Вагнер и Свадба цара Душана

Или: ако је шеф српске државе примио у кабинет неко лево сметало из Беле куће, да ли је онда Дачић требало да му отпева О мај дарлинг Клементајн и да му, притом, са бенџом свира на увце

ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ

Дугогодишњи колумниста НИН-а

Кобајаги сам у Београду, кад, прво на шта налетим буде – Сахрана у Сићеву! То прво видиш кад уђеш у новоотворени Музеј савремене уметности на Ушћу. На улазу у Музеј, млада кустоскиња ми нуди каталог и то на енглеском (!?) да се лакше снађем. Кажем јој: „Девојко, ја сам код Лазе Трифуновића положио са десетком, као Вучић код Лабуса!“А она ме јадна гледа разрогачених очију, и, имам утисак да за Лазу није ни чула, али, свакако, јесте за мог Алека.

Сахрану у Сићеву је Надежда Петровић насликала 1904. године. Над отвореном раком стоји родбина и нико није у црнини, чак, ни свештеник, он је у браонкастој одежди. Моја Биља дуго стоји пред Сахраном у Сићеву, а ја се присећам да ми је мати Душица, иначе, попова ћерка, на самрти рекла: „Кад умрем обуци белу кошуљу и немој, због мене, да носиш црнину!“Тек касније ћу дознати да су Срби, док на силу нису постали православци, носили беле одежде у знак жалости. А онда су нас црномантијаши завило у црно, и, ево нас где тонемо у блату хришћанске Европе.

А у Музеју савремене уметности све ми, човече, некако, сиротињско! Чуј, од Милене Барили само Дама са ловцем, од Лубарде нека „таксена марка“из младости, притом, нигде не видех ништа од Оље Ивањицки, Милића од Мачве, Драгоша Калајића, Радослава Тркуље, и, ајд`, да не ређам даље.

Очекивао сам да се у Музеју сударим са мојим Алеком, али њега је потпуно излудео неки жутокљунац из Беле куће који му је повишеним гласом наредио да се мане Косова и Руса. Али, господо драга, зашто сте уопште пристали да разговарате са тим дрчним левим сметалом из Беле куће кога је Трамп наследио из Обамине администрације. Чуј, Брајан Ји! Са њим, по дипломатском протоколу, требало је да разговара неко од Дачићевих помоћника, неки Курта или Мурта. Овако, српска држава је саму себе понизила и само је још фалило да му Дачић отпева О мај дарлинг Клементајн и, притом, да му свира бенџо, на увце.

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, видно изнервиран, поче да ме грди: „Зар ти немаш преча посла него да се бавиш дневним српским глупостима!? Зашто се, рецимо, са толико труда не позабавиш како то да су Рихарду Вагнеру, као инспирација за Нибелунге, биле српске јуначке песме Женидба Јанковић Стојана или Свадба цара Душана, али и песма о Краљевићу Марку и Мини од Костура!? И зашто је Фридрих Ниче, велики поштовалац Вагнера, својој првој композицији дао име `Србија`!? Бајдвеј, Биља ми се жали да по целу ноћ бунцаш и испушташ неке крике. Али, не бој се, то је нормално. Пробудио си у себи многе аријевске митове, многе српске архетипове, змајеве, ноћне виле, крилате коње једнороге... Буди због тога срећан, дечаче!“После Јунгових пацки одем на сува весла у Видовданској, и, за казну, опет веслам уз Дунав ка Шварцвалду. И веслајући кроз Немачку схватим да је то она „Северна Србија“, на силу понемчена и покатоличена, па затим уклоњена са географских мапа.

Ту и моја Црна има шта да ми каже: „А да ли и мене сањаш? Јер, и ја сам једна од најстаријих архетипских животиња, један од митова без којих се не може.“