Ако желиш да крвариш, крвари
Ko за Ника Кејва не мари, убеђивање му помоћи неће. Ко Ника Кејва зна и воли, њему не треба никакво даље убеђивање; ипак, када искуство прође, преостају само речи, да се даље преносе и да надживе ствараоца, онако како је Он замишљао да се дешава са сновима пре него што се опекао, па написао „Distant Sky“.
Кејвова конгрегација у Србији масовна је и посвећена, жељна суза и зноја, па и крви, уништења и искупљења, а највише љубави. Свако има другачији разлог за веровање у Кејва и његово „зло семе“- и свако тражи избављење како зна и уме, у речима које сȃм одабере. „Чујем да лутате тражећи нешто да волите - чујем да лутате тражећи нешто да запалите”, поја он док маса пружа руке к њему. Челичних ограда нема, препрека нема, десетине прстију га слободно додирују посвуда. Гласом својим дозивам те“, шапуће Он док фиксира тмину насупрот дотад слабо осветљене бине. Кејв је искусио највећи губитак, неописиву трагедију, и то се осећа, боли све и свакога. Но, и у боли може се пронаћи спас, може се осетити сâм живот. „Кога брига? Кога брига шта будућност доноси?“, повикује Он и баца се на колена, уносећи се у лице највернијих обожавалаца пред њим. „Ах, осећате ли моје срце? Осећате ли моје срце како лупа?“, урла Кејв док се грудима наслања на шаке људи који вриште док му додирују груди, уверавајући се да је жив, да је ту и да је њихов.
Као и увек, инструментална пратња је на нивоу, а за потребе Skeleton Tree ходочашћа многи аранжмани су промењени и инструментација добија на разиграности употребом вибрафона, аналогних синтисајзера и гитарске дисторзије по жељи и страсти. Слушамо причу о девојци из стана 29 која је плакала до вечности, о катаклизмичној олуји у Мисисипију која је изродила краља рокенрола, о куртизани којој су Руси украли посао. Сви ти људи нису нико и свако су, не знамо их, али их видимо и осећамо. Негде на пола, Кејв завија, „мењам се, вибрирам, сијам - видите ме! Летим! Летим! Видите ме!“И сви виде, и кличу. Слушамо о најмистичнијој љубави, верзије измишљених разговора са Богом и молитве за вечни мир у загрљају вољеног бића.
Потом се враћамо болу. Кејв сања о „девојци у ћилибару“, нетакнутој пролазношћу времена и ствари. „Ако желиш да крвариш, крвари“, поручује Кејв и повлачи се у кутке бине. Чујемо и о одласку најлепше жене у црвеној хаљини, која му недостаје. Перформанс се потом препушта крвницима, злочинцима и страшним судијама и заглушујућа бука нас подсећа да лаж треба признати пре него што буде прекасно. Ворен Елис опет кида жице виолине и Кејв онда постаје тиши и открива нам своју истину - ни сами богови не могу надживети људе. Након пуна два сата, за крај нас подсећа да ништа у животу није „за џабе“, срдачно се захваљује на пажњи и љубави и нестаје са бине.
Повратак за последње проповеди обележен је потпуном екстазом. Кејв се спушта међу обожаваоце и грли их док пева песму тужбалицу, раздвајајући масу док неометано пролази. Потом je позвао децу своју да дотрче на бину и са њим кличу оду најопакијем од опаких. „Stagger Lee“одзвања големом просторијом и готово сви присутни се њишу у махнитом заносу. У причу најопаснијег убице се ушуњао и сâм ђаво, али ни он ништа није могао против злослутног Лија, који га је заувек утишао својим „колтом“.
На самом крају, Арена се утишава и Кејв се тихо моли, износећи најједноставнију од свих истина - ако се небо руши на тебе, мораш да га одгурнеш - и да наставиш да гураш.
Након пуна два сата наступа у Арени, за крај нас је подсетио да ништа у животу није „за џабе“, срдачно се захвалио на пажњи и љубави и нестао са бине