КАСНО ВУЧИЋ НА КОСОВО СТИЖЕ
Баш као што позивом на разговор нови председник покушава да себе представи као демократу, тако тим дијалогом покушава и да прикрије чињеницу да је његова косовска политика довела до тога да на ту тему више нема шта да се разговара
за десет месеци ове године потрошено 128,2 милиона динара, рачуница показује да је њихова просечна бруто зарада била 52.500 динара. Пошто се у Уредби не прецизира да ли се посебна пензија одређује на основу бруто или нето износа зараде остварене у 2017. години, примера ради, пензија запосленог са само 25 година стажа износила би 47.250, а уколико се ипак ради о нето плати радника у судској администрацији, онда би највиша основна пензија била око 29.000 динара. Судије ће, подразумева се, примати далеко више од тога, јер су њихове зараде знатно веће.
За разлику од опозиције у Београду која Вучића напада због одлуке да се српске судије и тужиоци интегришу у приштински правосудни систем, косовским Србима важније је да ова, готова одлука, омогући њихов останак на КиМ, између осталог и правом на правична суђења која дуго нису имали пред тамошњим судовима. Они ће рећи како је Уредба заправо омогућила запосленима у правосудним органима, а тиме и судијама и тужиоцима да, не радећи ништа до стицања законске пензије, примају позамашну накнаду, уместо да се интегришу у косовски правосудни систем како у њему не би радили искључиво Албанци, што, наравно, одговара властима у Приштини.
Значај њихове интеграције објашњавао је у прошлом броју НИН-а и Оливер Ивановић, лидер Грађанске иницијативе Србија, демократија, правда, наводећи да је „важно да имамо судије, па макар и у косовском систему“, пошто се на Косову суди по националном кључу, те да без својих судија Срби не би имали никакву шансу да добију правично суђење. Ивановић, у првостепеном поступку осуђен на девет година затвора, упозорава да би без српских судија „сви могли проћи као он“.
Примера неправичног суђења је највише у имовинским споровима, у којима су без елементарне правде и по националном кључу бројни Срби остајали без своје имовине.
Како ће проћи Уредба зависиће од реакције оних који би требало да се старају о спровођењу Устава и закона, а да парадокс буде већи, донета уредба супротна је постојећем закону, и односи се управо на оне који би требало да брину о праву.
Након пола деценије политичког монолога, Александар Вучић се сетио да позове све политичке актере на унутрашњи дијалог о Косову. Претходно је представнике опозиције, у складу са својом политичком културом, вређао називајући их распамећеним пивопијама, нерадницима и пљачкашима који су не само уништили Србију, него чак својом политиком легитимизовали и легализовали независност Косова. Каква „генијална“идеја новог председника да прво облати опозиционаре да су издајници, а онда их позове на дијалог о најважнијем националном питању. Да прво устоличи културу монолога, а онда да позива на представе дијалога. Баш као што позивом на дијалог покушава да себе представи као демократу спремног на разговор, тако тим дијалогом покушава и да прикрије чињеницу да је његова косовска политика довела до тога да на ту тему више нема шта да се разговара.
Пре потписивања Бриселског споразума још увек је било могуће преговарати на основама мог Плана четири тачке, који је нудио далеко већу заштиту српских интереса. Потписивањем Бриселског споразума Вучић је већ донео одлуку, а позив на дијалог сада је доказ да нема храбрости да сам иза сопствене одлуке и стоји.
Није тачно да је Бриселски споразум био нужност проистекла из наслеђеног стања. И ми смо имали тешко наслеђено стање, па нам то није био изговор за предају српских институција на Косову и сервилност међународној заједници у замену за изборне победе. А о изговору наслеђеног стања нам свакодневно говори онај исти Вучић који је био ратни министар информисања у влади Милошевића и Шешеља. У времену када су побијени Ћурувија и Стамболић јер су издајници, бесплатно додељена баснословно скупа национална фреквенција Карићима јер су савезници, а Вучићу и Николићу луксузни станови јер су, ваљда, државници. Све то брутално сведочи о потпуној ненормалности тог времена, али се нажалост може рећи да је данас Вучић ту ненормалност подигао на још виши ниво. Вучић је од Србије направио нај-
бољи пример „друштва пост-истине“. Живимо у обрнутој стварности, као у камери опскури, где зло бива проглашено добрим, а бело црним.
Вучић систематски и свакога дана подиже споменике лудости, славећи изнад свега оно што се противи здравом разуму. Тако слави као хероизам улазак његове Српске листе у владу с Харадинајем, кога његов СНС гони као ратног злочинца. Слави као победу поразе до којих је довела њихова политика којој је циљ опстанак на власти изнад циља опстанка Србије на Косову. Да парафразирам Еразма Ротердамског, који се изругивао поремећености власти свог времена речима: „Лудост труби сама о својим заслугама и сама себи пева славопојке“.
