ОПРЕЗ, ПРОМАЈА!
Драма на опозиционој сцени
Да ли је после „отварања прозора“демократија ушла у Покрет слободних грађана или изашла из њега, и шта се може научити из лекција других странака
Неко циничан је већ приметио да је опозиција прошле седмице пронашла начин да пробије медијску блокаду – мало стилском вежбом Бошка Обрадовића на тему коју је давно задао Војислав Шешељ чувеним „клизањем на банану“(данас с компјутерским мишом у главној улози) а много више изненадним потезом Срђана Шкора, који је изласком из Покрета слободних грађана, иницирао прави мали унутаропозициони рат с мноштвом повређених. И нису, притом, страдала само срца и сујете умешаних у спектакл, већ и нада незадовољних грађана који су помоћ у пузању до светла на крају тунела очекивали управо од јунака опозиционе сцене.
Више од цинизма цветала је параноја: да ли је случајно да се раскол у ПСГ десио баш у време када су нека истраживања јавног мњења показала малу разлику у подршци коју у Београду уживају напредњаци и очекивани савез ПСГ Саше Јанковића, Народне странке Вука Јеремића и Драгана Ђиласа? Како је у јавност доспела Шкорова оставка на место члана председништва ПСГ, у којој он, између осталог, оптужује Јанковића да је, са супругом Славицом, претворио ПСГ у „мини-предузеће“? Шта стоји иза чињенице да линк пласиран у медијима, који води до комплетног текста Шкорове оставке и позива академика Душана Теодоровића Јанковићу да одступи са функције председника странке – заправо води до изоловане странице у интернет простору (sasajankovic.com) a не до званичног сајта, који има другачији домен (sasajankovic.rs)?
Зашто се, питали су се многи на друштвеним мрежама, и Шкоро, попут других који су одлазили, није повукао у тишини, односно, да ли је неко утицао на његову одлуку? Одакле, потом, медијима право да раде свој посао и дозволе му да каже своју страну приче, кад то штети опозиционом интересу? Зашто је Саша Радуловић („бивши Вучићев министар“) баш сад одлучио да напише оно чудесно писмо, у коме, најпре, Јанковића суштински (мада не директно) оптужује за сарадњу са наводном тајном службом ДС-а у време његовог
министровања 2014, а онда се жали што је исти тај Јанковић, потом, три пута одбио позив за сарадњу са ДЈБ?! Одакле су се појавили „ботови“на твитер-профилима јавних личности које су одустале од сарадње са Јанковићем и у чијем интересу их нападају?
Искуство каже да ће низ питања иницираних прошлонедељном драмом у странци окупљеној око човека који је - после Александра Вучића имао најбољи резултат на пролећним председничким изборима, са приближавањем избора за Београд, наставити да расте и у мрежу интрига увлачи све већи број ликова са опозиционе сцене. Поуке из прошлости подсећају на још један стари наук, згуснут у „шаљиву“реченицу „то што сам ја параноичан, не значи да ме не прате“. У причи о ПСГ, која се изненада трансформисала у шпијунску серију, биће још теже одвојити необориве чињенице од (не)добронамерних спекулација.
Погледајмо, зато, шта имамо данас: чињеница је да је Саша Јанковић као председнички кандидат имао огромну подршку грађанске Србије за коју се веровало да је потонула у тешку апатију – толику да су многи више часова стајали у реду како би се на време скупили потписи за његову кандидатуру. Јасно је и да се оних 16 одсто гласова освојених у немогућим условима – уз затворене медије и снажну кампању сатанизације, без новца
и инфраструктуре – може сматрати одличним резултатом који, иако није испунио жеље и донео победу, јесте представљао солидан политички капитал и шансу за будућност.
Али је чињеница и да су ствари одмах кренуле низбрдо – од Јанковића се, пре или након формирања ПСГ, удаљио значајан број личности са „Апела 100“, које су својим угледом битно допринеле његовом резултату на председничким изборима: Душан Дуда Ивковић, Зоран Ивошевић, Душан Теодоровић, Никола Којо, Бранислав Трифуновић, Бојана Маљевић, Биљана Лукић, Кристина Ковач... Дистанцирала се Нова странка Зорана
Живковића која је снажно подржала Јанковићеву кандидатуру, повукао се краљевачки Локални фронт са Предрагом Воштинићем на челу...
Нека од тих повлачења и дистанцирања могла су бити (јавно) објашњена на релативно прихватљив начин - било неспремношћу осведочених индивидуалаца да се укључе у страначки рад, било сукобом интереса, у случају прекида сарадње са странкама (Јанковић је сам „отерао“ДС који му је уступио инфраструктуру на председничким изборима) и другим покретима. Али, оставке на позиције у тек формираној странци, чак и да нису образложене на „Шкоров“начин, није више било могуће гурнути под тепих, па је у суботу одржана ванредна Скупштина на којој је – акламацијом - одбијена Јанковићева понуда оставке. Још двоје угледних чланова председништва – Горан Марковић и Аида Ћоровић, поднели су оставке на те функције, али из „личних разлога“и уз обећање да остају чланови странке (Марковић у Политичком савету). У Председништву ПСГ сада су Јанко Баљак, Никола Ђуричко, Раде Вељановски, Божо Прелевић, Јене Маглаи, Небојша Миленковић, Славољуб Николић, Снежана Тасов и сам Јанковић, а још двоје кандидата су Саша Миленић, кандидат за повереника централне Србије, и Решад Хоџић, кандидат за повереника јужне Србије.
