СУДАР СА СТВАРНОШЋУ
Слободна зона
Иове године Филмски фестивал Слободна зона (од 1. до 6. новембра) представиће филмове који покрећу, преиспитују и стављају у први план теме о којима се данас мало говори. Селекцијом доминирају документарни филмови, а занимљиво је да је присутан већи број редитељки и женских ауторских пројеката у све три категорије него претходних година. Занимљив је као и увек одабир тема. Селекторски тим потрудио се да стварност са свих меридијана приближи београдској публици, па тако филмови нуде и покрећу питања стварности, ратних подручја, мањинских популација, зараћених страна… Тако рецимо филм Алена Дрљевића Мушкарци не плачу, мањинска је копродукција земаља екс-Југославије. Стога је лако закључити да је тема филма рат. Овог пута ратне трауме. Радња је смештена у планински хотел, две деценије од завршетка сукоба, где група војних ветерана учествује у групној терапији…
На питање одакле прича за филм, Ален Дрљевић у разговору за наш лист каже да се 2010. године и сам пријавио као учесник на тренинг за ратне ветеране, припаднике различитих војних формација из Хрватске, Србије и БиХ, који је организовала једна мировна организација. „Мој основни циљ био је направити истраживање које би претходило евентуалном снимању документарног филма“, вели Дрљевић. „Пошто сам, као веома млад, и сам учествовао у рату у БиХ, чинило ми се да је најбољи начин за улазак у ову `причу` управо учешће на једном оваквом тренингу. Мотивација је, дакле, првенствено била снимање документарца, а што се моје ратне прошлости тиче, та ствар је већ била далеко иза мене и чинило ми се да сам давно завршио с тим дијелом свога живота“.
Радионица којој је присуствовао, каже, потпуно га је „усисала“. „Већ након
неколико првих сати, заборавио сам на документарни филм због којег сам дошао. Сједио сам с људима који су дословно пуцали једни у друге. Да будем прецизнији: пуцали смо једни у друге. Из првобитног неповјерења и нелагоде почео је да се ствара један несвакидашњи однос разумијевања и саосјећања. Дубоко закопане емоције и неријешена питања која сам носио похрлили су напоље. Све ово је допринијело одлуци за снимањем дугометражног играног филма на ову тему“.
Тако је настао филм о људима у чијим се главама рат није завршио. Судећи по филму, тешко да ће се икада и окончати. Дрљевић каже да сукоб са ратним траумама није карактеристичан само за поратни период код нас, већ да је нешто универзално. „И у Њемачкој је право суочавање с прошлошћу кренуло шездесетих година прошлог вијека, значи двадесетак година након Другог свјетског рата. Нажалост, данас са сигурношћу знамо да постоји и трансгенерацијска траума која се преноси на дјецу, унуке...“
Да ли је уопште могуће да ране зацеле? „Траума је сасвим индивидуалан феномен. Оно што изазива тешку трауму код једне особе, не мора бити исто тако трауматично за неку другу особу. Ове варијације у реакцијама људи појављују се због различитих особних увјерења, вредновања и ранијих искустава. Постоји веома чврсто професионално мишљење да је најбољи начин за суочавање с властитом ратном траумом управо сусрет с бившим непријатељем. Посттрауматски стресни поремећај се не може излијечити, али се може научити како живјети с њим“.
Филм Мушкарци не плачу као да нас још једном суочава с питањем идентитета на овим просторима, које ће по свој прилици остати вечно код нас… „Посебан проблем је то што ми као друштва нисмо никад остварили истинско суочавање с прошлошћу. Док год то не урадимо, биће могуће да се фокус са стварних проблема, као што су корупција и сиромаштво, тако лако пребаци на потпуно ирационална национална и вјерска питања. Тако се ствара страх, а уплашеним људима је најлакше манипулирати. Политичари и њихови помоћници који провоцирају то стање, у ствари, једини имају корист од свега тога.“
С друге стране, немачки редитељ Филип Гнат доноси нам једну нову визију једне земље коју знамо углавном по ратним дешавањима. Једна потпуно апартна група људи из Газе, измучена окупацијом и политичким несугласицама, проналази сопствену слободу на таласима Медитерана, на високим таласима у визуелно раскошном филму као што је Газа сурф клуб.
