За Србију је најбољи румунски сценарио
НИН ИСТРАЖУЈЕ
Ко не би волео да живи у земљи у којој никад није било мање незапослених, која је један од европских рекордера по привредном расту, у којој су плате за годину и по порасле скоро 30 одсто? Тако је у Румунији, која је по 10 економских параметара најуспешнија у региону, док је Србија поново најгора
Почетком деведесетих, за време санкција и хиперинфлације, шверцерима из Румуније и Бугарске, који су Србију преплавили разним, углавном јефтиним дрангулијама, мера вредности била је „една чрвена“. Све су продавали, или су били спремни да цео дан раде и најтеже послове за неколико „црвених“новчаница од 10 динара. Како је време пролазило, та новчаница исте боје све чешће се мењала, пре свега експресним дописивањем нула. Али, што је имала више нула све је мање вредела.
Две и по деценије касније грађани Србије прижељкују „румунски сценарио“. Они без посла љубоморно завирују преко плота и питају се када ће и код нас стопа незапослености пасти испод шест одсто. Колегама из комшилука завиде и запослени, нарочито у јавном сектору, јер их председник Александар Вучић и премијерка Ана Брнабић убеђују да ће већини наредне године, после повишице од пет или 10 одсто, плате бити „веће него икада“. У Румунији нико никога не мора ништа да убеђује, јер је јесенас парламент усвојио закон по коме ће свим запосленима у јавном сектору од 1. јануара плате бити повећане за 25 одсто, док ће лекари и просветни радници повишицу добити 1. марта 2018. Министар финансија Виорел Стефан израчунао је да ће због тога за плате из буџета уместо 14,5 морати да се обезбеди 16,5 милијарди евра, или 8,6 одсто БДП-а, колико се отприлике за плате у јавном сектору издваја и из српског буџета. Разлика је само што ће, како је пренела агенција Франс прес, плата најбоље рангираних румунских лекара са 1.000 порасти на 2.700 евра, медицинске сестре уместо 530 зарађиваће 900 евра, док ће примања појединих професора од 2018. до 2022. бити удвостручена.
ММФ је био изричито против оволиког повећања плата због процене да ће то довести до фискалног лома и значајно повећати јавни дуг, а Европска комисија сматра да ће због тога Румунија имати највећи буџетски дефицит. С друге стране, власт у Букурешту верује да ће успети да одржи релативно низак ниво јавног дуга, а нико не може да јој оспори то да ће ове године бити један од европских рекордера по стопи раста бруто домаћег производа и да је успела да стопу незапослености смањи на историјски минимум.
И НИН-ов индекс економске снаге, израчунат на основу десет различитих економских параметара (раст БДП-а у првој половини 2017, БДП по становнику, просечна нето исплаћена зарада за првих шест месеци, реални раст зарада, укупан раст цена између јуна прошле и ове године, стопа незапослености, удео инвестиција, јавног и спољног дуга у БДП-у и салдо платног биланса) показује да је Румунија са оценом 8,25 (за максималних 10 поена једна земља би морала да буде најбоља по свих 10 критеријума) економски јача од Бугарске, Хрватске, Црне Горе, Албаније, Македоније, Србије и Босне и Херцеговине. Истовремено, после краћег бега са дна, Србија је поново најлошије рангирана. Јесте њен индекс на крају јуна 2017. већи него за целу 2016. (4,25 према 4,00), али су други у међувремену више напредовали. Непријатност за актуелну власт, склону преувеличавању економских успеха „лидера у региону“, јесте што Србија није најбоља ни по једном од 10 параметара. Истовремено, заједно са Црном Гором је шампион инфлације, последње место због нижих плата и споријег раста БДП-а преотела нам је Македонија, а само БиХ има мањи удео инвестиција у БДП-у, што ће и те како утицати и на будући привредни раст. С друге стране, Румунија је на крају првог полугођа 2017. имала највећи реални раст плата и БДП-а, најмањи спољни дуг и најнижу стопу незапослености, а Бугарска, Хрватска и Македонија су од других бољи у две „дисциплине“. Македонија има најнижу стопу инфлације и највећи удео инвестиција у БДП-у. Бугарска има најнижи удео јавног дуга и једина позитиван салдо платног биланса, а Хрватска највишу плату и бруто домаћи производ по становнику.
Запослени у Србији већ су огуглали на обећања о платама „већим него икад“, а НИН-ово истраживање показује да су у првом полугођу само у Македонији зараде биле мање него код нас. Председник Вучић је у јануару 2016. обећао да ће већ до краја ове године просечна плата достићи 500 евра, да би касније ту „границу снова“спустио на 450 евра. Упркос томе, нема наговештаја и да ће тај кориговани циљ бити остварен, јер је просечна нето зарада у првих шест месеци била 47.057 динара, или 382 евра.