Можда су напредњаци до карикатуре довели појам унутарстраначке демократије, али није баш да су друге странке много успешније у спречавању претварања организације у лично предузеће лидера и његовог најближег окружења
Да ли је тиме и Јанковићевом изјавом о „отварању прозора да изађе све оно што се не осећа довољно добро“али и „отварању прозора за нови кисеоник“у ПСГ стављена тачка на кризу у младој странци? И да ли се, уз подсећање да су и друге, много старије партије, боловале сличне болести у раним данима, може очекивати опоравак уздрмане организације створене са амбицијом да Србију врати на пут демократије?
Иза једногласности демонстриране доношењем одлуке (о одбијању Јанковићеве оставке) акламацијом, према мишљењу Душана Спасојевића, доцента на Факултету политичких наука, лежи процена да је сада најважније „погасити пожаре“, јер је очигледно да је превише људи напустило ПСГ са сличним образложењима. Спасојевић оцењује да је јасно да је Јанковић неоспорни лидер и да је, као добар председнички кандидат, логично да он „вуче“целу причу – баш као Вучић међу напредњацима. Али, као што СНС има проблем како да направи структуру која ће „надживети“Вучића, тако и ПСГ има проблем како да се изгради у нешто што није само Јанковић, односно „хит једне сезоне“. А то, пре свега, значи, формирање неке структуре која би га ограничила.
„Сада видимо преговоре између Јанковића, Јеремића и Ђиласа, али не много више од тога – ни садржински,
ни организационо“, примећује саговорник НИН-а. Зато је, према његовом мишљењу, сада неопходно конституисање и уочљивији рад органа, али и јаснија артикулација друге и треће позиције у странци, односно профилисање још неких лидера странке (а реч је о странци, без обзира на помињање „покрета“у имену, које служи само као излаз из ситуације растућег антипартизма).
Без тога, ПСГ би, суштински, могао изгубити разлог свог постојања. Јер, ако нема унутрашње демократије у новооснованој странци, како би она, уопште, могла допринети борби за демократизацију Србије? А ваљда је
о томе овде реч – да се Србија ослободи аутократије чија чврста рука је све више оставља без даха?
Да није тужно и опасно, могло би бити смешно оно што данас на јавној сцени демонстрира предоминантни СНС: унисона, беспоговорна подршка одлукама лидера странке, чак и кад се оне доносе на основу ставова промењених преко ноћи, попут оне о расписивању београдских без ванредних парламентарних избора; гласање „на звонце“у Скупштини Србије, по свему судећи, без икакве свести о чему се, заправо, гласа; немо посматрање „одстрањивања“оснивача странке и њему блиских кадрова... И све то као пример како би цела Србија требало да се понаша да би неприкосновени вођа, напокон, престао да се љути.
Можда су напредњаци до карикатуре довели појам унутарстраначке демократије, али није баш да су друге странке много успешније у спречавању претварања организације у лично предузеће лидера и његовог најближег окружења. Оно што данас имамо у партијском животу, уочава Спасојевић, јесте „брутална доминација лидера над странком и пасивизација чланства и локалних одбора“. Он наводи неколико разлога за постављање сцене на којој се лако саплићу и нови играчи, који обећавају да ће бити другачији: пре свега, реч је о наслеђу деведесетих у којима су све странке
Ако нема унутрашње демократије у новооснованој странци, како би она, уопште, могла допринети борби за демократизацију Србије? А ваљда је о томе овде реч – да се Србија ослободи аутократије чија чврста рука је све више оставља без даха
осим ДС, настајале окупљањем око „малих лидера“- са амбицијом да постану велики.
Такво стање подржано је и пропорционалним изборним системом који воли велике листе – формиране, наравно, у централи. Партијски лидери су успели и да се додатно обезбеде унутрашњим дизајном – тако што контролишу већину у страначкој скупштини, чиме, суштински, иза формално гледано отвореног демократског система, омогућавају систем који регенерише руководство.
У тај „рецепт“улази и начин избора потпредседника - уместо самосталног избора, који, ипак, даје некакав баланс, потпредседници се често бирају у пакету са председником - а и ако није тако, има и других начина утицања на њихову позицију, попут, рецимо изума Ивице Дачића, који је поставио заменика годину дана после страначког конгреса. Зато, примећује Спасојевић, данас овде „немамо ни умерено незадовољне потпредседнике странака“, који би, ипак, могли да праве некакав баланс у унутарстраначком животу.
