ДОБАР СИ САМО АКО НЕ РАДИШ НИШТА

Мрђан Бајић

Фигурација или биста? Да ли је Зоран Ђинђић „заслужио“споменик у мисленом обличју стреле или традиционалистичку скулптуру какве су већ одавно, можда и више но што би требало, раштркане по граду. Тек резултати недавно завршеног конкурса изазвали су буру у јавности, као ниједно уметничко дело у скорије време. Да ли је прекинута стрела окренута ка небу са тихим гласом убијеног премијера прави избор, каквим га је оценила стручна комисија или тек политичка провокација. Ауторски тим на челу са Мрђаном Бајићем, аутором пројекта и Биљаном Србљановић, ауторком звучне инсталације, већ десетак дана је под (махом) рафалом (углавном) интернет-јавности. У чему је толики проблем са спомеником и да ли има концептуалних проблема уопште? Или је само питање Зорана Ђинђића толико осетљиво, да би се јавност „упалила“какав год да је пројекат одабран? Како ће уопште изгледати то обележје на реконструисаном Студентском тргу, разговарали смо управо са Мрђаном Бајићем, очито и даље потресеним тако негативним одијумом на одабир његовог рада.

Након објављивања резултата конкурса, настао је медијски хаос који не јењава. Зашто се то догодило?

Очекивано. Први корпус примедаба долази од ових који су укочени у веровању да једино традиционалистичко, портретско обележавање великана које репродукује лик а не интерпретира дело, јесте валидно. Такав обичај је овде доминантан у подизању спомен-обележја. За разлику од таквог мишљења, сматрам да је вајарство уметност а не вештина, и да аутори имају право да пласирају своје идеје и да их, са професионалним убеђењем, намећу заједници као релевантан начин обележавања великих догађаја и значајних људи.

Други корпус заправо још јачих напада последица је тога што смо се нашли у клинчу између две политичке манипулације: једне политичке елите, која би да се заборави да су се некада крваво борили против Ђинђићевих политичких циљева, а данас на њима ненаданом европском путу желе да то наслеђе присвоје и скривено га плагирају. И друге, која је у међувремену катастрофалним делањем изгубила лични или партијски кредибилитет, па би се сада, сасвим ексклузивно, радо регенерисала Ђинђићевом харизмом. Али да буде само њихова. Само што интелектуална заоставштина Зорана Ђинђића не сме да постане поштапалица ничијих малих циљева. Он је најпотребнији изгубљеним грађанима ове земље. При конципирању сматрали смо да модернизатор у политичком смислу, какав је био Зоран Ђинђић, управо треба да добије уметнички провокативно и другачије меморијално обележје.

Трећи корпус напада долази од људи којима се рад просто не свиђа и то је потпуно регуларно. Ми смо конципирали место меморије за Зорана Ђинђића као покушај да вратимо његов аутентични глас међу грађане, а визуелно да вратимо некадашњу директност и динамичност добре енергије на улице Београда. Динамичност која чак и кад је ломна и рањива наставља ток.

Откуд онда политичка дискредитација?

Само зато што смо учествовали у анонимном конкурсу, Биљана Србљановић и ја смо обележени као неко ко учествује у активности коју је иницирао председник Вучић и унапред осуђени као сарадници власти. Они који сад баш за инат неће у Европу и заобилазе Икеу; и не иду на Егзит, и одбијају САНУ додатак, и из ината никада неће посетити реновирани Музеј савремене уметности, ни Нови Сад престоницу културе; и не кличу спортистима ни под балконом ни пред телевизором, и не раде у државним позориштима ни у каквом год политичком маркетингу; е нека они који су у стању све то из протеста да не раде - нека се они гађају каменом први! Отрпећу камење које долази из таквог чистунства. Али сви други, ови мрзитељи скривени иза анонимних интернет-адреса; и они који су мањак у професионалној каријери деценијама надоместили по ходницима партијских централа и путем партијских именовања, Легијини пријатељи и скупштински упосленици; и они којима се привиђао Черчил и Де Гол у лику Ивице Дачића – е њихове примедбе ме не додирују! Не слажем се да овде све треба да стане, осим страначког политичког живота. Уколико би сада изашло десетак најрелевантнијих људи из поља визуелних уметности и рекло да смо ми концептуално погрешили, да је естетски наш рад недопустив, да је време и место потпуно погрешно, па онда да се повучемо и нека се изведе неки други рад. Са конкурса или рецимо по предлогу Зорана Живковића, који нас огорчено прозива, а чији је другар направио баш леп споменик Ђинђићу од никлованих виљушака и кашика. Притом без устручавања каже да је он испод жита покушавао, годинама, да прогура то решење мимо јавног конкурса! Он има право на кич укус, има право да нешто тражи и да критикује и да му се не свиђа, али нема право на политичку дискредитацију и оптужбе да смо политички завереници, зато што нас баш он није предложио и гурао.

