Повратак Србије себи самој

ЉУБОМИР МАЏАР, ЕКОНОМИСТА

Ништа привреду не паралише толико као институционална и регулативна неизвесност. Данас је међу земљама у транзицији Србија, заједно са Хрватском, на самом дну редоследа по стопама раста, а у политичком маркетингу је на волшебан начин извикана као некакав регионални лидер. Ако власт настави са преувеличавањем својих учинака, почеће и сама да верује у то што пропагира

Повратак из наслова овог текста односи се на актуелну ситуацију која умногоме, по некима и забрињавајуће, личи на оне из недавне прошлости за које се веровало и надало да су неповратне. У Србији је, наиме, власт опет постала јако омиљена, веома популарна и неочекивано моћна. Управо по томе она је слична оној из деведесетих година минулог столећа. Иако јака власт поседује низ повољних и пожељних својстава, искуство нас је на неугодан начин научило да она има и ону другу, дословно погубну страну. Ништа мање нису у том погледу просветљујућа ни међународна искуства. Наујуспешнија раздобља свог импресивног развоја данашње напредне земље оствариле су без вођа који су у историју ушли као маркантни, трајно препознатљиви међаши.

Раздобље у коме смо се затекли, а које неодољиво личи на позната и у сећање болно урезана ранија времена упадљиво је и препознатљиво по моћној власти и по веома иницијативној и активној држави која уз такву власт законито и предвидиво иде. А у неразвијеном друштву, какво је без икакве сумње ово наше, неразвијена је и сама држава и њена јавна управа, па је тако недовољан и њен регулативни капацитет. Власт и држава посежу за знатно већим бројем управљачких импулса и регулативних захвата него што то омогућава и дозвољава такав управљачки капацитет. Последица тога је велики број закона и пратећих прописа и одвећ интензивна активност

у предузимању текућих мера економске регулације и ванекономског усмеравања. То је огроман додатни терет у односу на изградњу новог привредног система који је природно наметнула транзиција.

Неразвијена и новим изазовима недорасла јавна управа продукује непотпуне, противречне и слабо склопљене - неквалитетне законе. Они се у пракси сместа показују као дефектни, па следи низ њихових измена, допуна и поправки. Резултујући регулативни хаос огроман је терет за привреду и један од кључних узрока нашег крајње незадовољавајућег, упадљиво спорог привредног раста. Уз тако учестале системске промене привредници оправдано сумњају у њихову трајност. Они се стога непотпуно, ретко и крајње опрезно прилагођавају. Одвећ честе системске промене отежавају им и прилагођавања другим егзогено опредељеним променама у пословном окружењу. То их осуђује на пословање знатно удаљено од – како год да се дефинише – економског оптимума.

Прилагођавање, као и све друго, подразумева трошкове, а у ситуацији пречестих промена оно постаје неисплативо, па и немогуће. Тако честе промене тешко се и прате, па прилагођавање изостаје и зато што оне остају незапажене. Ограничено прилагођавање подразумева обарање производње испод ресурсно и технолошки доступног нивоа, а изостали производ мера је трошка овог регулативног нереда.

Ту је лоциран и један од кључних узрочника опште привредне неефикасности, те тако и крупан разлог разочаравајуће ниских стопа раста. Једнако моћан разлог наше развојне инфериорности је и велика неизвесност која је добрим делом резултат регулативних импровизација и њима изнуђених честих поправки и допуна.

Ништа привреду не паралише толико као неизвесност, посебно она институционална и регулативна. Данас је међу земљама у транзицији Србија, заједно са Хрватском, на самом дну редоследа по стопама раста, а у политичком маркетингу је на волшебан начин извикана као некакав регионални лидер.

Трезвена и реалистична дијагноза високи је приоритет у нашој економској политици. У томе власт може и треба да се испомогне бољим увидом у налазе текуће научне продукције у економији и сродним наукама. Редовне годишње анализе Савета страних инвеститора, као и изванредни аналитички продори Фискалног савета, ту могу да буду од огромне помоћи. Ослонац на овакве налазе и препоруке, а нешто мање на ставове и претензије ресора, био би пут видног унапређења наше економске политике. Јер, ако власт настави са садашњим преувеличавањем својих учинака, почеће и сама да верује у то што пропагира. А то не би био повољан расплет овог одиста замршеног регулативног чворишта.