Збогом оружје
КОЛИКО ЈЕ РЕАЛНО ФОРМИРАЊЕ ЕВРОПСКЕ ВОЈСКЕ
То што су министри одбране и спољних послова 23 земље чланице ЕУ потписали одбрамбени споразум никако Европу неће приближити стварању јединствене армије. Штавише, услед тренутне раздробљености Уније, та идеја још је мање вероватна него раније
То што су министри одбране и спољних послова 23 земље чланице ЕУ потписали одбрамбени споразум, никако Европу неће приближити стварању јединствене армије. Штавише, услед тренутне раздробљености Уније, та идеја још је мање вероватна него раније
Био је то сасвим обичан бриселски призор. Окупило се педесетак министара, шкрипутала су наливпера, шкљоцали су фото-апарати – а модела превише да би човек направио пристојну фотографију, па на свакој један вири иза крупнијег колеге, други намешта сако, трећи зинуо, а бар половина уопште не гледа у фото-апарат – и све је било спремно за још једну објаву о историјској прекретници за Европску унију. Да је просечан Европљанин добио евро сваки пут када је чуо да је Унија на историјској прекретници, био би трули богаташ, па му се може опростити ако је ово скретање преспавао. Но изнимно се овај пут у Бриселу догађало нешто интересантно.
Министри одбране и спољних послова двадесет три чланице Европске уније потписали су одбрамбени споразум, и тиме из депоа европских пројеката извукли идеју о одбрамбеној заједници, химери која континенту измиче још од почетка педесетих, када је први пут предложена. Остало је само да се те информације убаце у медијску машину за хиперболисање – животиња која се крије у жбуњу теоретски може да буде лав, и зато ћемо писати о лаву, иако смо у Европи, где лавова нема још од првог века нове ере – и светом је могла да одјекне сензационална вест о стварању европске армије. Марк Галеоти, истраживач прашког Института за међународне односе, раније професор истих односа на чувеном њујоршком универзитету, за НИН враћа вест у праве размере.
„Европска унија је веома далеко од било какве ,Европске армије’. Овај је споразум једноставно покушај да се олакша сарадња, нарочито у изради и куповини нове војне опреме. Такође је симболичан потез, израз вере у Европску унију, и подозревам да је то главни разлог због ког је добио немачку подршку.”
Немачку јесте, али није добио подршку Ирске, Данске, Португалије, Малте и – наравно – Велике Британије. Неко злобан би могао да примети да би се одсуство прве четири државе са бојног поља тешко и приметило, али оне су одустале пре него што је марш и почео. До последњег корака биће још много прилика да се дезертира. О Великој Британији ћемо доцније, а у међувремену ваља видети шта су се Европљани заиста договорили.
Декларација о сталној структурисаној сарадњи (PESCO) захтева од потписница да повећају војне буџете и да два процента тих пара троше на истраживања. Мање строго, налаже им и да делају заједнички и да поправе конкурентност европске војне индустрије. Одатле до европске војске не може се добацити ни интерконтиненталном балистичком ракетом, али и овај би папир могао бити довољно аеродинамичан да прелети Атлантик.
Забавно је то што стручњаци не могу да се сагласе да ли Америка химеру „европске војске“гледа благонаклоно (јер САД на војску троше више од свих европских сарадника заједно, па се Трамп већ жалио да му је НАТО терет) или љутито (јер капитализам лаже када каже да воли конкуренцију). Стивен Мејер, некадашњи заменик шефа ЦИА за Балкан и предавач на Вест поинту, НИН-у такође даје и аргументе за и разлоге против.
„Идеја европске армије није много разматрана у САД, јер многи званичници и стручњаци сматрају да није вероватно да ће се остварити. Ипак, од оних који је схватају озбиљно, већина се противи, јер мисле да би умањила утицај САД у Европи усред растуће руске претње.“Са забавне стране, опет, неки други стручњаци мисле да би САД пригрлиле идеју европске војске баш због „растуће руске претње“, јер би онда у случају пуцњаве Европљани били издржљивије топовско месо него сада. А и Мејер додаје да европска армија не би била некомпатибилна са „прво Америка“политиком, о којој труби Трамп. Била би, међутим, у несагласју са садашњим НАТО аранжманом.
„У САД се уједињена европска армија традиционално сматра непотребном и претњом по НАТО, и то је и даље став већине владајућих кругова. Аргумент је тај да је НАТО под америчким вођством најбоља организација за одбрану Европе, али данас неки званичници и стручњаци сматрају да би НАТО и европска армија могли да сарађују.“Што се тиче Руса, Марк Галеоти, који им је посветио највећи део каријере, сматра да се не брину баш много. Напротив.
