Заштитник грађана на делу
СЛУЧАЈ ПОКУШАЈА ОТМИЦЕ КСЕНИЈЕ РАДОВАНОВИЋ
Поводом праћења, застрашивања и покушаја отмице Ксеније Радовановић, активисткиње „Не да(ви)мо Београд“, Зоран Пашалић добио је прилику да докаже оно што је СНС тврдила: да Србија коначно има заштитника грађана који ће штити грађане. Дотадашња државна регулаторна тела била су само „политиканти“и „жута банда“, претходни заштитник „никада није помогао ниједном грађанину ,али чим им се указала прилика да сами бирају контролоре, људска права су процветала. Добро, није им се баш посрећило са новом директорком Агенције за борбу против корупције Мајдом Кршикапом, која је сасвим неодговорно хтела да ради свој посао, али са Пашалићем очигледно јесте. Па да видимо шта су то изабрали и „поклонили“грађанима.
„Заштитник грађана је и сам потврдио да је дошло до злоупотребе и прекорачења овлашћења од стране службеника МУП-а, као и да постоји оправдана сумња да је до промена првобитних исказа полицијских службеника који су тог дана покушавали да ме заштите, дошло након притисака унутар МУП-а. Оно на шта је зажмурио јесте да се тог дана није радило о ’инциденту’ већ о континуираном угрожавању безбедности, због чега је полиција реаговала више него једном и о чему постоје докази. Зажмурио је и на додатне информације о особама у цивилу које су након овог догађаја пратиле и мене, али и чланове моје породице, као и друге активисте иницијативе Не да(ви)мо Београд, што је пријављено и тужилаштву“, каже Радовановићева и истиче да је током годину дана, колико је требало Канцеларији заштитника да покрене и оконча поступак, било бројних случајева који су јасно потврђивали спрегу полиције, страначких структура, па затим и Тужилаштва и да је сврха свих њих заправо нормализација односа „у којем смо ми слаби, а они стоје изнад нас, поносни на своју моћ“.
„У том светлу читам и паушалну процену заштитника да ја нисам претрпела ’нарочито штетне последице’ и коначну одлуку да МУП-у не упути чак ни формално упозорење. Уз то ми се захвалио на пријави јер, како каже, на тај начин сам унапредила рад ове институције. Ја бих се њему такође захвалила јер, да нема оваквих одлука, ми бисмо и даље гајили наду да поседујемо институцију заштитника као крајњу инстанцу заштите наших права“, закључује НИН-ова саговорница.
би требало да представља одговор. Какав, објашњава председник Независног друштва новинара Војводине Недим Сејдиновић: „Кључна питања медијске сцене представљају заправо зјапећу празнину - ред општих места, ред препричавања прописа, ред политичке демагогије, ред неистина. Једини делови где има живота јесу они у којим се она заправо подсмева независним медијима и новинарима,
и у том смислу можда се чак може рећи да има смисла за хумор“.
Бар нешто. Можемо да певамо, можемо да се кикоћемо, али и да уживамо у брзини којом се премијерка утапа у реторику и вредности СНС-а. Уз толике дарове, коме је стварно потребна независност медија, право на истиниту информацију и, рецимо, национална фреквенција за медиј који је на то спреман?
„Мислим да ћемо морати још једно време да чекамо док ЕУ не схвати да нема ни стабилности ни европске перспективе без државе која почива на заштити права, јаким институцијама и демократији. Неотварање поглавља је помак, али недовољан. Он сведочи само о томе да су и у Бриселу схватили да је ситуација у Србији отишла предалеко и да баш не могу да толеришу Вучића, стање у медијима, правосуђе... а да бар декларативно не изразе своје неслагање. Али ипак морамо још мало да сачекамо да бисмо видели да ли је тај праг толеранције коначно пређен и да ли је ЕУ променила своју политику и жмурење на једно око ради стабилности на Балкану“, каже за НИН Драган Поповић, директор Центра за практичну политику.
Можда стварно постоји тренутак у коме ће Европа рећи коначно и неопозиво „доста“рушењу основних европских стандарда, уосталом учинила је то и са Пољском која је већ чланица ЕУ, али је питање шта Србија може да понуди док је СНС на власти. Препорођени СНС у ком људска права имају вредност? Тешко, имајући у виду да поштовање људских права подразумева свест о њиховом постојању, а да је реално гледано СНС можда најобесправљенија групација у том смислу. Уз то, за разлику од других чак и не схвата да су њеним припадницима угрожена елементарна људска права: право на мишљење, право на слободу изражавања, право да не трпе насиље и тортуру, право на интегритет...
„Како ради звонце за напредњачко стадо у Скупштини“један је од наслова који се провлачио последњих месеци по медијима и због ког ниједан посланик СНС-а није упутио тужбу за увредљиво извештавање. Како и би? Сви који су бар једном гледали скупштину имали су прилику да се увере да је код свих њих (са факултетом, са купљеном дипломом, без факултета... небитно, јер сви су припадници популације под именом „људи“) развијен Павловљев рефлекс: Маја звони, они гласају. Маја грешком притисне звонце, они ипак гласају. И тешко да би се објашњење за то могло наћи у тези Саше Радуловића „да посланици који седе у Скупштини