Да ли мислите да би, и да сте направили фигуру „бисту“, била идентична реакција? Да ли вам се чини да је питање убијеног премијера само по себи осетљиво?

Да је сасвим неко други, а не нас двоје, направио неутралнију ствар или бисту, реакције би биле много питомије. Наравно да је питање осетљиво. И неописиво је важно за заједницу како ће се формирати историјски

Интелектуална заоставштина Зорана Ђинђића не сме да постане поштапалица ничијих малих циљева. Он је најпотребнији изгубљеним грађанима ове земље

наратив о Ђинђићевом значају, који је, сетите се, започет оним језивим бласфемичним опелом Амфилохија Радовића. Каква је тек то манипулација била!

Посебно вам замерају што сте учествовали у конкурсу који су

расписали исти они који су се радовали када је Ђинђић убијен?

Најпре, ми сви о томе не бисмо сада уопште разговарали да је тај посао раније урађен и завршен. Истине ради, представници Демократске странке јесу пре пет, шест година покренули подизање споменика и ја сам тада био питан да будем у иницијативном одбору. Само што сам одмах због намере да у конкурсу учествујем, то одбио. Зоран Ђинђић је за мене једина политичка личност за коју бих икада направио нешто што је спомен-обележје, зато што је то време у коме сам живео и зато што делим идеје које је он у ову земљу донео. И, пре свега, зато што верујем да би изглед ове земље био радикално другачији и бољи да је Зоран Ђинђић жив и данас. Што се тиче легитимитета конкурса са нашим предлогом или без њега, то спомен-обележје свакако би сада било подигнуто јер је власт тако намерила. Шире гледано Ђинђић ће имати тај један једини споменик у Београду од сада па заувек и по мојој рационалној логици важније је да то спомен-обележје буде ваљано, од питања да ли сам ја на нешто гадљив или нисам. Наравно да ми је јасна та политичка манипулација да сада неко, ко је пре само петнаест година прецртавао табле са именом булевара Зорана Ђинђића, сада расписује конкурс за његов споменик. Нисам наивни политички субјект да мислим да је идеја о конкурсу дошла из самоосвешћивања, већ из рачунице и разазнавања нужности. Упали смо у тај клинч, али верујем ипак урадили важну и добру ствар.

Бура коју је изазвао Зоран Ђинђић својим уласком у политику долазила је из филозофског прагматизма које је било зачудно у свом времену. Деведесетих година, имали смо читаву епопеју крви, узаврелих емоција, мржњи… И онда је дошао човек који је почео да говори прагматичне ствари. И тим чистим прагматизмом, поразио је једно захуктало лудило. И онда је његов глас одстрањен трагичним убиством. Након тога, нисмо осећали круцијални наставак његове политике. Зато смо видели споменобележје њему као повратак његовог гласа на улицу. Желели смо да стално и увек буде ту. Не сећамо се ми Ђинђића по томе како је он изгледао. Он је важан за ову заједницу због времена у коме је говорио и због онога шта је говорио. Од тог материјала се формира читав сплет мисли које се одвијају у звучном волумену, на месту на коме треба да се заувек сећамо Зорана Ђинђића. И тај ће непрекинути глас бити нешто најболније за све који његову мисао нису на време чули. Или оне који то нису хтели, а могли су.

Вајарство је уметност а не вештина и аутори имају право да пласирају своје идеје и да их, са професионалним убеђењем, намећу заједници као релевантан начин обележавања великих догађаја и значајних људи

Зашто су онда вас повезали са овом влашћу?

Зато што смо у колотечини у којој све мора бити партијски форматирано. Насловна страна ваших новина са мојом фотографијом стајала је на изложби Нецензурисане лажи. Међу 100 људи потписао сам апел да један други кандидат буде изабран за председника ове земље. Ево јавно агитујем да је Зоран Ђинђић далеко најважнија политичка фигура нашег доба. Признајем да ми је друг албански председник. Годинама са студентима радим неформалну размену са академијом у Загребу. И ево сад сам се анонимно јавио на конкурс који је расписала власт. Повежите ме са чим год хоћете.

Важно је за заједницу како ће се формирати историјски наратив о Ђинђићевом значају, који је започет оним језивим опелом Амфилохија Радовића. Каква је тек то манипулација била!

Стиче се утисак да вас заправо сви нападају. Како бисте расплели тај чвор незадовољства?