Зато свако учешће у тзв. унутрашњем дијалогу служи искључиво Вучићу за кукавичку поделу одговорности за Бриселски споразум, којим је Србија признала уставноправни систем независног Косова. Тим споразумом Србија је дала скоро све, а добила само мачку у џаку ЗСО, заједницу која нема веће надлежности од невладине организације. Вучић ваљда и од опозиције очекује да му пева славопојке као што то чине његови интелектуални дивови попут Вулина, Ђурића и других интерпретатора Еразмовог хора лудости. Не видим чему другом би служио тај дијалог и око чега тражи консензус, када није ни изнео јасан став и план.
Да сам ја којим случајем одустао од својих уверења, потписао Бриселски споразум и гурнуо Србе на Косову у владу с Харадинајем, Србија би горела горе него Јариње и бројали бисмо људске жртве по улицама. А они који су палили Јариње су данас у влади која је прихватила правни систем независног Косова и на том Јарињу. Ти исти су у међувремену постали и нови напредњачки тајкуни, удебљани за неколико десетина милиона. А када год се нека власт на Балкану буса у патриотске груди трубећи о својим заслугама, њени највиши представници у позадини и мраку бесомучно краду. Тек када Вучић падне с власти сазнаћемо и колико тачно.
Нисам тражио поделу одговорности када смо подносили резолуцију са земљама ЕУ у УН и када се Брисел укључио као посредник у преговорима, већ смо стали иза те одлуке, јер је то било једино могуће и одрживо решење. Они који кажу да није, радо заборављају да Србија тада већ егзистенцијално зависи од трговинске размене са ЕУ, а без економске основе није могуће бранити ни националне интересе. Само за косовску политику Србија је издвајала из буџета годишње после 5. октобра више од 400 милиона евра. Да не говоримо о чињеници да смо због другачије политике могли бити трајно заустављени у процесу евроинтеграције. Па Србија само од статуса кандидата за чланство добија годишње бесповратно бар 200 милиона евра. Како би данас изгледала буџетска консолидација којом се режим хвали без те помоћи? А ње не би било да је Србија скренула на пут на који је тада позивао Вучић. Данас се хвали, дакле, консолидацијом која је резултат наших одлука којима се најоштрије супротстављао.
Нисам тражио поделу одговорности ни када сам одбио захтев канцеларке Меркел за укидање свих српских институција на северу Косова, већ сам чврсто држао тај став, знајући да наш народ не може опстати на Косову без својих институција. И нека нам Вучић не држи патриотске лекције с оне стране нормалности да би сакрио да је он, заједно с Дачићем, такав захтев прихватио. Да сам ја прихватио исто то, вероватно би и она грешком упућена честитка из Брисела сатима пре затварања бирачких места, била упућена на моју адресу.
И нисам, као што лажу Вучић и његови следбеници, бежао у Румунију током протеста поводом проглашења независности Косова, већ сам отишао на разговор са председником Румуније који је координисао активности држава које су одбиле да признају независност Косова. Вратио сам се у Београд током трајања протеста и издао налог за интервенцију ПТЈ преко Савета за националну безбедност у тренутку када су Коштуничини изасланици у договору са Николићем повлачили специјалне јединице за заштиту амбасада. Бесрамно је да данас они који су у том тренутку зарад личне популарности гурали масе у сукобе и погибије, говоре како сам ја „побегао у Румунију“. Ево постављам питање Вучићу - шта је он радио ту ноћ док сам се ја борио за интересе наше државе у иностранству и за безбедност наших грађана у Србији? Уместо лажи о мојој улози у том дану, нека за промену каже истину о својој.
Влада са СПС није била оживљавање СПС-а, већ спречавање формирања владе која би нас увела у прекид евроинтеграција и потенцијални рат. То је политика коју је тада Вучић заступао. И тај Вучић би био на власти још од 2008. А ономе коме је власт изнад политике, свеједно је да ли ту власт спроводи заговарајући улазак у ЕУ или рат за Косово. Промена политике за Вучића је била само улазница за власт. Та улазница му 2008. не би била потребна, да нисмо формирали владу са СПС. Ова власт је 2012. победила обећавајући грађанима поништење свега што смо испреговарали са Приштином, а истовремено обећавајући међународној заједници максималну сервилност по питању Косова. Победили су тако што су бели листићи били стварни, а они, наводно покрадени, које су истресали из џакова били лажни. Не чуди онда да се данас монолог назива позивом на дијалог, пораз победом, а кукавичлук херојством. Проблем не само косовског питања, већ сваког сегмента друштвене реалности је тај што смо дозволили да током пет година владавине лажи од пораза за мање од два одсто дођемо до пораза са разликом од 40 процената. Зато опет данас од консолидације опозиције зависи решавање и косовског и сваког другог егзистенцијалног питања ове државе и њених грађана.
Није тачно да је Бриселски споразум био нужност проистекла из наслеђеног стања. И ми смо имали тешко наслеђено стање, па нам то није био изговор за предају српских институција на Косову и сервилност међународној заједници у замену за изборне победе