Година кршења људских права

КАД ПРЕСТАНЕ ДА БУДЕ О. К.

У тренутку када је ЕУ јасно поручила да ће интеграција убудуће зависити од стања људских права у Србији, цела земља се нашла у озбиљној невољи. То би требало да остваре напредњаци који као појединци немају чак ни најосновнија права на мишљење и реч, а уз то су их се добровољно одрекли

Када су Уједињене нације позвале Русију да испуни 12 препорука како би се „хитно ставила тачка на кршење људских права становника Крима“и предлог ставиле на гласање, председник Србије је узвратио: „Посао Србије је да не нашкоди Русији. Србија не гласа на начин који би штетио интересима Русије“. Ако то значи да председник мисли како би поштовање нечијих људских права нашкодило чак и сили попут Русије, онда су грађани Србије у далеко већој невољи него што могу и да претпоставе. Наравно, остаје могућност да Вучић уопште не мисли тако већ само прича (и гласа) да би се додворио Путину, али ни то није баш охрабрујућа вест пошто су напредњаци током шестогодишње власти самлели читав век борбе за људска права и све институције које су у том процесу имале улогу. И тим поводом чак уприличили и трајну промену крвне слике главног града: на месту где је почивао Димитрије Туцовић, борац за људска права и социјалну правду, поставили су кичерску певајућу фонтану.

У складу са таквим приступом, укусом и свешћу завршили су и ову годину – прослављајући Међународни дан људских права на Сајму, у вашарској атмосфери, уз музику, игру, продајне штандове, пљескавице и речи директорке Канцеларије за људска и мањинска права Сузане Пауновић да таква „манифестација представља најбољи начин да се пошаље порука о значају људских права и сложеног мозаика који постоји у Србији“. Чему анализа о, како је недавно на Пешчанику упозорила Софија Мандић, судским споровима који трају деценијама; образовању које води расизму, ксенофобији и израбљивању; радницима који немају право на зараду, боловање и годишњи одмор; особама са инвалидитетом које не могу да приступе готово ниједној јавној институцији, које су делом лишене изборног права и права на информисање; отимању, рушењу и крађи приватне имовине без последица... када може и да се заигра. На самом крају године и уз Ацу Лукаса, познатог по пребијању супруге и у организацији Синише Малог, пријављеног због породичног насиља и још увек непријављеног због рушења свих људских права и правне државе у Савамали.

Такви какви јесу, и навикнути да могу да раде шта хоће и да их то никада не кошта, овога пута су се ипак изненадили када им је ЕУ, до сада бескрајно попустљива због уништавања правне државе, поручила – доста је. Министарка за европске интеграције Јадранка Јоксимовић весело је отишла у Брисел са намером да отвори макар три поглавља, а по могућности и пет, уз опаску да то на „најопипљивији начин“показују напредак Србије на европском путу. Реплицирао јој је европски комесар за суседску политику и преговоре о проширењу Јоханес Хан речима да би пре тога „Србија морала да оствари напредак када је реч о независности судства, слободи изражавања, медијима, правима националних мањина, борби против корупције и организованог криминала, укључујући и прање новца“, да су два поглавља засада више него довољна и да ће се у могућности отварања нових разговарати тек када се постигне суштински напредак у владавини закона и дијалогу са Приштином.

Председник Србије, који је колико до јуче био мезимац Ангеле Меркел и који се у великој мери одлуком Немачке нашао у незавидној ситуацији да се правда због успоравања евроинтеграција, извадио је једну од неколико мантри које вади сходно прилици: „Када би Србија сутра увела санкције Русији и када би признала независно Косово, била би шампион у одбрани права националних мањина, истог дана цветало би ефикасно и независно правосуђе“. На питање да ли је то стварно тако Јозо Радош, посланик Хрватске народне странке - либерални демократи у Европском парламенту, каже да ЕУ, односно њене институције имају добар увид у стање у некој земљи, посебно ако је та земља кандидат за чланство у ЕУ и ако се ради о стању људских права. А стања људских права у Србији су таква да се касни са доношењем или нивелирањем неких закона (нпр. о праву на приступ информацијама и о равноправности полова) или акцијских планова (Стратегије за заштиту личних података).

„Но, закони, стратегије и акцијски планови бити ће донесени. Тежи проблем је да се донесени акти не проводе и не постоји јасан начин праћења њихове проведбе. Тај проблем није јасно приказан у годишњим извјешћима Еуропске комисије о Србији. Вјеру-