Гладни са прогнанима

Захваљујући скромној помоћи у Основну школу „Бранко Пешић“из Земуна иде 500 социјално рањивих ученика, углавном Рома из нехигијенских насеља и миграната који су затечени у Србији без пратње родитеља

Школа малена, приземна, у Земуну. На прозорима решетке, по пропису. Похађа је око 500 ђака, што старости до 15 година, што одраслих. Међу основцима свих узраста огромна већина су Роми махом из оближњих нехигијенских насеља, док су лане у клупе сели и малолетни мигранти, у том тренутку затечени у Србији без пратње родитеља. Сви социјално рањиви.

Први су најчешће гладни и стога понекад нервозни. Други каткад нису духом присутни јер им мисли лутају ка обећаним земљама Запада. Али су сложни и натпросечно срећни што иду у ОШ „Бранко Пешић“. Овде не само да добијају потребна знања, већ се осећају сигурно.

„’Домаћи` често дођу много пре почетка часова, јер им је у школи топло, за разлику од кућних услова“, објашњава директор Ненад Ћирић. Приликом уласка у учионицу ђаци масовно

устају у знак поштовања према Ћирићу и гостима. Пристојност им тек накратко одвраћа пажњу од градива. Учи се лекција о гранању породице на чланове. Уз српски назив за тетку, стрица, написан је и израз на фарсију, претежном међу малим мигрантима. Њега спремно исписује Назир, док га официјелни преводилац Камран детаљније тумачи. Споља гледано, све беспрекорно функционише, за шта је требало времена, труда, али и помоћи.

„Крајем 2016. обратили су нам се из Уницефа са идејом да се мигранти укључе у образовни процес“, каже Ћирић. Зашто баш „Пешићу“, а не некој другој школи? Препорука им је била искуство у раду са осетљивим категоријама. Уз то, установа је већ била интернационална и статусно комплексна: да сад ђаци могу да се изјашњавају на попису, поред Рома, било би ту и Срба, Ашкалија, Египћана, као и категорија попут „интерно расељених лица“и повратника из земаља којим теже нови ученици.

„Њихове породице масовно зими одлазе у државе ЕУ и тамо траже економски азил, али им је то заправо начин да презиме“, каже Ћирић. У сељакању заостану у школовању, али су ипак понекад у старијем разреду од родитеља што се закаснело образују. Међутим, стичу и једну лепу особину – солидарност са невољницима.

У ту сложену ситуацију требало је уклопити и претежно Авганистанце, премда их је било и из Гане и Камеруна, а међу њима и девојчица. Од укупно 110 миграната уписаних у српске школе од почетка масовног доласка, њих 76 прошло је управо кроз „Пешића“.

Уз све искуство у деликатним ситуацијама, тајминг за прихват био је незгодан. Пред крај полугодишта и непосредно пред Нову годину. Програм за мигранте је брзо спакован у радионице, а већ за празнике сви су наступали у приредби.

Језичка баријера у случају новопридошлих, отклоњена је песмом и плесом, што такође представља куриозитет „Пешића“. Мигранте углавном уче о приликама у земљи домаћина, док овде могу да презентују сопствене. И то чине радо и са поносом, наглашава директор.

Ипак, проблеми су у почетку деловали као превелик залогај. Прво, нико од наставног особља није знао са чим ће се сусрети, а било је и предрасуда. У погледу односа деце из далеких земаља

Солидарност: Тренутни фокус директора је да што пре оформи ђачку кухињу, да деца имају бар један сигуран оброк према женама, рецимо. Или понашања, уопштено. Испоставило се да није било разлога за зазор, већ супротно: никад веће поштовање нису доживели. Мали мигрант кад се обрати директору или наставнику, он се наклони, и исто учини по завршетку разговора.

Ово најчешће није обичај који је пренео из постојбине. Много њих није видело школу у животу, махом из руралних, забитих подручја. Што их опет ставља у сличну раван са домаћим ђацима. Шта су сламови, често без струје и воде, вечно у блату, него сфере државног заборава.

Паралела се може повући и на основу знања. Па, док „наши“у почетку немају представу о појмовима попут лево-десно, напред-назад, нити умеју да држе оловку, мигранти не знају да су постојали диносауруси, рецимо. И они што су ишли у школу, нису могли ово да науче с обзиром на то да је база тамошњег школства – верска настава.

