Богоносци и буревесници
Бољшевици који су се борили против Цркве, надовезали су се на веровање у Москву као Трећи Рим који ће, светлом са Истока, обасјати буржоаски мрак Запада
На стогодишњицу Великог октобра многи се питају да ли је ишта остало од тог великог, тектонског преокрета руске и светске историје. Велики историчар Хобсбаум је написао како се „кратки 20. век“завршио поразом комунистичког експеримента 1991. године. Свака историја је пуна противречности и неочекиваних преокрета, али је мало која повесница тако противречна као прича о Октобарској револуцији. Много је тога чудноватог у идејама и остварењима бољшевика. Да ли су они били више наследници царског великодржавног империјализма, или борци за светску револуцију? Постоји њихова снажна веза са православним мистицизмом. Они који су се борили против Цркве, надовезали су се на веровање у Москву као Трећи Рим, на мисао да су Руси народ богоносан, који ће светлом са Истока обасјати буржоаски мрак Запада. О вези марксизма и хришћанског православља је најдубље мислио и писао Берђајев. А Блок, тај славуј „сребрног века“, у поеми с почетка овог текста дословно је замислио како Исус предводи црвеноармејце. Доста је тога православног остало у пропалом богослову из Грузије. Све време постојања, код СССР-а има и интернационализма и великодржавног империјализма налик на онај царски.
Извесно је да су бољшевици почели као интернационалисти и западњачки модернизатори. Није залуд на њиховом стегу писало „Пролетери свих земаља, уједините се“и што им је прва химна била „Интернационала“. Нису се комунисти никада одрекли интернационализма. Помоћ револуционарима Трећег света није увек била плод империјалне рачунице Совјета. За то су најбољи пример југословенски комунисти, који су помагали ослободилачке покрете Африке и Азије, чак и по цену замерања великим силама, као у случају Алжира и Вијетнама, а без неке опипљиве користи. Уосталом, протести против Вијетнамског рата по целом свету су такође били знак левичарске интернационалистичке солидарности. А опет, када је дошло до судбинског боја 1941. године, Стаљин је позвао „браћу и сестре“да бране мајку Русију. Занимљиво је да су Срби кренули у устанак исте године, у вери да помажу Русији, која ће за који месец згазити нацисте, као Наполеонову велику армију. Чак и четници завршавају своје прогласе паролом „Живело словенство!“Панславизам је била још једна идеја коју су бољшевици извадили из оставштине царске Русије.
За судбину света је ипак можда важна следећа противречност: слободу и демократију Запада спасла је страшна Стаљинова диктатура. Историчари Другог светског рата (Хејстингс и други) често истичу да ниједан демократски режим не би могао да натера народ на тако страшне жртве у борби против нацизма, на страдања која се умом не могу спознати (као ни Русија, како написа Тјутчев). Имамо пример Француске пред очима, која се срушила чим су почели велики губици. Само је опсада Лењинграда однела више људи од свих губитака западних савезника. А где су остале борбе, од великих операција на Источном фронту (Кијев, Москва, Харков, Стаљинград, Курск, Багратион)? Тако су Руси (а и остали совјетски народи), у страшном заплету светске историје, заиста поднели жртву за спас света, баш као у православном мистичном поимању народа богоносаца.
А и страшна слика комуниста као носилаца буре која чупа све старо пред собом, имала је благотворно дејство на пролетере Запада. И Пикети и Сасун и многи други утврдили су да је страх од комунистичке револуције утицао на многе уступке радницима, женама и осталим обесправљенима. Нестаде страха од комунизма, нестаде многих радничких права. Да ли ушушкани радни људи Скандинавије и западне Европе знају да макар једним делом своје благостање дугују намученим учесницима бољшевичког експеримента? Да ли свет памти да га је спасла војска под знаменом Великог октобра?