„Прича о сурферима у нашем документарцу јесте један мали микрокосмос у оквиру врло компликоване земље на источној обали Медитеранског мора“, каже Гнат за НИН. „Врло је важно да се испричају мале приче како би се боље разумела глобална ситуација.“
Тако је Гнат започео истраживање. „Знамо само трагичну страну Газе, само онда када се `запале` вести. Сви знамо за сукобе, бомбардоване куће, маскирне борце. Међутим, пријатељ ми је испричао више о томе какав је живот био између ратова. Било је освежавајуће чути нешто друго, осим `окупације` и `тероризма`. Почео сам да читам и истражујем, али то депресивно осећање се стално враћало, јер, заправо, нико заиста нема решење за Газу… И онда, сасвим случајно, 2012. године налетео сам на чланак о сурферима у Гази и одмах сам помислио: ето нечег новог! Oдушевиле су ме те моћне слике, већ у замисли. Јер сурфовање је спорт који се залаже за апсолутну слободу, док је у контрасту са тим заправо права слика Газе, као једне од најизолованијих и најзапуштенијих земаља на свету. Тако
Невидљиве групације проналазе свој начин да се изразе, и опстану у свету који није нимало пријатељски настројен према њима
сам кренуо у истраживање и на крају ступио у контакт са тим момцима.“
Рад на филму трајао је пет година. „Тешко је рећи шта је било теже. Од упознавања људи, преласка граница, бирократије и добијања дозвола, тражења приче, до забране алкохола, због чега смо морали да заволимо плацебо холандско безалкохолно пиво“, шали се Гнат. Но оно што је и њега и његову екипу бринуло, јесте да ли ће тамошње власти дозволити свако снимање које они буду захтевали: „Због тога смо све време били нервозни. Али продуцент је на самом почетку рекао да се он лично не би усудио да уради ништа илегално. Било нам је потребно време за путовања по Египту и Израелу да сазнамо шта од докумената можемо да снимимо и употребимо за филм. И на крају, успели смо! Током шест недеља које смо провели у Гази, било је само пар ситуација да нисмо имали спремне папире, али чим бисмо дошли до њих, из аутомобила или торбе која би увек била негде другде у том тренутку, онда је све протицало како треба и надлежни би се повукли“, каже Гнат.
Трећи филм који привлачи нашу пажњу свакако је филм Мистер Геј Сирија турске редитељке Ајше Топрак, рађен у копродукцији са Француском и Немачком. Филм прати двојицу геј избеглица из Сирије који покушавају изнова да изграде живот, а које је повезао сан о учествовању на међународном такмичењу у лепоти, као бег од заробљеничких живота и одговор на њихову невидљивост. „Одувек сам била осетљива по питању људи који се суочавају са дискриминацијом због расе, боје, порекла, религије или пола“, прича нам Ајше Топрак. „Али моји ликови у филму суочавају се са светом који је двоструко окренут против њих – због тога што су и избеглице и хомосексуалци. Оно што сам желела да покажем у филму јесте да, упркос трагичним догађајима које су доживели у животу, упркос дискриминацији и мржњи с којом се суочавају свакодневно, они упорно покушавају да унапреде свој живот, што је предивно. Осетила сам да филмом могу да обезбедим тај минимум кроз који можемо да чујемо њихове гласове“.
Наравно, причање овакве приче са двоструко осетљивом групацијом није било нимало једноставно: „Пре свега било је тешко финансирати филм, јер је усред сиријске кризе тема била превише споредна и многи су је сматрали безначајном. Такође, било је тешко из безбедносних разлога. Наши ликови су рањиве индивидуе, тако да смо се много пута бринули да нисмо исувише прешли линију њихове безбедности. Тема је утицала и на дистрибуцију филма. Тако рецимо, филм још није приказан у Турској, иако је главни лик још у Истанбулу“, каже Ајше Топрак.
Према њеним речима, гледаоци њеног филма говорили су јој да осећају како се нешто лепо може десити њеним ликовима, нешто добро и другачије. У сва три филма, мањинске готово невидљиве групације проналазе свој начин да се изразе, и опстану у свету који није нимало пријатељски настројен према њима.