Све је прашина

Мајстори из романа Тихо рушење Ивице Пртењаче – могли би да буду једини мајстори који вам не сметају и кад килаве, па се дуже задрже у кући. Препознатљиви Пртењачин главни јунак-усамљеник, избачен из шина, овога пута не одлази у дивљину, на острво, као у књизи Брдо, нити ступа у везу с малолетницом из дела Добро је, лијепо је. Премда има диплому југославистике, ради у грађевинској фирми Мистрија, и са шегртом Елвисом, долази у стан старог професора да гули зидове.

Писац рођен 1969. у Ријеци, најпре награђивани песник, изградио је свој прозни свет који се издваја непретенциозношћу и нарочитим односом према свакодневици. Пртењача се, на први поглед, фино игра, али свашта извуче из „развалина једног грађанског стана“, из живота једне бивше породице. Са шутом, износе се и ожиљци из прошлости (не појављује се тек тако огромна бразготина, са затвореним шавом око срца, већ на десетој страници). Приповедач воли да скида старе слојеве. За читаоца то значи: мистрија по мистрија стварности. „Шта након тога остане, питао сам се, голи зидови? Гола судбина, гола несрећа?“

Пратећи дневну рутину два мајстора који витлају шпахтлама по кући мистериозног старца, док он не жели да напусти дневни боравак и тражи да га једноставно покрију фолијом, Ивица Пртењача нас у свом за сада најбољем роману води до зазидане собе, до света скривеног иза зида, где ћемо и ми климнути главом. Рећи: „Све је прашина.“

Успут се шали, директно обраћа ауторима фантастике, јер их нема баш сад кад су му најпотребнији, али испод те „лаке“прозе, пуне цигала, у Тихом рушењу (издавач: VBZ) откривамо места на којима се јунаци „не усуђују ходати по стаклу овог тренутка“.

Уљуљкани опуштеним нараторским гласом, чак и ако није изговорена реч смрт, примећујемо „крхотину секунде“када подигнемо рамена и увучемо главу, „као што људи чине под првим капима кише, под јаким вјетром, или у каквој другој нелагоди која се осјети извана, на кожи“.