ДУЖНОСТ ЕЛИТЕ ЈЕ ПОБУНА
Србијанка Турајлић
Ако угледни професор одбије да уради свој посао, зашто нас не би Маја Гојковић и Зорана Михајловић правиле будалама?! И онда, зашто се хулигани не би тукли на стадиону?! Јер, ако крем кремова једног друштва постане тамни врх, све остало у тој пирамиди може бити само још горе
Кажу, не можеш чистити од блата а остати чист, има других ствари, леп је дан, иди прави снешка. Србијанка Турајлић, професорка Београдског универзитета, у пензији, за те који то кажу требало би да запитају децу, своју или туђу: „А где ви мислите да живите сутра“. „Неће бити снега белог, загадиће све. А ја не могу да правим снешка у држави која не постоји. Па, чекајте, није ваљда да од толико земаља на свету смо баш ми неспособни. Они су се изборили, ваљда смо и ми у стању. Није нама оваква држава усуд, него нисмо се организовали“, каже Турајлићева. О томе која је разлика између хулигана на стадиону, политичара у Скупштини и на власти те да ли је има, између осталог, говори за НИН.
„Хулигани су војска владајућег режима коју користе када је потребно, када хоћете да имате мирну параду, хулигани остану код куће. Када хоћете нереде, хулигане изведете на улице. То је маса којом лако командују. Коме су потребни? Да нема хулигана, данас би причали о скандалу у Скупштини, усвајању буџета о коме се није расправљало. Увредљиво је када потпредседница Владе Зорана Михајловић и председница Скупштине Маја Гојковић изостанак расправе несувисло правдају. Тако да то са хулиганима је исто понашање, мало виолентније на стадиону, али, у суштини разлике нема“, истиче Турајлићева.
Зашто ћути елита?
Најстрашнија вест коју сам чула је да не постоји ниједан професор у Србији који пристаје да уђе у комисију за оцену плагијата доктората Синише Малог. То говори о апсолутној беди овог
друштва. Имате бар 50, вероватно и више професора којима је ужа област тема доктората Синише Малог. Професори универзитета живе на буџету, доктори су наука, врло им прија када их у комшијској радњи ословљавају са професоре, уче нешто и неке студенте и немају трунке професионалне етике да кажу „ја сам особа која то зна, ја ћу да установим о чему се ради“, и то је поражавајуће. Та пасивност интелектуалног крема, изостанак њихове одговорности уништава ово друштво. Дибо је рекао: „Сврха образовања није да направи лекаре, инжењере, економисте, правнике, него да од економиста, правника, инжењера направи човека“. Какве ми људе правимо са тим ставом?!
Како их наговорити да преузму одговорност?
Најстрашније, нико не мисли да треба било шта да приупита ректора Универзитета када каже: „Па, добро, нико неће“. Слушала сам професора Боричића који је рекао: „Па није згодно да се ми мешамо, ми смо већ једном то одбили“. Па, тек онда треба да објасните о чему се ради. Невероватно са којом лакоћом директно инволвирани ћуте и колико сви око њих перу руке јер ето, шта да се ради, нико неће.
Ту је преломни моменат. Ми као друштво треба да констатујемо да интелектуална елита, крем наш, не може да ради свој посао. Обавезни су да га ураде, јер ми их плаћамо из буџета. Ако угледни професор одбије да уради свој посао, зашто нас не би Маја Гојковић и Зорана Михајловић правиле будалама?! И онда, зашто се хулигани не би тукли на стадиону?! Јер, ако крем кремова
једног друштва постане тамни врх, све остало у тој пирамиди може бити само горе. Док сваки појединац не схвати да као одрастао човек мора преузети одговорност за оно што ради и да мора да га буде срамота ако избегне одговорност, не можемо да се померимо нигде, какву год власт имали. Односи у друштву зависе од појединаца и док појединце не дотерамо у стање дубоког стида, нисмо ништа урадили.
Власт се брутално обрачунава са онима који искажу став?
Сурово се обрачунава власт са вама новинарима, узвраћају вам злом, не дају огласе, или вас држе у шаци, али ова власт нема начина да се обрачуна са професорима универзитета и они немају чега да се плаше. Можда ће остати без пројекта вредног сто евра месечно, могу изгубити посао, али наћи ће га на другом месту, нешто ће радити… Ево, гарантујем им својим примером. Када сам добила отказ `90-их нисам могла добити посао нигде у Србији, али јесам у Босни. Ако сте професор, имате одговорност, власт вам не може ништа. Осим да вам да отказ. Али када би се њих 50 пријавило за комисију, онда ни посао не би могли да изгубе. Њихови изговори су конформизам и ситно незамерање зарад уступака, чланства у управним одборима, комисијама добијања пројеката. Али, када си неко ко претендује да има висок углед и положај, остави то нешто ситно што ти власт нуди. Схватам да нужда можда некога може да натера да пише за таблоиде иако је тужно, али ћутање врхунских професора је горе од писања за таблоиде, само нема то ко да им каже и то је трагедија. Ја бих узела списак професора који се баве економијом, менаџментом и сваког дана бих позивала по тројицу и питала: „Извините, зашто ћутите, зашто нећете у комисију“. Можда би се неко пробудио. Можда би некога од њих деца питала, чекај, а што од мене очекујеш да студирам. Било је мало људи на протестима 1996. такође, али смо објављивали списак професора који су се прикључили и он се ширио јер је постала срамота не потписати се.
