Битка за правосудног Оскара
МИОДРАГ МАЈИЋ, СУДИЈА
Без премца, симбол правосудне године на измаку је изјава специјалног саветника министарке правде, да је „независност правосуђа идеолошки мит“! Јер, ако је независност правосуђа мит, онда политичких притисака који отежавају спровођења ове „бајке“не може ни бити! Case closed! Ништа тако јасно не одражава трагикомичност тренутка као ова тврдња
Све чешће се питам да ли је уопште више пристојно говорити о српском правосуђу. Са неколицином пријатеља разишао сам се када сам схватио да наши разговори више не воде никуда. Удаљили смо се у тренуцима када је већ све било испричано, али када то што смо безброј пута поновили нисмо успевали да преточимо у свакодневне животне одлуке. Неки од њих потонули су у алкохолизам, други су бежали у депресију и лекове, трећи су постали бескичмењаци… Није било смислено понављати бескрајне разговоре у којима смо, заправо, све време разумели једни друге. Било је нужно учинити нешто што у тим тренуцима нисмо умели. На крају смо одустајали, схвативши да би понављање истих критика, савета и обећања постало не само бесмислено већ, можда и пре свега, непристојно.
Није ли тако и са правосуђем? Зар није било и превише приче, реформи, предлога? Треба ли било шта више говорити, или је тренутак да се запитамо да ли од овога где смо у овом историјском циклусу уопште и може боље? Није ли у међувремену постало непристојно даље показивати пут којим се, по свему судећи, ником претерано не иде?
А онда дођу ти неумољиви крајеви календарских година када и добри и лоши ђаци, по природи ствари, подвлаче рачуне. Окрећу се уназад, не би ли барем себи, ако не и другима, још једном обећали оно у шта и сами не верују.
Због тога можда и правосуђе, барем пред надолазеће празнике, има
право на још једну новогодишњу лаж. Дакле, шта је то обележило правосудну 2017. годину? И, шта ћемо то „поправити“у наредној, при још једном, једнако безуспешном покушају?
Да ли је то континуирани ступор тужилаштва у свим случајевима који су и издалека мирисали на шкакљиво политичко питање? Или наставак мобинговања судства од стране извршне власти при појави било које одлуке која би изневерила партијскополитичка очекивања? Можда ипак закаснели успех судије Вучинића у доказивању да га је правосуђе стрељало грешком? Или преконоћно продужавање мандата председницима судова, како би довршили послове судске дресуре? Није ли то ипак срамоћење још једног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду од стране истог председника, по истој матрици? Тешко је одлучити се... Ипак, ако мене питате, у оштрој конкуренцији, овогодишњи „победник“постоји. Мишљења сам да је без премца симбол правосудне године на измаку изјава специјалног саветника министарке правде, дата током пригоде зване „Дебата о уставној реформи правосуђа“. Реч је о сада већ познатој крилатици према којој је „независност правосуђа идеолошки мит“! Уверен сам да ништа тако јасно, сочно и бескомпромисно не одражава трагикомичност тренутка као сада већ позната тврдња стручњака, изречена током дебате посвећене трагању за начинима избављења из вишедеценијског глиба правосудне зависности.
Притом, чини се да је оваква изјава не само питорескна, већ и једнако
иновативна, барем када је реч о могућим приступима решавању проблема. Јер, ако је независност правосуђа „фетишизирани идеолошки мит“, онда политичких притисака који отежавају спровођења ове „бајке“не може ни бити! Case closed! Зато је за мене ово ипак овогодишњи победник!
Но, као што рекосмо, код сваке нове године, и добрим и лошим ђацима остаје да обећају да ће бити бољи. Међутим, од мене ни то овога пута немојте очекивати. Штавише, уверен сам да ћемо се, ако овако остане (а сва је прилика да хоће), за неколико година и оваквог правосуђа сећати са сетом.
Чиме се онда уопште уљуљкивати у новој години?
Остаје можда још само нада да озбиљније уређена друштва којима барем манифестно стремимо, неће дозволити пријем у своје скуте још једног члана којем је независност правосуђа категорија за спрдњу. Но, постоји наравно опасност да се и ту разочарамо. Јер, није искључено да ћемо на концу ипак схватити да нови светски поредак и овде поставља другачија правила за „одликаше“и оне друге. Можда ће, наиме, ускоро, баш као и када је реч о дозвољеној количини афлатоксина у млеку или квалитету електронских уређаја и средстава за хигијену, и формално бити успостављени различити правосудни стандарди за тржишта Западне Европе и она друга, у која се убрајају младе транзиционе демократије, којима ми, млади и транзициони какви јесмо, тако безнадежно припадамо.