Кад живот зашишти попут експрес-лонца

То што Ла Линеа има и тренутке чистог уживања у надреалним страдањима и ласцивне моменте због којих су неке епизоде емитоване тек кад падне мрак, не може, наравно, да објасни његову скоро педесетогодишњу популарност

Поред свих линија које на мапама деле свет, ваља имати неку која га повезује. Више од три деценије је прошло од италијанске премијере последње епизоде цртаног филма Ла Линеа, а његов је злосрећни јунак и даље довољно популаран да добије изложбу у Србији. Обожаваоце има од Аргентине до Русије, а за то му није био потребан ни кусур од буџета савремених анимираних филмова, већ само вешта и злобна рука Озвалда

Кавандолија и изражајан глас Карла Бономија.

Озвалдо Кавандоли – некада дизајнер у Алфа Ромеу, потом учесник у изради првог италијанског дугометражног цртаћа – човечуљка је смислио 1969. и понудио га рекламним агенцијама које су снимале материјал за РАИ-ев програм Карусел. Ту су емисију Италијани обожавали од краја педесетих до краја седамдесетих, уживајући у послератном продору осмехнутог капитализма,

што ће рећи у блиставим зубима водитеља, комичним скечевима, лакој музици и рекламама за експрес лонце – отприлике, дакле, онако како Срби данас уживају у телевизији – а за још неименованог чикицу заинтересовао се баш произвођач експрес-лонаца (и такође дизајнер) Емилио Лагостина. Тако је настао Агостино Лагостина, рекламиран као „живахан мали човек уистину изражајног носа са свим бригама модерног живота“. Било је потребно

свега осам епизода да публика потпуно полуди за живахним малим човеком, експрес-лонци су одлетели у ваздух скупа са именом, и свет је добио Ла Линеу. Сам Ла Линеа је компензацију за своје цртане муке добио у виду награда на међународним фестивалима анимираног филма у Ансију 1972. и Загребу 1973.

А муке су биле грдне, у равни оних које има човек када треба да објасни генијалност Линије, јер је реч о визуелно крајње једноставном цртаном филму. Свака епизода почиње Кавандолијевом руком која из водоравне беле линије на једнобојној позадини рађа Барум Барума или Бадум Бадума – како су човечуљка по шуби-дуби песмици која отвара епизоду прозвали Југословени – на шта Линија реагује ентузијазмом и полази у безбрижну шетњу, руку скрштених на леђима. Линија, међутим, убрзо постаје жртва ђаволске маште свог творца, која му на пут поставља сваки замислив објект у распону од лопте до свемирске летелице, чији је једини заједнички именитељ то што ће јунака напослетку да озледе. Но Ла Линеа је много више од слепстик комедије, о чему сведочи већ прва сезона, а у њој епизода у којој Кавандоли пред Барум Барума поставља жену. За мање од два минута, прича од првих страсти прелеће преко деце, свађа, разлаза, до куће која се Ла Линеи дословно обрушује на главу.

То што Ла Линеа има и тренутке чистог уживања у надреалним страдањима и ласцивне моменте због којих су неке епизоде емитоване тек кад падне мрак, не може, наравно, да објасни његову скоро педесетогодишњу популарност. Довољно објашњење није чак ни бриљантни Карло Бономи, који је Барум Баруму додао нову димензију живота одушевљавајући се, ругајући, вриштећи и беснећи на италијански изражајном а измишљеном језику са понеким комадом ломбардског дијалекта или енглеског језика. Тешку артиљерију објашњења потегла је Надиде Гизем Акгулгил, која је у академском раду под именом Егзистенцијално биће Ла Линее злосрећног јунака повезала са Сартром и Бергсоном.

