позив уследио 25 минута пре атентата. Звучи интригантно - као предложак за епизоду Зоне сумрака, можда - али се ни од те тачке није одмакло даље...
И тако редом, уз гомилу других докумената који баш и немају превише везе са самим атентатом, а тичу се неких сад већ општих места која су из модерне америчке историје измештена у домен популарне културе. Бизарни планови за атентат на Кастра? Штиклирано. Лов на тобожње комунистичке симпатизере у САД? Такође. Трвења између ФБИ и ЦИА? Ту су.
Али, за чији рачун је убијен Кенеди? Заборавите.
У управо објављеним папирима нових, досад непознатих детаља има таман толико да задрже у оптицају старе теорије завере