Слична очекивања су била након формирања групе Апел 100?
Апел 100 је можда добар маркетиншки потез. Нисам га потписала. Сматрала сам да није пристојно да се окупи 100 људи неког угледа и интегритета који кажу: „Ово је страшно, али ја не могу у ово блато, него бих да изаберем некога ко ће за мене да очисти то блато“. Не допада ми се идеја да тражим од другога да заврши мој посао. Придружила сам се покрету када је Јанковић рекао: „Да, ја хоћу да се кандидујем“. И, мислим да је био фантастичан кандидат, подржала сам га колико сам била у стању, али тек онда када је он одлучио да хоће да ради то, не онда када ја кажем „`Ајде уради то за мене“. Да је успео на изборима, имали бисмо до сутра ујутру још пар милиона потписника. Али пошто нисмо, људи почињу да се предомишљају, бивају нестрпљиви. А проблем са том интелектуалном јавности је што увек очекује да неко други за њу заврши посао. Када Кокан Младеновић објашњава да је изашао из покрета јер нема предлога закона…. не можете да се не сложите с њим, али има једно питање, а ко ће то да направи? Ту врсту очекивања било је можда могуће испунити да су сви оснивачи засукали рукаве, оставили своје послове и радили на томе 12 сати дневно. . Небојша Попов је давно рекао: „Не волим вас професоре, ви са стране `солите` памет и чекате да неко други за вас заврши посао“. И, наравно, био је потпуно у праву. Пошто не могу, не умем, или нећу да лично засучем рукаве, имам потребу да подржим оне за које видим да то хоће. Не разумем оне који мисле да се у покрету два месеца од оснивања ништа није десило па су га напустили а нису се запитали шта су допринели да буде другачије. Где је моја улога сем што сам уложио углед? У шта? Ако се неко разочарао, могао је да се разочара у самога себе, што није смогао снаге да се ангажује да помогне. Интелектуалци су чудна врста.
А сматра се да би победа опозиције у Београда била почетак пада власти СНС?
По природи сам оптимиста. Увек видим шансу. Другачије не знам како бих започела дан. Много је времена утрошено на једну, две, три колоне. А питање је како да ми од 110 одборника града добијемо 56. Ђилас је објавио да хоће да се кандидује, Весна Ракић Водинелић спремна је да се кандидује. Били би фантастичан руководећи пар на челу града. Драган као менаџер, Весна као бескомпромисан борац за правну државу, институције и низ млађег света из Покрета, Иницијативе не да(ви)мо Београд, Демократске странке и тако редом.
Али опозиција се не бави темама које би требало да су кључне изборне, као што су тендери. Људи желе да виде где и код кога је завршио наш новац?
Бесмислено је ићи по граду и говорити како ови пљачкају… Ко то до сада није схватио, како му објаснити да се ради о нестручној, буразерској деоби послова. Поента је објаснити како треба да се ради. И очекујем да то чујемо ускоро.
О коалицији ПСГ са Јеремићем?
Не бих назвала то коалицијом, већ пре прихватање оних који мисле да сами не могу да пређу цензус, јер има грађана који би гласали за ту опцију. Ми се дубоко разилазимо са читавим низом ставова Јеремића и људи у врху те странке али по питању градских тема делимо исте вредности. Што се тиче Ђиласа, ово је прилика да видимо да ли грађани мисле да треба наставити са оним што је он започео или не. Не мислим да је радио безгрешно, али од платана на Булевару данас видите лепо дрвеће, можемо да причамо о начину на који су расељени Роми али и да констатујемо да сви они данас имају струју, канализацију, грејање, можемо да причамо о фирмама у којима је Ђилас имао интерес а које су лакше добијале посао од других, ту сад немам никакво али, сем питања има ли доказа за те тврдње, и можемо да причамо о грађевинским радовима који су завршени у минут оног дана када је рекао да ће бити или о надокнади васпитачицама у вртићима, обнављању школа…
Схватам да нужда можда некога може да натера да пише за таблоиде, иако је тужно, али ћутање врхунских професора је горе од писања за таблоиде
Има оних који верују, ипак, да је Ђилас тројански коњ Вучића, с обзиром на то да је прилично дуго ћутао када је Вучић дошао на власт, ту тишину објашњавали су његовим очекивањима позиције у новој власти, а онда је уследио Кошаркашки савез Србије? Тек након одласка постаје глас опозиције?
