Status quo постаје израз наше мудрости

ВЛАДИМИР КОСТИЋ, ПРЕДСЕДНИК САНУ

На крају 2017. године и даље ми се чини да смо непокретно (или слабо покретно), имобилизовано друштво, без јасних, већински прихваћених праваца кретања и, коначно, циљева и као да не примећујемо да поред нас протиче време и да се мења пејзаж цивилизације

Упитан да изнесем своје утиске о години која се ближи крају, морам да будем опрезан јер нисам потпуно сигуран колико би се ту радило о плодовима неке преостале аналитичности, а колико о старачкој зловољи у којој „ништа није као што је некад било“. Наиме, на крају 2017. године и даље ми се чини да смо непокретно (или слабо покретно), имобилизовано друштво, без јасних, већински прихваћених праваца кретања и, коначно, циљева. Згурени у свом простору, са преовлађујућим, не и потпуно ирационалним осећајем повређености и каприциозним синусоидама од осећаја посебности до, сасвим супротно, „самопорицања“, као да не примећујемо или нас претерано не интересује да поред нас протиче време, да се мења пејзаж цивилизације којој, хтели-не хтели, припадамо – ми чекамо (status quo постаје израз наше тренутне мудрости) да се нешто важно догоди негде далеко и коначно, донесе и нама бољитак. Тако ишчекујући и у већини мало чинећи, почињемо да се љутимо на реалност, која нас наизменично вређа и плаши, па је све теже подносимо и отмено одбацујемо. И сам непокретан и несклон реалности, а можда и управо због тога, све теже успостављам временски ток догађаја: оно што је било давно, приказује ми се као да је било јуче и обрнуто (да не помињем шта све заборављам). Ако би неко желео да изврши

ревизију мојих памћења, сад је тренутак! Принуђен тако да своје кључне утиске заснивам углавном на непосредним догађајима, на измаку ове године две слике или два скорашња догађаја су за мене посебно упечатљиви.

Први је симпозијум „Запосленост и рад у Србији у 21. веку“који је САНУ организовао у сарадњи са Економским факултетом из Београда и Комисијом за демографију и популациона питања Владе Србије. Обрадовале су ме и задивиле компетентне особе које се нису препустиле импровизацијама, већ су износиле податке засноване на мукотрпним, опсежним и методолошки захтевним истраживањима. И то су радиле нетремице гледајући у зеницу проблема. Шта је један аматер попут мене научио на том скупу?

Професор М. Арандаренко, један од организатора скупа, увод je започeo начелним ставом да су „запосленост и рад средства за остваривање индивидуалног и друштвеног благостања“, али одмах у наставку констатује да се будућност рада све више преиспитује у глобалним размерама. Где је ту Србија у 21. веку? Број оних који улазe у „радни узраст“(15-64 године) тренутно је упола мањи од броја оних који ову категорију напуштају. Уз то, ноторно негативни миграциони трендови суочиће нас са потребом озбиљног разматрања имиграција. Фактори

од значаја у овим процесима (јавно здравље, образовање...) такође захтевају стална промишљања (учешће инвалидских пензија у Србији 2016. године износи 17,5% у поређењу са 8,5%, колико износи просек ЕУ). На пример, квалитет образовања у Србији постаје већи проблем од његовог квантитета! У контексту миграција у Србији, без имало малициозности, приказује се Хиршманова универзална метафора (1970) о „изласку, протесту и лојалности: излазак коме присуствујемо деценијама је вентил којим се пригушује протест, док се лојалност купује већом јавном потрошњом“(делом захваљујући дознакама и личним трансферима). Резултат је „политичко економски систем који је унеколико стабилан упркос релативној неефикасности“. Парадоксално (и нажалост), таква (мета)стабилност кроз призму Хиршманове метафоре, зависи поред осталог управо од „незапослености и неједнакости које подстичу миграције“. И опет та непријатна и жилава наука, демографија, која оног тренутка када вам саопшти непријатности пожури и да вас суочи са чињеницом да се у њеном атару ништа не може брзо поправити, тј. да су потребне деценије пре него године. Вратимо се бројевима: тренутно нас у Србији има испод 7 милиона, са стабилном стопом фертилитета од око 1,5, која је међутим више од 60 година испод нивоа просте репродукције, са око

100.000 умрлих годишње и само лаганим порастом очекиваног трајања живота и малим бројем живорођених, те превасходно излазним миграцијама. Достигли смо степен дубоке демографске старости са просеком од 43 године и за 35% више оних који су старији од 65, него оних који су млађи од 15 година. Господин Г. Пенев из Института за друштвене науке је не без резигнираности приметио да су „демографски трендови стабилни, а усвојени модели, посебно репродуктивног понашања, прилично укорењени.“Већ 2061. године (није то тако далеко!) ће нас по готово свим за овај скуп изведеним пројекцијама бити за 1,1-2,2 милиона мање (укључујући наравно и становништво радног узраста), а број старијих ће надмашивати број младих.

Занимљиво је да ће број најстаријих (преко 80 година) са 245.000 порасти на 600.000650.000. Као некога ко се целог живота бавио дегенеративним болестима мозга, сустиже ме непријатна асоцијација да је у тој најстаријој групи вероватноћа испољавања Алцхајмерове болести и до 40%. То би значило, без неукусног увлачења црнохуморних прогноза, да би 2061. године бар 5% оних са правом гласа у Србији патило од когнитивног осиромашења и деменције (истина, не само у Србији, али мене у овом тексту интересује Србија, а не свеколико човечанство). Ризикујући све могуће критике и погрде на које се са променљивим успехом привикавам, дозволићу себи питање хоће ли се у Србији за само четрдесетак година будућност барем једним делом сагледавати и одређивати у менталном сфумату интелектуалног осиромашења услед болести које прате старост? У мојим речима нема ругања јер се ради о судбини која сасвим вероватно чека, ту иза угла, и моју маленкост, ако до тих година доспем. И поново се стидљиво помиње имплементација активне миграционе политике: и емиграционе, али и имиграционе (!)

