Писци и карневал

Прошло је тачно шест деценија откако се у Београду одржава најважнија књижевна манифестација. Новинар НИН-а, потписан иницијалима Д. А., објавио је новембра 1957. коментар о другом Југословенском сајму књига (годину дана раније био је на првом, одржаном у Загребу, зачуђен што у простору нема више зеленила и што се тако збрзала манифестација доделе повеље за животно дело Иви Андрићу). Тридесетак хиљада посетилаца, двадесет хиљада изложених књига, шеснаест земаља учесница, стотину издавачких предузећа, милионски послови у динарима и доларима – писало је у првим редовима тог старог текста, под насловом Велики успех, али поновљене су неке прошлогодишње грешке.

На 62. Међународном београдском сајму књига, одржаном од 22. до 29. октобра, представило се 403 домаћа и 116 страних излагача, а хале је само током једног дана посетило више од 33.000 људи. Награду издавач године добила је Академска књига, док су за издавачки подухват награђена издања Савремена немачка драма (штампао Zepter Book World) и Сто представа балета и уметничке игре наших простора (Цицеро и Орион Арт).

Дечју књигу године написала је Јасминка Петровић (Све је у реду; Креативни центар), а специјална признања, поред осталих, припала су Српској књижевној задрузи (125 година од оснивања), Милошу Јевтићу за 216 наслова из колекције Одговори, и едицији Енциклопедија филозофских наука Николе Кајтеза. Жири је признање за младог дизајнера доделио Сањи Половини за Доручак код Тифанија Трумана Капота (ИПЦ Медија) и делу Књижевна фантастика (Контраст).

Издавач Гојко Божовић рекао је за НИН да има два утиска. Пре свега да су домаћи писци постали невидљиви и скоро сувишни. „Скоро да их не можете видети ни у једном контексту који је у вези са издавачима...“Такође, мисли да је Сајам изгубио значај културне манифестације и постао аутлет за књиге. „Уместо културне и излагачке димензије добио је превасходно карневалско-вашарску димензију, са мноштвом брендова који немају везе с књижевношћу и с пуно реклама које уништавају естетику манифестације“.

Плаши се да таква визуелна слика није привлачна великом броју посетилаца. „Утицаће да цела ствар добије на забављачком аспекту и потисне садржаје који су га учинили важним догађајем.“

Још у НИН-овом чланку из 1957. примећено је како се објављивање дела најважнијих југословенских стваралаца темпира за октобар (есеји Исидоре Секулић или Вучове песме). Да ли су домаћи писци заиста постали невидљиви? „Да, јер је изгубљена програмска улога. Постоје програми, али у споредним салама... На тржишту, дела наших аутора имају све мањи потенцијал. Осваја палп литература, превасходно преведена. Овдашњи аутори нису више важни за обликовање имиџа издавача.“

Уредница Лидија Кусовац сматра да многи посетиоци долазе не знајући шта желе, и лутају од штанда до штанда. „Долазе збуњени, али ме радује што неки од њих заиста приђу са списком и тачно знају шта хоће.“Примећује да постоје читаоци верни квалитетној књижевности. Истиче да нови роман Џ. М. Куција Исусово школовање уопште није лак за читање, али ипак јесте један од најтраженијих.

У поплави издања (премда се сада већ обазривије користи реч хиперпродукција), она скреће пажњу на куће које деценијима, не подилазећи трендовима, негују своје читаоце.

Краљевина Мароко биће следеће године почасни гост. Овогодишњи Сајам књига, посвећен немачком језику, с ексклузивним гостима из Немачке, Швајцарске, Аустрије и Лихтенштајна, памтиће се и по доласку Херте Милер, једне од најбољих светских списатељица. Нобеловци не долазе често и зато не би било лоше да се следећи пут с њима мало више разговaра о литератури.

Да ли су домаћи писци заиста постали невидљиви? Да, јер на тржишту дела наших аутора имају све мањи потенцијал. Аутори нису више важни за обликовање имиџа издавача