У време док је Александар Вучић заговарао 100 муслимана за једног Србина, Ђилас је у лице рекао Слободану Милошевићу „заустави рат и одлази са тог места“. Имао је 22 године и није још завршио факултет и уложио је све што има да се понаша етички, морално. Не знам зашто људи то заборављају. Оне који имају проблем што се Ђилас није оглашавао о Вучићу, питајте како су се они оглашавали. Где су њихови искази против Вучића. Подметање је називати Ђиласа Вучићевим тројанским коњем. Са изузетком Јанковића, тешко да има особе која је више провучена кроз блато у таблоидима од Ђиласа.
Зашто отклон од ДС?
Не видим да постоји тај отклон. Покрет је позвао на сарадњу све који су спремни да прихвате наше принципе изложене у 11 тачака.
Видели сте саопштење СПС о бившој сарадњи са Ђиласом?
Плашим се да чланови СПС не закључе једног дана да они неће више да буду таоци Дачићевог кофера, снимљених разговора и да направе преврат у странци и тиме ојачају странку, што ме не би радовало. Док год они пристају да буду Дачићеви таоци, а Дачић ради да странка нестане са сцене, мене то радује, јер је то једна од странака која нам је дужна за деведесете и која би требало одавно да је нестала са јавне сцене.
Имамо Вучића и државу у којој је постојање опозиције готово неприхватљиво, а обрачуни с оним што су њени трагови до те мере су снажни да можемо рећи да њено устројство није демократија? Или говоримо о Вучићевом страху…
… Или дођемо до најевропљанина. Уз све поштовање према онима који су сада вратили награду, дубоко сам убеђена да је награду требало вратити онда када је додељена Александру Вучићу. Он нас теоретски води у Европу и видим да му неки верују…
… Брисел…
Мислим да они очекују од њега нешто друго па се праве да му верују. Али када видите његов начин говора, непоштовање било чијег мишљења сем његовог, потребу за улизицама око себе који ће од њега правити божанство, видите да у томе нема европских вредности. Вучићу не треба судство јер он изриче казне. Ја дам Гашића, ја не дам Гашића, ја дам Лончара, ја не дам Лончара, ја знам да су жандарми претукли мог брата, ја знам ко је рушио у Савамали али нећу да вам кажем. То је бахато игнорисање правосудног система али и парламента, где има посланике који гласају када Маја Гојковић притисне звонце. Издирање на новинаре је директно непоштовање медија, називање опозиције олошем, никоговићима, ништаријама, то су директне, личне увреде, то је дубоко антиевропско непоштовање личности и грађанских права. Када је он проглашен најевропљанином требало је вратити награде. Сада је свеједно.
Палма, који влада Јагодином као феудом, делећи милост по личном нахођењу, понижавајући становништво…
… Само је природна последица свега. Проблем у мањим срединама је страх. Месец дана у кампањи са Јанковићем по Србији и главни утисак је страх. Тај страх говори…
Знамо да у малим срединама кад год су локални избори харају црни џипови и утерују страх у кости. И ми нисмо у стању ништа да урадимо тим поводом
О сиромаштву? И, тамо где се страхом влада…
Нема економије, највећи број људи запослен је у јавним службама. Страхују сви од отказа, или се надају запослењу ако су чланови странке. Не знам како се такав режим стручно зове, али ја то називам срамотом! Велика срамота је када нисмо у стању да се су-
протставимо ми овде у Београду где нас је више и нисмо тако појединачно препознатљиви. Знамо да у малим срединама, кад год су локални избори, харају црни џипови и утерују стах у кости. И ми нисмо у стању ништа да урадимо тим поводом? Да сликамо те џипове, изађемо овде у Београду где смо ипак заштићени и кажемо ово су вам слике из Србије, овако се батинаши понашају, ово мора да се заустави! Него ми правимо неке коалиције и у сваком локалу ћемо наћи три одборника, та три одборника ће добити неку цркавицу, од те цркавице ће да живи наш локални одбор и то не води ничему. Е, то сад говори о немоћи опозиције да заузме чврст став шта је граница преко које не могу проћи.
С претње речима у Суботици прешло се на виши ниво обрачуна. Четири аутомобила дигнута су у ваздух у обрачуну СНС чланства, последњи у низу заменика начелника нишке полиције?
Када примите у странку милион људи, ви више не можете све да ухлебите. Не можете упослити милион људи и они међусобно почињу да се рву око тога ко ће шта добити. Природна последица потпуно бесмисленог раста те странке, не знам зашто је некоме потребна. Упослили сте једну гарнитуру али има бар још једна која се учланила са истом том идејом, е тако почиње подметање експлозива, пошто се иначе ради о људима који деле ту радикалску идеју насиља.