„Пешићевци“проблеме не могу да гурају под тепих. Они чине све што је у њиховој моћи да спроведу инклузију. Заправо, немогућу мисију, због мноштва околности. Већа сензибилисаност на различитост, некад им ствар и отежава. Иако под заједничком „капом“емпатије, другачије ће да виде муку неког ко је препешачио хиљаде километара, и неког ко живи у близини, али у домаћинству пуном гладне чељади. Многобројни проблеми решавају се у ходу, корак по корак.

Зато је тренутни фокус директора да што пре оформи ђачку кухињу, да деца имају бар један сигуран оброк, а да се то обистини до краја године, помоћи ће Дански савет за избеглице и УНХЦР. Занимљиво је, еуфемистички се изражава Ћирић, што се овде појам „јести“најчешће везује за „’леба“. Зато кад прича о сиромаштву, директор говори о оном екстремном. Мали мигранти немају бар таквих тегоба, храна им је загарантована у Прихватном центру у Крњачи. Одатле свакодневно долазе минибусом, прво у организацији УНХЦР, а сада уз помоћ Данског савета.

Настава тече у виду блокова од по два часа. Прва су по распореду за одељење у које су уписани мигранти, док су друга два радионичарског типа, посвећена српском језику, природним или друштвеним наукама. У клупи седи и Соња из Данског савета, задужена за пратњу малих миграната. Она бдије над свеском Назира, све дивећи се његовом ћириличном рукопису. „Многи се питају шта ће им ћирилица“, не може а да се не насмеје директор. Па све су овдашње ознаке ћириличне, те је упознавање са овим писмом заправо драгоцено. „Једног дана, кад оду тамо где желе, они ће заборавити и азбуку, и падеже, али ће им остати радне навике и позитиван однос према школи“, сигуран је.

Другачији је проблем са домаћим ђацима, они код куће углавном немају подршку. Родитељи су им листом неписмени, док им матерњи језик генерацијама није српски. Такође, мајка и отац не праве неку разлику међу оценама детета, које се зато похвали петицом директору, или разредном старешини.

Како све овде има своје дубље „зашто“и „како“, и синтагма „добар друг“се практично реперкутује. Тако је недавно један од малих миграната покушао да пребегне преко границе. Осујећен у „гејму“, како систем хазарда називају избеглице, он се вратио у Београд. И две ноћи преспавао код другара, уместо у кампу. Било му је лепо и осећао се заштићеним, како је касније сведочио, све и ако је јео суви „’лебац“.

Зима доноси веће муке. Треба чељад махала и пристојно обући, а не само нахранити и загрејати. Изверзиран да облеће потенцијалне донаторе, Ћирић је добио позитиван одговор од Црвеног крста који ће им испоручити 60 топлих јакни. Помажу и други, Фондација Дивац је прибавила компјутере. А организација Адра традиционално свој школској деци „Пешића“припрема новогодишње пакете. „Будите уверени да је то једини поклон који ће добити не само у тој години, већ у много, много дужем периоду“, истиче директор.

Адра је заслужна и за хонорар преводиоца. Ентузијазам је, пак, искључиво до Камрана, мада није ни имао куд, под „вирусом“који влада међу запосленима. А зове се посвећеност и поштовање приоритета детета.

Сад би неко помислио да је ситуација скоро па идеална, те да је лични елан затворио круг потреба. Међутим, све те младе душе, „наше“или стране, понекад траже уско стручну помоћ. Један педагог на толико горућих ставки, сигурно није довољан. Школа нема ни нужног јој психолога.

Након детаљног описа прилика, сада може и да се преприча једна анегдота из „Пешића“. Наиме, очи ми боду решетке на прозорима, па питам – чему служе. Пре но што објасни да је то уобичајена мера безбедности у свим приземним школама, директор се шали да „служе да ђаци не побегну“. „Или, да кроз прозор не уђу“, шалом одговара теткица. У тој њеној опаски прилично је истине. „Бранко Пешић“привлачи као магнет, чак и „децу улице“. Салдо је обећавајући, високи проценат од преко 90% који упишу средњу школу, у клими врло неповољне статистике.

Све те младе душе, „наше“или стране, понекад траже стручну помоћ, а један педагог на толико горућих „ставки“, сигурно није довољан. Уз то, школа нема ни психолога