С тог аспекта септембарска плата од 404 евра делује као значајно
повећање, али је то само привид - ем је у међувремену динар ојачао према евру, ем су просек за прво полугође обориле јануарске плате од 335 евра, зато што се део исплаћује пре новогодишњих празника. Реалнија слика добија се поређењем плата у динарима из септембра ове и прошле године и она показује да су номинално порасле за 3,6 одсто, а када се узме у обзир и раст цена, њихов реални раст од само 0,4 одсто може се третирати као „статистичка грешка“.
Идок се код нас стално прича о повишицама, просечна плата у Бугарској је од 2015. до другог тромесечја ове године порасла са 448 на 533 евра, или за 19 одсто. Убедљиво највеће плате су у Хрватској, где је просек догурао до скоро 800 евра, а у Црној Гори је ове године прескочио „српску границу снова“и попео се на 510 евра. Када је 2014. почела фискална консолидација у Србији је просечна плата била 368 евра, а у Румунији 384 евра. За претходне две и по године плате у еврима повећане су у Србији за 3,6 одсто, а у Румунији скоро десет пута више - за 31 проценат.
Без бржег раста БДП-а и продуктивности тешко може бити значајнијег повећања зарада и стандарда, а да то буде одрживо на средњи и дужи рок. У том смислу Србији наруку не иде ни то што је у првом тромесечју ове године имала привредни раст од само један, а у другом 1,3 одсто. Још мање охрабрује то што премијерка Брнабић изгледа није ни свесна проблема са којима се суочава српска економија. Она је, наиме, претходне седмице, одговарајући на посланичка питања, изјавила да је „прошле године раст БДП-а био 2,8 посто, пре тога од 2000. једино је 2008. био (већи) 3,1 одсто и био је базиран на потрошњи и увозу, а садашњи је макар на извозу и производњи“.
„И то каже ММФ, све што вам ја кажем - кажем међународно признате податке“, самоуверено је поручила Брнабић. Боље да је ћутала, јер ништа од онога што је рекла није тачно! Нити је то ико из ММФ-а икада рекао. Није ни могао, јер и они баратају са истим подацима које је премијерка могла наћи и на сајту Министарства финансија или Народне банке Србије. А тамо пише да од 2000. до 2008. и избијања глобалне финансијске кризе Србија ни у једној години није имала
спорији привредни раст од 4,4 одсто, што је већ годинама недостижан циљ коалиције која је на власти од средине 2012.
Конкретно, у 2001. је БДП Србије повећан пет одсто, наредне године 7,1, па онда 4,4 да би 2004. раст достигао рекордних девет одсто. И наредне четири године Србија је за садашње прилике имала врло високе стопе раста, најпре 5,5 одсто, затим 4,9 па 5,9 и на крају 5,4 одсто. Пуних осам година је, дакле, раст био скоро дупло већи него што ће бити ове године. Након тога, кренуло је посртање и другу годину владавине ДС-а, СПС-а и ПУПС-а обележила је рецесија, јер је 2009. БДП пао за 3,1 одсто.
Ако није покушала свесно да обмане јавност, једино логично објашњење је да је Брнабић „побркала лончиће“и несвесно пад од 3,1 одсто у 2009. прогласила за раст у 2008. Од тада српска економија кретала се цикцак, још два пута, 2012. и 2014. падала је у рецесију и ова, 2017. биће девета година заредом са привредним растом мањим од три одсто. То и не би било толико страшно да друге земље - Румунија, Бугарска, Црна Гора, па и Албанија - у том периоду нису расле брже од три одсто.
Премијерку изгледа не брине што је у прва два тромесечја раст био више него скроман, две трећине мањи од планираног. „Не бих умањивала значај стагнације, није ми лако, али су ми представници ММФ-а рекли да ни они нису забринути због тога јер су остали параметри добри“, рекла је Брнабић. Можда би некога ове речи и умириле да истог дана није тврдила да има много заинтересованих купаца за Галенику, а онда је књига спала на само једно слово.
Ако је за утеху, немају само грађани Србије разлога за нервирање. Нигеријски предузетник Сим Шагаја, који се налази на Форбсовој листи 10 најмоћнијих људи у Африци, недавно је наљутио многе суседе из Хрватске, поређењем Сплита с Африком. „Данас сам у Сплиту, у Хрватској. Укратко, Африка са струјом“, написао је Шагаја на Твитеру уз фотографију једне улице у Сплиту. Боже, шта ли би написао да је којим случајем долетео у новогодишњом расветом окићени Београд, затим прошетао раскопаном Скадарлијом, па се преко трга Славија упутио ка Бранковом мосту? И многе у Србији би вероватно увредило да их са Африком пореди неко из земље у којој је, према подацима Светске банке, БДП по становнику лане био само 2.178 долара (мерено паритетом куповне моћи), неколико пута нижи него у Хрватској (12.863 долара), па и у Србији (5.599 долара).