Не бих умео да га расплетем. Под великим сам притиском. Понекад помислим како је најбоље у овој земљи не радити ништа. Тек тада сте свима добри. Ипак верујем у оно што радим и то је мој императив и не бих уопште покушавао да се допаднем свима.

А верујете да је прави изглед споменика у стрели. Како је изгледао почетак рада на скулптури, како је она настала?

У потрази за начином на који би се могло оформити симболично место сећања на Зорана Ђинђића, размишљали смо о модернизаторском аспекту његовог живота, о брзини, покретљивости, показивању циља другим људима, кретању и неустрашивости, о једној гипкој мисли која тангентира тло, прави преокрет и одлази… То нас је водило ка нечему врло динамичном. Идеја је била да уз нешто што репрезентује такву брзину, покажемо и трагичност њене недоречености. Отуда прекид који није прекинуо ток, али је остао као болан тренутак суочавања. Читав рад има један оптимистични изглед, а изнутра један олтарско-трагични аспект. Звучни волумен састоји се од звукова града који вас ометају, правећи буку у непосредној близини објекта која вам у првом тренутку не дозвољава да чујете оно шта је унутра и што чујете тек када вољно приђете том раду. У шупљини прекида налази се волумен Ђинђићевог гласа који изговара реченице, цитате, недовршене мисли, које ће Биљана Србљановић уобличити из доступног материјала. Гради се присећање и комуникација, један константни звучни волумен који ће тећи непрекидно и заувек. Технички гледано, иако елегантан и ломан биће унутрашњом конструкцијом темељно заштићен од сваке врсте агресивних, вандалских намера. Форма облика проистиче из те градитељско техничке нужности. Технички делови су заменљиви, оправљиви, како би објекат поуздано наставио своје функционисање у времену. Идеја је да се врати познати глас као нешто што је најсимптоматичније и најболније. Да то пре свега буде најрадикалнији и најтемељнији приказ онога због чега нам Ђинђић недостаје свих ових година. И да скулптура потпуно обезбеди непрекинуто присуство тог гласа.

Скулптура треба да буде готова 12. марта, је л` то изводљиво?

После осмомесечног конкурса само за идејно решење, за реализацију овако компликоване инсталације са огромним темељом и технолошким аспектом, статика, тендери, а пре свега због заштите квалитета изведбе свих аспеката рада, рок је мислим прекратак и није изводљив.

Ваша скулптура је поприлично модернистичка. Како се она уклапа у Београд овакав какав је тренутно? Неко је већ написао да ће га увести у неку нову епоху?

Савремена визуелна уметност одавно је у свету изборила право да буде део градског пејзажа, осим у овој земљи. Наш предлог сигурно неће освестити модерност у Србији, али ће отворити поље и за друге и другачије гласове. Свети Сава, Тесла, Ћирило и Методије, Миланковић, Борислав Пекић, Исидора Секулић. Додајте том тужном низу и друге слике јавних скулптура отвараних на највишем државном нивоу последњих година: у сваком смислу погрешан соцреалистички споменик Алијеву, азербејџанском диктатору, и у сваком смислу погрешан квазидеветнаестовековни споменик апсолутисти цару Николају. Па да ли је то оно што се прихвата без запаљивих реакција. И од ових и од оних. И ако се појави прилика да се баш за Ђинђића прекине искључивост те погрешне реторике, као што видите учествоваћу у томе радије него да се после, над неким бронзаним лутком, сладим чињеницом да смо добацили до Скопља.

А Музеј савремене уметности?

Музеј је фантастично реновиран и то је обећавајуће. Читав парк око њега је очишћен и сређен. Склоњено је шибље за манијаке, и отворили су се видици и направљена је једна веома лепа урбанистичка схема проходности тог парка. Та је проходност нешто очаравајуће у односу на рецимо велике куле, започете посред рашчишћене супротне обале Саве, гигантске, заглушујуће и некомуникативне, притом увредљиво разарају пејзаж Београда који је вековно степенасто отварајући према реци.

Биљана Србљановић је изјавила да ће овај споменик бити тест културе, менталитета и друштва у целини. Шта мислите, да ли ће бити велики тест?

Испоставило се да већ јесте тест. Без обзира на то што су ово дани пуни пресије. Не сећам се када је једно дело из поља визуелне уметности захватило тако широко интересовање, да сви о њему имају нешто да кажу. Поред револуција, постоје и еволуције. Мале стрпљиве промене у пољима која су нам на располагању. Ми смо ипак једно неразвијено друштво и свако помицање је вредно енергије. Али проблем је што за разлику од других друштава, ми стално понављамо исте велике теме, које нисмо у стању да решимо, већ им се увек и изнова страсно враћамо, што нас онемогућава да урадимо оно што можда можемо да урадимо.