„Бергсоновски начин живота такође је илустрован овим цртаним филмом. Живот тече, и нема само равног

Живахни мали човек: Више од сто домаћих и светских уметника изложило је радове у част човечуљка пута. Има успона и падова. Пут на коме живимо, не може се одвојити од наше прошлости или будућности, јер је ток трајан. Линија којом хода Ла Линеа је иста. Тече, и има падове и успоне. Штавише, Сартров егзистенцијализам је најважнији филозофски аспект Ла Линее. Он истражује свој свет, даје му значење и куша живот. Ла Линеа је слободно биће и на свом путу прави изборе. Сваким избором који направи, обликује се. Без обзира на то што га сваки избор одводи у невољу, не одустаје.“

Према турској професорки, однос Бадум Бадума са Кавандолијем подсећа на наш однос са богом.

„Ла Линеа му се обраћа или се жали на цртеж. Мада му на неки начин помаже, Кавандоли је такође тај који му ствара изазове. Ми се такође увек жалимо на живот или препреке на које наилазимо. Некада верујемо да нам је бог помогао да решимо проблем.“

УЛинији не бисмо могли да пронађемо себе (када паднемо са бицикла) или оно што бисмо кришом желели да будемо (када Ла Линеа у већ поменутој епизоди одбацује одговорност за породицу) да тај јунак није генијално универзалан.

„Ла Линеа нема ни очи ни одећу. То је човек кога можемо видети широм света, а и његов језик је бесмислен, што појачава утисак о универзалности лика. Ла Линеа може једноставно да свира шкотске гајде или да постане амерички рагбиста. У овом цртаном филму налазе се предмети многих култура, и Ла Линеа је општа представа човека који у себи садржи то мноштво. И облици које Кавандоли користи у анимацији такође су једноставни. Правоугаони облик некада је кутија, некада касета, а некада камен.“

Када већ помињемо објекте који Линију дезинтегришу, у Кавандолијевом цртаћу не мањка ни Маркса, чини се.

„У капиталистичком систему производње предмети губе употребну вредност, прецењени су, људи пате од фетишизма робе и користе их као статусни симбол. Могло би се рећи да прагматичном употребом предмета Ла Линеа тај фетишизам одбацује. Он никада не жели да поседује предмет, већ га испитује и користи у складу са његовом употребном вредношћу. Објекти које Кавандоли црта немају атрибуте; они су само једноставни облици без икаквих украса. Ниједан не бива хваљен и важан у Ла Линеи“, сматра Надиде Гизем Акгулгил.

Забавно је онда то што је Линија на врхунцу светске популарности служио рекламирању свега и свачега – кућне електронике у Турској, мобилних телефона у Пољској, кредитних картица у Швајцарској, креме против хемороида у Немачкој. Пре само неколико година, 2012, Ла Линеа се на екранима одушевљавао првим моделом Фордовог хибридног аутомобила, а филмски критичар Ричард Лескоски подсећа да је и сам Кавандоли пре смрти 2007, затворио круг тако што је последњим својим цртежом Бадум Бадума рекламирао исландску банку.

„Деца која су гледала цртане филмове осамдесетих сада купују аутомобиле за породице, па ово носталгично повезивање има смисла. Форд и компанија која лиценцира Ла Линеу трудили су се да му сачувају карактер. Ла Линеа који се руга другим возачима док их претиче прилично је у складу са личношћу коју му је Кавандоли дао.“

Абелардо за Аргентинце, Беј Меракли за Турке, Ла Линеа је прешао дуг пут од шерпе до Фордове сензације.

Линија је на врхунцу светске популарности служио рекламирању кућне електронике у Турској, мобилних телефона у Пољској, кредитних картица у Швајцарској, креме против хемороида у Немачкој

Но живахног малог човека уистину изражајног носа, што на живот шишти попут експрес-лонца, кретње капитализма не занимају. Његов је свакако цео свет, о чему говори и изложба која – после октобарског гостовања у Панчеву – у београдском клубу „Циглана“траје до 25. новембра. Више од сто домаћих и светских уметника изложило је радове у част човечуљка кога, као и нас, све што му се нађе на путу напослетку лупи по носу.