Има, међутим, на „црном континенту“и земаља са много већим БДП-ом по становнику од неких држава са Балкана. На тој листи су, између осталих, Сејшели (15.076 долара), Маурицијус (9.628), Екваторијална Гвинеја (8.333), Габон (7.179), Боцвана (6.788)... Поређења ради, у Европи највећи БДП по становнику има Луксембург, више од 100.000 долара, док последњих шест места, уз Молдавију и Украјину, чврсто држе четири земље са Балкана - Албанија (4.520 долара), БиХ (4.540), Македонија (5.500) и Србија са 5.599 долара. Од осам земаља, за које НИН израчунава Индекс економске снаге, већи БДП по становнику од Србије имају Црна Гора (7.071 долар), Бугарска (7.923), Румунија (10.372) и Хрватска 12.863 долара.
„Како се данас чудимо Чешкој и Словачкој, можда ћемо се за 10, 20 или 30 година чудити да је пола Африке богатије од Хрватске“, објавио је портал Indeks.hr. И заиста, 1989. стандард у тадашњој Југославији био је неупоредиво већи него у Чехословачкој, а сада Чешка има скоро три и по, а Словачка три пута већи БДП по становнику него Србија – Чешка 18.266, а Словачка 16.496 долара.
Разлика би, без икакве сумње, била још већа на нашу штету да Србија не привлачи много више директних страних инвестиција од комшија – око 1,8 милијарди евра годишње. Државни секретар у Министарству привреде Милун Тривунац наводи да је Србија до краја јула привукла „више директних страних инвестиција него све земље Западног Балкана заједно“, ресорни министар Горан Кнежевић истиче да је Светска банка Србију прогласила за „најбољу земљу за инвестирање у Југоисточној Европи“, а сви званичници неуморно подсећају да је наша земља направила огроман скок и да је на Дуинг бизнис листи Светске банке сада на 47. месту од 190 земаља. Проблем је, међутим, што и са 1,28 милијарди евра, колико су у првих седам месеци ове године уложили странци, Србија има убедљиво
најмањи удео инвестиција у БДП-у од око 18 одсто, а економисти годинама упозоравају да би тај удео морао да се повећа на 25 процената ако жели да се убрза привредни раст на четири-пет одсто годишње.
Србија по вредности НИН-овог индекса није побегла са дна упркос томе што је министар финансија Душан Вујовић брже од очекивања елиминисао минус у државној каси и почео да обара удео јавног - па самим тим и спољног – дуга у БДП-у. Инфлација, иако нешто виша него пре годину дана, још увек се креће у пројектованом оквиру, али је и даље највећа у региону. Значајно је, бар званично, смањена и незапосленост, делом и због промењене методологије. С друге стране, велике су шансе да ће први пут после 2012. бити преокренут позитивни тренд смањења дефицита платног биланса, јер је минус до краја јула 1,25 милијарди евра, а за целу 2016. био је 1,37 милијарди.
Такође први пут у новијој српској историји увоз (13,1 одсто) у стопу прати раст извоза (13,2 одсто), док
Премијерка Ана Брнабић изгледа није ни свесна проблема. За њу је од 2000. само 2008. привредни раст био већи од лањских 2,8 одсто, иако у том периоду БДП никада није растао мање од 4,4 процента годишње
је лане растао упола спорије – 6,1 према 11,6 одсто. Наглом „буђењу“увоза допринео је и јак динар, који је позитивно утицао и на јавни дуг. Пошто је трећина тог дуга у доларима, а још толико у еврима, јачање динара према европској валути за скоро пет и према америчкој за 15 одсто, аутоматски је оборила и удео дуга у БДП-у у овој години са 73 на 64,6 одсто, а и номинално је смањен са 24,8 на 23,8 милијарди, или за милијарду евра.
Коначно, да од почетка фебруара евро није пао са 124 испод 119,5 динара, ни септембарска исплаћена нето зарада од 48.212 динара не би била 404 већ само 389 евра. Само захваљујући јачању динару плате су „надуване“за 15 евра. Можда је на то рачунао и министар полиције, доктор економије Небојша Стефановић када је прошле недеље, одговарајући на посланичка питања рекао да „сада људи имају плате, нешто да донесу кући, за разлику од раније када су имали нула“. Ако се последња година владавине бивше власти узме као време у коме су, како тврди Стефановић, зараде биле „нула“, оне ни сада нису далеко од нуле. Просечна нето зарада 2012. била је 365 евра, три године касније била је већа за три, лане за девет евра, а у првој половини 2017. порасла је за још пет евра. Мало ли је? Уосталом, ко овде зна да су у Бугарској за годину и по дана просечне плате порасле за 77 евра, а у Румунији за две и по године чак 120 евра? А да грађани то знају, знали би и које земље у региону заиста економски напредују - брже, јаче, боље.