Преко развалина до бушотина
ДА ЛИ ЈЕ У СИРИЈИ ЗАВРШЕН ВОЈНИ КОНФЛИКТ
У компликованој постратној архитектури још нико није дао одговор на питање ко ће финансирати обнову Сирије. А и зашто би када је она и рушена да би се легализовала отимачина нафтних и гасних поља
Шта год да је руски председник Владимир Путин пре десетак дана у Сочију обећао сиријском председнику Башару ал Асаду - а шапнуо му је да је рат у његовој земљи готов и да је време за политичко решење - изгледа да није био сасвим искрен. Тешко да се другачији закључак може извући из саопштења руског Министарства одбране које је пренео Ројтерс, а у коме стоји да је минулог викенда шест руских бомбардера извело ударе на циљеве Исламске државе у провинцији Деир ал Зор у долини реке Еуфрат, у Сирији. Истина, начелник генералштаба руске војске, генерал Валериј Герасимов,
истовремено је најавио да ће број руских војника бити знатно смањен, али и да ће Москва ипак бити присутна са две војне базе, центром за надгледање примирја и „извесним бројем неопходних структура које би подржале новонасталу ситуацију“. Много важније, Герасимов је казао да су руске снаге на путу да остваре примарни циљ у Сирији, односно да осигурају Асадов режим.
И управо ту лежи највећи проблем сиријског председника. Асад је бирајући између губитка сваке самосталности и губитка главе, а поучен судбином других блискоисточних лидера, природно изабрао ово прво,
стављајући се у трајно вазални положај. И зато ће убудуће морати да прогута било шта што му из Москве буде сервирано.
С друге стране, колико год разумно звучала Путинова иницијатива коју је изнео турском и иранском председнику, Реџепу Тајипу Ердогану и Хасану Роханију, као озбиљно заинтересованим странама, о одржавању свесиријског конгреса у Сочију који би окупио различите странке, укључујући и опозиционе партије, етничке и религијске групације уз могућност уставних реформи и одржавања слободних избора под надзором Уједињених нација, у чи-
тавој причи недостаје најозбиљнија карика - Америка.
И баш некако у време Путиновог „мировног маратона“из америчке администрације стигле су најаве да и Вашингтон планира војно присуство у Сирији. Званичници администрације који су желели да остану анонимни казали су Вашингтон посту да војни ангажман остаје актуелан у курдским областима на северу земље како би се стабилизовале заједнице под локалном владом. Није никаква памет закључити да САД и те како има геостратешке циљеве у региону кроз успоставу појединих енергетских пројеката или прекида логистичке и комуникационе линије Ирана и Либана преко Сирије; и било какав договор да буде постигнут, тешко ће убедити Пентагон да се одрекне војних база инсталираних на територији коју су заузеле Сиријске демократске снаге (СДФ), а које Вашингтон подржава. Тим пре што ни остали играчи нису искрени у намерама о повлачењу. Оно што је за Америку још теже јесте прихватање Асадовог останка на власти у било каквом облику. Једноставно, на симболичком нивоу, он је знамење њиховог пораза, подсећање да их је Русија маргинализовала, захваљујући у доброј мери и пасивности Обамине администрације, и још више да се одустаје од статуса изузетне нације. А то је сасвим нови наратив који подразумева и изградњу новог поретка. И зато је Асадова политичка судбина за Вашингтон црвена линија.
Оно што додатно компликује ситуацију Американцима је позиција Турске. То што је Ердоган послао војску у Сирију како би пресекла ширење курдске аутономије дуж своје јужне границе и што у партији Курдске демократске уније (PYD) и њених Снага народне заштите (YPG) које воде СДФ види терористичке организације додатно усложњава односе Анкаре и Вашингтона. Зато Ердоганов флерт с Русијом делује више као упозорење него намера да се заиста повуче тако радикалан потез. Али, ова игра подразумева и дубоко схватање турског председника да његова земља постаје све важнији регионални актер чија је наклоност добродошла свима, те да је прележао претенциозне идеје о Турској као глобалној сили. Колико год окретање Турске Русији изгледало надреално, Вашингтон поучен Ердогановим непредвидивим карактером, ситуацију третира са високом дозом сензитивности. У том светлу треба и разумети и обећање америчког председника Доналда Трампа који је недавно Ердогану казао да ће „ускоро доћи до промене политике САД о питању оружане подршке за америчке партнере у Сирији“. Да ли то значи да Вашингтон диже руке од Курда? Сасвим могуће. И не би било први, а вероватно ни последњи пут да у игри с великим улозима Курди буду преварени.
Ада је реч о колоплету недоследних интереса, посебно у овако озбиљној партији, демонстрирао је Рохани поручивши из Сочија да нема оправдања за присуство страних трупа које немају одобрење Дамаска. Јасно је да је ирански председник овом изјавом испалио пројектил ка Вашингтону, али је истовремено и прећутао да Дамаск није одобрио ни присуство турских трупа. Ако се ствари посматрају из ове перспективе, очито је да је усмени договор Трампа и Путина, недавно, током кратког разговора у Вијетнаму, о повлачењу свих страних трупа из Сирије био више згодна досетка како би се с нечим изашло пред јавност него озбиљна намера да се то и уради. Напослетку, како сада ствари стоје, најизгледнија будућност Сирије је подела на интересне зоне - руске, америчке, иранске, било чије... Макар и све било покривено дијалогом дојучерашњих непријатеља, уставним реформама и демократским изборима чијих се резултата нико неће придржавати.
Оно што, међутим, нисмо чули јесте можда и најважније питање ко ће финансирати обнову сиријске инфраструктуре и барем почетак економског опоравка земље? Русија као иницијатор мировног процеса суочена с ударима санкција може допринети минимално. Иран и Турска ни толико. Америка? Могуће, али уз неколико услова, а први је повлачење Асада са власти.
Али будимо поштени - никоме до тога није превише стало у земљи која је и порушена да би се преко развалина
Договор Трампа и Путина о повлачењу свих страних трупа био је више згодна досетка како би се с нечим изашло пред јавност, него озбиљна намера да се то и уради
стигло до бушотина нафтних и гасних поља. Американци свакако рачунају на Сиријске демократске снаге (СДФ), али Москва са имиџом кључног фактора у постизању мира то неће мирно гледати. Русија жели да буде најозбиљније инволвирана у изградњу новог гасовода који би повезивао Ирак, Иран и Сирију, а чији ће главни корисник бити Европска унија.
Коначно, није тешко закључити да је један рат готов а да други тек почиње. И тада постаје јасно - нити Путин толико преферира Асада, нити га Америка толико мрзи.