Последње живе душе
Савремена музика и даље не познаје бенд који је одувек био толико озбиљан у намери да уједини мултимедијалну забаву и горуће друштвене теме
Када се суочите са четири махнита анимирана лика који представљају бенд чија се каријера заснива на сарадњама са музичарима прaктично свих жанрова, тешко је не „изгубити“се. Gorillaz, велики мултимедијални пројекат Дејмона Албарна и илустратора Џејмија Хјулита свеприсутан је у мејнстриму још од 2001. и намерно редефинише границе могућег у савременом попу. Од извођења уживо са холограмима, преко илустрованих прича за друштвене мреже, апликација виртуелне реалности за мобилни, чак и предстојеће анимиране серије о животима „ликова“бенда, Албарново и Хјулитово поигравање са жанровима, компоновањем, а нарочито представљањем и форме и суштине њиховог „производа“, успутне слушаоце може навести на делимично погрешан закључак, а то је да су Gorillaz само забавни музичкотехнолошки експеримент.
Ако оставимо по страни то што бенд свакако профитира од Албарновог вансеријског талента за преиспитивање могућег у индустрији забаве у 21. веку, ваља се подсетити шта је у свој халабуци око утицаја Gorillaz на поп сцену заправо
најјаче оружје бенда - без грешке, то је сама музика.
Ко је пратио Албарнову каријеру као фронтмена Blur и једног од најпродуктивнијих савремених композитора, може да наслути вишезначности његових текстова и надљудски труд да се у мејнстрим убаце жанрови који се ту не би никад нашли без утицајног ктитора. Напослетку, причамо о човеку који је компоновао, између осталог, кинеску оперу, афричку домородачку музику и мјузикл инспирисан Алисом у земљи чуда, и за свој допринос музици са свега 48 година добио „Ајвор Новело“награду за животно дело. Албарнова љубав према звуку и начинима на који га народи широм планете артикулишу у мелодију, од првог до последњег такта је евидентан на спектакуларном концерту који је бенд одржао почетком новембра у Бечу, као увод у европску турнеју.
„Здраво, има ли кога?“гласно одјекује семпл из филма Дан мртвих у поприлично пуној бечкој арени. Врло брзо видимо Албарна са гитаром и прегршт других музичара. Ту је пола туцета пратећих певачица и мноштво гостију који ће се убацивати на разним нумерама, ветерани De La Soul, нова сарадница, енглеска реп сензација Little Simz, те Jamie Principle i Zebra Katz. Сви ови људи доносе нову димензију и аутентичност у рад бенда Gorillaz, и као такви препознатљив су и сада већ обавезан део рада Албарновог свестраног пројекта.
Ипак, чим Албарн искорачи на сцену и у широком осмеху открије свој златни зуб, постаје јасно да је Gorillaz, колико год парадоксално звучало, у потпуности „његов“бенд. Мада на нумерама са новог албума Humanz пева мање него на претходним издањима, и овде остаје у савршеној симбиози са сарадницима и успева да контролише наступ свог бенда чак и када је у позадини и свира клавир, или, рецимо, чинеле. Након уводне M1A1, чија манична дисторзија евоцира Blur синглове из 1997, креће рецитовање реторски отровне Last Living Souls, у којој се фронтмен изнова пита „да ли смо ми последње живе душе?“и тиме лагано увлачи присутне у магију свог бенда, одајући утисак да су присутни који те песме дишу и певају заправо – једини људи на свету.
Током читавог концерта одржан је веома занимљив и променљив темпо, низали су се и најпознатији синглови и „б-сајдови“, а неколико нумера је добило свеже аранжмане, нарочито код одјавних инструменталних деоница. Нове песме су већ нашироко прихваћене као дела достојна опуса овог светски популарног бенда, те су Saturnz Barz и Sleeping Powder одушевиле колико и било који старији сингл, али се публика ипак потпуно предавала старијим песмама, превасходно доскора скрајнутим
мелодијама са деби албума из сада већ давне 2001. И док се темпо мења, од депресивне Tomorrow Comes Today, преко детиње разигране Rhinestone Eyes до џез-поп ремек-дела Every Planet We Reach is Dead, једина заједничка компонента већини синглова је Албарнова уникатна меланхолија у гласу, којом приповеда о свему што га тишти у савременом свету. На нумерама са Demon Dayz то је однос појединца према љубави и везама, на песмама са Plastic Beach то је брига за човечије уништавање природе и сопственог станишта.
Нови албум, Humanz, представља можда и најкомплекснији наративни искорак досад. Представљен као серијал песама о журкама и проводу, у потпуности је смештен у контекст игре и пркоса у сусрету апокалипси, политичкој, материјалној, интелектуалној и еколошкој. Јасно је да је у питању анализа актуелног политичког усуда планете, али Албарн је ипак свестан нужности наде и оптимистичног погледа на свет и то свесрдно и пропагира у текстовима. Након око 80 минута врхунске забаве одјава долази уз We Got the Power, готово пародичну песму о моћи људи да се воле упркос свим разликама и проблемима, моћи да људи воле и не повређују једни друге упркос томе што се често говори да то није могуће. Наивно, да, али када је хорски пева више од 10.000 незнанаца загрљених у тмини, ова намерна банализација општег глобалног стања свести одзвања весељем и добрим намерама. И тај апел је ваљда неки почетак, порука која инспирише. Ваљда.
Наравно, фантастичне отаку илустрације и филмови су ту све време и анимирају публику која воли да слуша приче о „животима“2D, Расела, Мардока и Нудл, а најпознатији синглови сачувани су за бис. Stylo, Feel Good Inc. и Clint Eastwood оре се и далеко ван арене, а сама завршница резервисана је за реге госпел (?!) Don’t Get Lost in Heaven и Demon Days. „Нови је дан - немој изгорети, окрени се својој души“, понављају пратећи вокали и темељ арене се тресе. Барем за присутне те вечери, од којих су многи изгубили глас певајући, идеја о спасавању света није само празна флоскула. Можда музика стварно и спаси свет. Лепо је веровати – ипак све одатле почиње.