Па даље – није у статутима српских партија (част изузецима попут Нове странке и Социјалдемократске уније) омогућено ни постојање фракција – решења које би, да га има, указивало на висок степен унутарстраначке демократичности. Разлог за то Спасојевић види у изборном систему – незадовољни, наиме, „знају да могу да изађу из странке и понесу пар одсто подршке, па ће се негде удомити“.
Захваљујући свему томе, али и бројним другим, овде непоменутим факторима, данас имамо такорећи доживотне партијске лидере широм политичког спектра: драстични пример, свакако, представља Вук Драшковић који је и даље председник Српског покрета обнове, иако та, током деведесетих огромна политичка странка, данас скоро да више и не постоји.
Само у ретким случајевима, партије су мењале лидере – први светли пример дала је Весна Пешић, повукавши се са позиције председнице Грађанског савеза Србије, касније самоукинутог утапањем у ЛДП. Богату историју промене руководства има ДС – од борбе за председничко место у време рођења (Драгољуб Мићуновић против Косте Чавошког), преко победе Зорана Ђинђића над Мићуновићем (а потом и над „изазивачем“Слободаном Вуксановићем), затим доласка Бориса Тадића након Ђинђићевог убиства, до убрзаног низа промена, изазваног губитком власти (Драган Ђилас, Бојан Пајтић, Драган Шутановац).
Промену на врху доживео је и ДСС, који је Војислав Коштуница напустио након изборног пораза, али је, потом, сама странка отерала Санду Рашковић Ивић, заслужну за њен повратак у парламент. Социјалисти су бирали новог председника након смрти старог, а промену председника имали су и напредњаци, мада на доста необичан начин (Томислав Николић повукао се након избора на место председника Србије, што Вучићу није пало на памет да понови).
Ипак, нису сви исти, колико год популарна та тврдња била међу разочараним бирачима. Јер, има нечег и у политичкој култури, која ипак утиче на рад странке, на шта је, рецимо, указао недавни гост Београда Данијел Албертаци, професор на Универзитету у Бирмингему, оценивши, између осталог, да „бирачи Виктора Орбана не желе Уставни суд“. Слично је и овде, каже Спасојевић – бирачи СНС неће се потрести због обесмишљавања регулаторних тела и других институција – али ће присталице ПСГ, Доста је било и неких других новооснованих (и старих) странака тражити „неку демократију“.
Терен је, показало се, врло клизав. Нешто другачији модел од Јанковићевог ПСГ покушао је да примени покрет Доста је било. „Почели су широко, отворено, нарочито око избора посланика, али се, на пример на Врачару, видело да не може увек тако да се ради и да је отворени систем порозан“, каже Спасојевић и примећује да прављење странке предуго траје, што дозвољава лидеру Саши Радуловићу да буде знатно јачи од других. И у ДЈБ и у ПСГ приметна је идеолошка хетерогеност, што целу причу опет води ка стављању тежишта на лидере.
Кад је систем тако постављен да ствара лидере, онда је и такав одговор опозиције – лидеру се најлакше супротставља другим лидером. Зато сада, примећује саговорник НИН-а, опозиционе странке траже кандидата уместо платформи, јер „лакше је убедити Ђиласа, него се договарати око ствари око којих се не слажемо“. Зато ће опозиција опет настојати да фокус врати на причу о начину изласка на изборе, али ће што таблоиди, што стручњаци другог типа, настојати да разним расположивим средствима подстакну развој старих и рађање нових унутрашњих сукоба.
Уколико се направи договор Јанковић – Јеремић - Ђилас, биће то нека врста успеха, који ће вратити део поверења, оцењује Спасојевић, али додаје и да ће тај договор, вероватно, „исећи везе“са једним делом људи из „Апела 100“. И ето разлога за нова подсећања на ону грубу метафору о „отварању прозора“која је, с разлогом, чак и без медијског прерађивања у верзију „да изађе све што не ваља“дубоко повредила један број потписника Апела.
И све се то дешава у земљи која сваки дан осваја неслућена пространства, одлазећи чак и даље од „обичних вести“о узурпацији државе, прождирућој корупцији и насиљу над неистомишљеницима – у новембру 2017, рецимо, доспели смо до сеанси истеривања ђавола у ријалити програму телевизије са националном фреквенцијом на које надлежни РЕМ „не мрда ушима“. Доживели смо и несумњиво креативни, али бескрајно отужан изум у виду додељивања награде за најбољу ненаграђену књигу функционеру владајуће странке с песничким амбицијама... Зато би, после свега, грађани могли помислити да им је једина нада да се придруже апелу новог/старог опозиционара Велимира Илића: „Вучићу, буди бар мало нормалан!“
Опозиционе странке траже заједничког кандидата уместо платформи, јер лакше је убедити Драгана Ђиласа, него се договарати око ствари око којих се не слажу