Слободу и демократију Запада спасла је страшна Стаљинова диктатура
током грађанског рата и након њега, које су је потенцијално коштале успеха револуције. Прва је била изнуђена и тицала се политике „ратног комунизма“, која је целокупну производњу потчинила потребама војске и градова, по којима се расцветало црно тржиште. Робна размена била је актуелна као у царистичко доба, а половина житеља Москве и Петрограда се преселила у села зарад самоодрживости. Између 1918. и 1921. од глади и болести умрло је између три и 10 милиона.
„Власти су увеле монопол над свим прехрамбеним производима и преузеле су сву велику индустрију. Мере против сељака су често морале да се спроводе окрутним мерама и голом силом. Иако се ратни комунизам понекад представља као први и неуспели покушај увођења егалитарног друштва по некој идеолошкој формули, та политика је била серија импровизација, некад по узору на Немачку током Првог светског рата. Тај систем јесте био суров, али је политика противника нове власти често била суровија. Хтели су да отму не само храну, већ и земљу, или да натерају сељаштво да новчано плати за земљу коју је добило револуцијом. Хтели су повратак старих газда у индустрији. Били су мање популарни, а зато су, у крајњој линији, црвени и победили беле“, предочава за НИН Владимир Унковски-Корица, доцент на Универзитету у Глазгову.
На крхким леђима ратног комунизма су се појавиле и пукотине у виду побуна, и то неретко тамо где је оданост бољшевицима раније била највећа. Морнарички устанак у Кронштаду 1921. изненадио је Лењина, јер су тамо били „најцрвенији од црвених“. Драстична реакција бољшевика је уједно и друга, неизнуђена грешка новог режима. Између две и три хиљаде погинулих и погубљених устаника и њихових симпатизера славили су се широм Русије као великомученици, највише међу самим комунистима.
Власт је на челу с Лењином исте године покренула Нову економску политику која је дозвољавала приватно предузетништво и трговину под окриљем државе, привлачење страног капитала и нову пореску политику подржану монетарном реформом. Дискретан, строго надгледан заокрет ка капитализму је, закључује Вејд, убрзо потом дао прве резултате, а указује нам и да је тадашња бољшевичка власт била умногоме спремнија на реалполитичке компромисе но што се данас верује.
Међутим, могућност договора нестала је након Лењинове смрти. Иако је Лењин у тестаменту написао да је Стаљин одвећ гладан власти да би водио и даље нестабилни Совјетски Савез, управо је немилосрдни Грузин постао најједнакији међу једнакима. Иако ће Коба заувек бити упамћен као човек који је истребио нацисте, пратиће га и то што је током тридесетих ефикасно истребио и милионе неистомишљеника.
„Партија се 1921. утопила у државни апарат. Водећи бољшевици су били свесни ироније да управљају ’царистичким државним апаратом подмазаним совјетским уљем’, како је сам Лењин рекао. Неуспех светске револуције је учврстио власт партијске државе над друштвом, а на легитимизацији такве власти се заснивала и Стаљинова победа. Његовој идеји ’социјализма у једној држави’ противили су се поборници Лава Троцког, па их се Стаљин сурово решио, пре но што је натерао радништво и сељаштво да плате огромну жртву за модернизацију земље“, додаје Унковски-Корица.
Тек је с Октобарском револуцијом народ с великим „Н“постао важан фактор пред влашћу са све мањим „в“. Знали су то и Фидел и Че, и југословенски партизани, и шпански републиканци, и кинески ослободиоци суочени с јапанским окупаторима и западњачким колонијалистима, и мексички запатисти, и бројни други. Слободарски рефлекс који је пробудила садржао се у сваком потоњем незадовољству због самовоље страних и домаћих моћника. Тај освешћени порив за радикално другачијим и праведнијим светом трајнији је од свих несумњивих непочинстава чињених у име комунизма. Зашто бисмо иначе и сто година касније о Октобарској револуцији говорили у контексту до сржи корумпиране садашњице?
Рат је трајао до 1920, изоловани отпор још две године, а погинуло је око три милиона војника