Зато људи, слабо или нимало верујући у снагу опозиције, очекују да се ова власт једног дана, не тако скоро, уруши сама од себе?
Ништа се није урушило само од себе, неко мора да гурне да би се нешто урушило. Кров на урушеној згради не пада сам, већ само ако дуне јачи ветар.
Али Вучић ипак тражи списак унутрашњих непријатеља, овог пута у сопственој странци?
Ту има много незадовољних људи јер су прекасно ушли у партију, па нису добили оно што су добили они пре њих. То је идеолошки потпуно непрофилисано.
У политици има идеологије?
Код Вучића не могу да установим идеологију, код других се препознају црте идеологије. Ствар је одлуке, васпитања или рођења када имате свој став?
Васпитавана сам да имам свој став.
И ћерка вас је питала „мама, зашто то радиш?“
Када ствар крене у суноврат, мораш себи да кажеш, чекај, имаш ли неку памет, образовање, дугујеш ли ти нешто том народу који те плаћа да будеш професор универзитета, људи те из буџета плаћају. То је моменат када сваки човек мора да каже - моја је дужност да укажем на оно што не ваља и да покушам да помогнем да се пронађу они који би знали да то што не ваља поправе.
Имате и ви страх и сузе, видели смо у филму?
Није то страх. Можемо да прескочимо тај део? Није то питање да ли ја умем да плачем. Поносна сам на успехе мојих ћерки, али причамо о друштву, и даље ја имам наде, само у неке друге људе, не више у себе. Када видите да ни изблиза нисте стигли до тачке коју сте желели у тој реформи друштва, морате собом бити разочарани. Они који данас имају 30-40 година имају шансе то да остваре и навијам за њих из све снаге.
То не значи да сам ја стала, пазите, једном када кренете, не можете стати, ту има и ината,` ајде да покушамо још једном, па још једном, човек се тешко мири с неуспехом. Према томе, има смисла покушавати поново, ма колики да је ризик. А ризик зависи од броја. Када нас изађе 10 на протест, милиција може да нас пребије како хоће. Када нас је милион, не може да уради ништа, осим да стане уз нашу страну. Када један говори, може да остане без посла, али не и хиљаде. То је суштина. Ако је нова генерација схвати, а у њу верујем свим срцем, ми смо победили.
Не могу сви да оду, и не желе то сви, ево ови млади из Не да(ви)мо Београд, Против диктатуре и низ других остају из ината. Они знају, ако желиш пристојну државу за њу се мораш борити. Не може ти циљ бити да постанеш већи тајкун од другог тајкуна, већ да створиш пристојну државу.
Делује као утопија?
Генерације рођене после Другог светског рата из дана у дан живеле су боље. Може се.
Дебатовали бисте са Вучићем, попут Соње Бисерко и осталих?
Не бих му давала тај легитимитет. А када бих се нашла очи у очи с њим питала бих га зашто мисли да су сви олош а једино он исправан, зашто се окружује улизицама ако толико вреди, и зашто мисли да има право да нас вређа уништавањем институција, зашто онемогућава судску заштиту, онемогућава нам нормалан живот, јер када зовете полицију она се не одазива…. Он би рекао да сам страни плаћеник и наш разговор би кратко трајао. Све ово застрашујуће што нам се дешава је изашло из његове главе. Питала бих га: „Човече, чему све то?“
У време док је Вучић заговарао сто муслимана за једног Србина, Ђилас је у лице рекао Милошевићу „заустави рат и одлази са тог места“. Не знам зашто људи то заборављају
Чему Гашић на челу БИА?
Законом о БИА и именовањем Гашића за директора, Вучић је преузео управљање тајном службом и додатно може да утерује страх у кости. И то не може да се заврши добро. Једно време неће бити добро по нас, али то на крају неће моћи добро да се заврши по њих. У 21. веку ту врсту насиља институционалног и сваког другог ви не можете спроводити дуго. Не могу да кажем колико ће то да траје, али на крају ћемо доћи до тога да ће они за које очекује да спроводе наредбе, отказати послушност. Верујем да ће и професори извући главу из песка и рећи: „Нисам ја пред овом децом због тога ту да се пљачкају предузећа, уништава град…“Статистички гледано, то мора да се деси.
Зашто ви нисте стали?
Лично, ни на шта нисам била спремна. Ништа није било део плана, све је ишло из тачке у тачку, па где стигне. Све је било део истог непристајања. То вас доведе ту где вас је довело. Када загризете, нема ту више избора. Нисте пред дилемом. Када почињете, уопште нисте сигурни где ће то да вас одведе, а када сте негде стигли, онда више немате никакву дилему и не доносите одлуке, него просто идете даље.