„Руски официри са којима сам о томе расправљао деле општи московски презир према Европској унији. Не верују да би Европска унија икада могла да дела сама, али сматрају и следеће – што се више говори о европској војсци, то ће већа бити подела унутар ЕУ и већа шанса да се поткопа општа посвећеност НАТО.“
Стивен Мејер такође сматра да се у Москви моћна европска армија не јавља у ноћним морама. Ем се, као у Вашингтону, не схвата озбиљно, ем ће ослабити амерички утицај ако Европљани изненаде. И Галеоти и Мејер се, међутим, слажу да Европљани имају шансе да изненаде колико и лав да искочи из жбуња насред Гран Пласа у Бриселу. За оне који нису били у Бриселу – тамо нема ни жбуња.
„Тешко је замислити како би та европска армија могла да функционише, и заправо би отежала Европи да се служи ,тврдом силом’. Тренутно ад хок коалиције држава чланица могу да покрећу операције. Могу да
Овај је споразум покушај да се олакша сарадња у изради и куповини нове војне опреме Марк Галеоти
видим како се такав модел развија јер, на пример, у европској Операцији Аталанта, потрази за пиратима на Рогу Африке, још не учествују све чланице ЕУ које имају ратну морнарицу. Ту се може обучити више националних снага, под условом да остану под националним командама. Европска војска, међутим, вероватно би захтевала једнодушну подршку држава чланица, што би често било тешко, тражила би огроман буџет, и била би поље тешких преговора о стандардном наоружању“, објашњава Галеоти за НИН. Као што је Галеоти рекао за америчке медије, Чеси праве добре пушке. Исто то раде и Немци и Италијани и остали. Тешко је очекивати да ће и Чеси рећи „У реду, купићемо туђе пушке и растурити сопствену индустрију“, а камоли да такво нешто кажу Немци. Зато Стивен Мејер још мање верује у сложне европске салве.
„Услед тренутне раздробљености Европске уније – и Европе – идеја јединствене армије још је мање вероватна него раније. Важни политички и економски проблеми раздвајају владе и државе. Штавише, војни буџети у Европи годинама се смањују и уједињена би војска отимала већ скромна средства и од НАТО и од унутрашње безбедности и од социјалних служби. Већина европских земаља већ не подржава захтев НАТО да сваке године повећа војне трошкове за два процента. Финансијски би терет био додатно отежала поновна национализација политике, до које су довеле економска и избегличка криза“, закључује Мејер.
Два процента које помиње Мејер иста су два процента које предвиђа PESCO. И ту је главна невоља, подвукао је Леополд Траугот за британски месечник Проспект.
„Током преговора, PESCO је натрчао на препреку на коју налећу већина амбициозних реформи Европске уније – сви су сагласни да нешто треба да се уради, али нико није сагласан шта и како. Док се Француска грозничаво труди да интеграцију европске одбране ограничи на малу групу снажних држава чланица, Немачка тражи најинклузивније могуће решење. Док је француска историјски заљубљена у европску аутономију у односу на НАТО, источне чланице попут Пољске боје се било чега што би угрозило њихов однос са алијансом. И важан проблем одмах постаје очигледан – не постоји начин да се обезбеди поштовање договора. Увек је тешко спровести у дело мека обећања, али ни постављање конкретних циљева не чини да ствари теку саме од себе. PESCO ризикује да поново проживи невоље које је имао НАТО док је покушавао да његове чланице поштују правило о два процента. Једноставно не може да их натера”, сумира Траугот.
Декларација о сталној структурисаној сарадњи – која ће приде правно обавезујуће потписе добити тек у децембру – могла би, сматра Траугот, европским војскама да донесе и нешто добро. Државе ЕУ троше отприлике половину пара које Американци троше на своје пуцаљке, али је анализа Европске комисије показала да достижу тек петнаест одсто америчке ефикасности, добрим делом због тога што државе чланице развијају, купују и користе различите борбене системе.
Споразум би то могао да поправи, али – као што је већ објаснио Марк Галеоти – на том путу постоје јасне границе. Оно што није јасно, јесте шта ће од свега овога направити Британци. Идеја европске војске никако им није драга – и PESCO би можда био немогућ без брегзита – али њихова се војна индустрија већ боји губитака ако се не придруже журци. Зато је британски министар спољних послова Борис Џонсон већ рекао: „Ту смо, као потпорни стуб катедрале“. PESCO допушта да у његову цркву уђу и неверници, под условом да доносе „значајну додату вредност“.
Британцима то не би требало да буде проблем, пошто носе четвртину европских одбрамбених способности, али је невоља у томе што једна одредба пакта спречава невернике да учествују у одлучивању. А изузетак за Велику Британију, која управо напушта Унију, извесно би наљутио Турке, који се деценијама боре за ближе везе са том истом Унијом.
Све у свему, мрка капа од европске војске док год већина држава покушава да извири иза крупнијих колега, бирократија намешта сако, а житељи зевају у неразумевању, па стога и Америка и Русија могу са презиром одвратити поглед од фото-апарата.
У САД се уједињена европска армија традиционално сматра непотребном и претњом по НАТО Стивен Мејер