Европска столица и косовска хоклица
КОСОВО И КРИЗНА ОПТИКА АМЕРИКЕ Посета Хојтa Јиа само је знак да је коначна пацификација Балкана на доктрини америчке „дубоке државе“ушла у завршну фазу и да даљег одлагања неће бити
Политички земљотрес који је изазвао амерички званичник Хојт Брајан Ји изјавом да земље које желе да уђу у ЕУ морају јасно да покажу ту одлуку и не могу седети на две столице, није нешто што Србија и њен председник Александар Вучић нису већ раније чули, додуше изговорено с мало више дипломатског такта. То што је овог пута углађени вокабулар изостао само значи да се игра с временом ближи крају и да за Вашингтон независност Косова остаје неупитна агенда о којој се не
може преговарати, а Србија и Америка, ипак, трансатлантски савезници у покушају.
Ништа, осим помињаног тона, није уосталом првина Вучићу. Али српски председник је морао да зна да прекопута нема толико помињаног Џозефа Бајдена који неће иритирати, али ће бити хируршки прецизан у захтевима, већ оперативца који је ту да му саопшти да je коначна пацификација Балкана на доктрини америчке „дубоке државе“ушла у завршну фазу, те да је минимум који се од њега очекује да ако већ игнорише „реалност“онда свакако не покушава да јој се заверенички супротстави. И то још са Русима.
То што је Вучић одмах након сусрета саопштио да је Хојт Ји пренео поруке које су тешке, али не и нове, показује колико се власт у ову игру упустила без јасно исцртаних магистралних праваца деловања, ослоњена на крајње непредвидиви и волунтаристички однос пројектованих међународних односа. Председниково успутно помињање Москве, Пекинга и Њу Делхија не добацује чак ни до нивоа самозаваравања, она је тек условни рефлекс краткорочне борбе за бираче којима се поручује да Србија у овоме није сама. „Тон је био можда мало виши, па сам и ја сам за октаву снажније бранио интересе Србије“, поручио је Вучић након разговора са Хојтом Јиом, очигледно заборављајући да се са октавама боље сналази његов министар спољних послова Ивица Дачић.
„Вучић није био изненађен притиском, али свакако јесте оштром реториком и захтевима који су му без икаквог ограничења и дипломатског увијања стављени на сто. Његов наум је био да причом о унутрашњем дијалогу о Косову купи годину и по дана, па да потом процени односе међународних снага. Уколико би тај однос био повољан, Вучић је на сто намеравао да стави поделу Косова. Али, став САД је јасан, то није агенда о којој се уопште размишља“, каже за НИН Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе.
Он, такође, додаје да Вучић сада тражи излаз из ове ситуације и да је резервна варијанта план тадашњег представника ЕУ у посредничкој тројци Волфганга Ишингера из 2007. Тај документ предвиђа да Србија и Косово треба да уреде своје односе на начин на који су то урадиле Источна и Западна Немачка, према Берлинском уговору из 1972. Суштина тог предлога јесу разни облици сарадње, али и међусобно непризнавање, што је био случај са две Немачке. Пророковић, међутим, истиче да је америч-
ка позиција ослоњена на Ахтисаријев план који у својој суштини предвиђа „надзирану независност“. При томе не треба сметнути с ума да је такво стање само међукорак ка пуној независности. Можда би, напослетку, о одбијању Ишингеровог плана могао нешто да проговори и Војислав Коштуница, чија га је влада одбацила. Тим пре што је сваки наредни предлог по Србију био неповољнији.
Према сазнањима до којих је НИН дошао, на пролеће 2018. српској страни ће на парафирање бити стављен правно обавезујући споразум који не инсистира тврдокорно на признавању, али који подразумева чланство Косова у УН. „У оваквом сценарију Албанци би добили приступ међународним судовима, тужили би Србију за геноцид, а извесно је да би ушли и у НАТО. А уколико они то учине, неминовно бисмо и ми морали да постанемо чланови Алијансе. Јасно је да би се тада прича о војној неутралности потпуно распала“, истиче Пророковић.
Нема никакве сумње да је оно што се дешава прекретница у Вучићевој политичкој каријери. И то није нешто што већ није виђено. Штавише, то постаје понорница за скоро све српске лидере од Милошевића наовамо. Он је пао прекасно, остављајући Србију ван свих европских токова и истовремено пао прерано, јер процес дезинтеграције није био готов. Зато, ниједан постпетооктобарски владар није имао суштинску подршку Запада, а Коштуница и Тадић су у тој понорници изгубили власт. Остаје да се види какав ће избор направити Вучић, тим пре што извор НИН-а из Српске напредне странке тврди да унутар саме партије постоји снажан део који се противи идеји потписивања правно обавезујућег споразума.
„Заиста је тешко проценити шта ће Вучић учинити. Уколико не потпише, западни медији сетиће се његове радикалске прошлости, чињенице да је био Милошевићев министар информисања, сетиће се посета Путина и Ердогана и кинеских инвестиција. Отежавајућа околност за Вучића је и то што Србија није ништа добила Бриселским споразумом и он то не може да сакрије. Погледајте, Заједница српских општина не може да се формира већ четири године“, истиче Пророковић.
Он, такође, сматра да је Вучићева позиција најсличнија Милошевићевој, јер има апсолутну власт и већину у парламенту, те да одбијање да се посредно призна Косово не значи да би брзо пао, али да би у коначници исход, ипак, био губитак власти. „Тадићева и Коштуничина позиција била је далеко слабија на унутрашњем плану и отуда је и њихов одлазак био убрзан“, закључује саговорник НИН-а.
Опет, то што је Вучић домаћој јавности саопштио да Србија седи на својој столици, те да нико не може да гарантује до када ће моћи и да ће оног секунда када то не буде могла имати неког другог у Влади Србије, али и на месту председника Србије, никако не значи да нас председник кад дође време неће обавестити да је његов потпис само рационална жртва која нас брже води према Бриселу.
Уосталом, колико пре неколико дана је поручио да су лажи да је све на Косову наше, али и да тамо нема ништа наше. Питање је само како ће извагати – чијег је на Косову више.