– постоје предвиђања да ће се криза на тржишту рада испољити већ у другој половини следеће деценије.

Иако је стопа запослености међу грађанима старости од 15 до 64 године код нас порасла са 50,7% у 2014. на 55,2% у 2016. години, уз пад стопе незапослености у истом периоду са 19,9% на 15,9%, нешто другачији угао гледања добијамо коришћењем параметра интензитета рада (укратко, интензитет рада показује на то колико су месеци одрасли чланови домаћинства радили током године). Чак петина особа млађих од 60 година живи у домаћинствима у којима они који су у радном узрасту раде мање од 20% укупног броја месеци, са просечном стопом ризика сиромаштва запослених (!) од 12,3% у 2015. години. У прошлој, 2016. години, 23,6% укупно запослених је радило као „привремено запослени код послодавца“, 17,7% су били самозапослени, а 11% запослени са мање од 30 сати рада недељно. Чак четвртина привремено запослених и петина самозапослених у 2015. години је само годину дана касније остајала без посла, што говори о мучној неизвесности њиховог статуса. Да скратим, упоредо са растом укупне запослености (којој се свако радује), дошло је до пада квалитета те запослености (над чиме се морамо замислити). Уз то, у периоду 2011-2015. године у Србији су безмало удвостручени несигурни послови. Коначно, стопа неактивности (34,4%) је и даље међу највишима у региону. Неактивни, који се групишу у више група од којих једна укључује оне који не желе да раде из различитих разлога, најбројнији су међу младима (15-24 године) и особама између 55 и 75 година. У обе старосне групе доминирају они који не желе да раде: у групи неактивних између 25 и 54 године двоструко је више неактивних жена (око 340.000) него неактивних мушкараца (око 175.000), великим делом услед тога што се подразумева да брига о деци и старима пада на женска плећа. И нема баналности у многоструко поновљеној чињеници да су млади посебно угрожени!

Уз помаке у области запошљавања, не треба прећутати и значајан релативни пораст извоза у протеклим годинама. Али задовољство има смисла само ако смо свесни и контрапункта: „Српска индустрија и извоз ослоњени су на нискотехнолошке, тј. нискоакумулативне области производње“(удео области које припадају средње високој и високој технологији износи само 23% прерађивачке индустрије).

Коначно, одакле ми фасцинација једним не посебно примећеним скупом? Пре свега због сазнања да ова средина има умне, компетентне и одговорне људе који су, уз изношење традиционално непријатних бројки, предлагали и могућа решења, односно могуће правце деловања. За оне који том скупу нису присуствовали, а требало је, мој коментар је лапидаран: „Штета!“САНУ ће ипак покушати да предухитри нашу склоност да жмиркамо или рефлексно затварамо очи у суочавању са реалношћу штампањем монографије о овим проблемима („књигом на проблем!“), без илузије о изгледима на брзи успех.

Друга слика са којом приводим крају овогодишње утиске су сцене ирационалног насиља на стадионима. Као у каквом људождерском обреду, урођеници-победници бакљама пеку претучене противнике (да ли је то Леви-Штрос подразумевао у прелазу са пресног на печено) и у ритуалу понижавања их скидају голе, а знојаве и крваве мајице са

Већ 2061. године (није то тако далеко!) ће нас по готово свим за овај скуп изведеним пројекцијама бити за 1,1-2,2 милиона мање (укључујући наравно и становништво радног узраста), а број старијих ће надмашивати број младих

инсигнијама одређујућег припадања спаљују на ломачи (каква луцидна симболика!). Али без обзира на то да ли су то покренуле барабе споља или „барабе из наших редова“(или и једни и други, јер су запањујуће јаке неке нове интернационале), мучи ме стрепња да се социјална престројавања и нагомилане фрустрације међу грађанима Србије који су досољавањем мржње вишеструко и дубоко подељени на тешко помирљиве групе, не сажму у коначни и посувраћени вектор насиља и обрачуна међу нама самима. Идеја да би несрећнике са стадиона у њиховом људском беспућу неко могао и да замисли као своју фалангу у било ком обрачуну, спада у домен деменцијалне свести и хоћу да верујем да према том сценарију колективно имамо гађење и безрезервно неприхватање. Нажалост, памтим и неке друге прилике када смо тврдили да тако нешто није могуће. Пристојност нам налаже да тај сценарио спречимо, да тако нешто не дозволимо! Али и не заваравајмо се: пожар не могу трајно да гасе (могу само да га привремено изолују) полиција или друге институције силе. Може га решавати само одговорна јавност у стабилном друштву. Само што ја неуко и ограничено под стабилношћу подразумевам превасходно стабилност демократских институција друштва, које су у стању да прихвате неслагање, па и потпуно супротно мишљење. Да би коначно постали друштво у покрету!

Срећна Нова 2018. година! (искрено се захваљујем Драгану Алексићу, Михаилу Арандаренку, Јурију Бајецу, Марку Владисављевићу, Славици Ђукић Дејановић, Милени Драгићевић Шешић. Маји Јандрић, Александру Костићу, Горани Крстић, Драгани Марјановић, Ивану Николићу, Марију Рељановићу, Олги Сводоби, Миодрагу Стојковићу, Љиљани Пејин Стокић, Горану Пеневу, Дејану Поповићу, Јелени Жарковић Ракић, Мирјани Рашевић, Зорани Стојиљковићу, Слободану Цвејићу и Драгану Шкорићу на могућности да њихове резултате и увиде користим)