Кина - гласник глобализације

ИВАН ВЕЈВОДА, ИНСТИТУТ ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА У БЕЧУ

Амбициозна стратегија коју је Кина представила има за циљ да ову земљу до половине века претвори у глобалну суперсилу. Брегзит и Трампова победа пољуљали су вредности западног света, али су кључни избори у ЕУ у 2017. показали да Европа ипак не верује популистичким идејама

Прошла 2016. година проглашена је од многих annus horribilis (страшно лето) највећим делом због референдумског резултата у Великој Британији о изласку из Европске уније и потом због победе Доналда Трампа на америчким председничким изборима. Пољуљане су тиме вредности западног света, бирачи су реаговали на неизвесност коју је донела међународна економска криза, на велики, изненадни талас избеглица и економских миграната са Блиског истока и из Африке, на последице глобализације – бирачи су се делом окренули популистичким, крајње левим и десним, странкама које су заговарале затварање у сопствене границе, као спасоносно решење за све стварне и перципиране недаће.

Сама стабилност Европске уније са првом одлуком једне земље да изађе из заједнице била је доведена у питање. Сенка мрачних времена европске историје из двадесетих и тридесетих година протеклог века надвила се над садашњошћу.

Са стрепњом се ишчекивала ова 2017. година. Питање је било да ли ће талас популизма и национализма који је захватио северну хемисферу да се настави или ће на изборима у Холандији, Француској и најзад у Немачкој бити заустављен. Већ су прве анкете јавног мњења у ЕУ поткрај прошле и почетком ове године показале јасан пораст подршке идеји Уније. Изгледа да су грађани Европе суочени са могућношћу нестанка ЕУ схватили да је оно сто имају, ма како несавршено било, и с правом подложно многим критикама, боље него могући суноврат у разједињену Европу, што отвара несагледиве последице.

Герт Вилдерс и његова крајње десничарска, популистичка Партија за слободу поражени су на мартовским изборима у Холандији, освојивши 13 посто гласова и друго место, али су остали у опозицији.

Све очи су тада биле упрте у Француску уз Немачку кључну земљу у ЕУ, посебно након одлуке Велике Британије да иступи из Уније. У питању је била не само будућност Француске, већ и ЕУ, али и целокупна политичка динамика Европе, односно да ли ће талас популизма и национализма оличен партијом Национални фронт Марин ле Пен да порази остале политичке снаге.

Емануел Макрон појавивши се такорећи ниоткуда је за годину дана створио странку и политичку динамику, засновану на снажно проевропској и оптимистичкој платформи која је винула Француску ка победи над десним и левим популистима. Европа и ЕУ су добили ветар у леђа.

Са септембарским изборима у Немачкој Ангела Меркел је, несумњиво данас најзначајнији лидер у западном свету, победила по четврти пут. Али и први пут је, међутим, једна странка крајње деснице (Алтернатива за Немачку) ушла у Бундестаг са 12,6 одсто гласова. Немачка до данас још нема владу. Трају коалициони преговори који успоравају оно што је неопходно – а то је да француско-немачка “локомотива” покрене ЕУ из статуса кво јер то је оно што јавно мњење, бирачи, нестрпљиво очекују: да им Унија врати осећање извесности, безбедности и благостања у свету пуном неизвесности.

Деветнаести конгрес Комунистичке партије Кине одржан у октобру свакако један од кључних догађаја у 2017. години. Сваке пете године КП Кине се окупља да одреди смернице за будући развој земље. Значај овог конгреса је у томе што је лидер Си Ђинпинг дефинисао глобалну стратегију Кине до 2049. године. Описана је као “вероватно најамбициознија велика стратегија коју је икада једна држава у модерним временима дефинисала”. Ђинпинг је цитирао Бенџамина Френклина: “Онај који је стрпљив, тај може да постигне оно сто жели” а Кина има намеру да до 2049. постане глобална суперсила. Њен пројекат назван “Појас и пут” показује да, за разлику од Америке Доналда Трампа и те како верује у глобалну трговину, размену и отвореност токова трговине. На фебруарском скупу у Давосу Си Ђинпинг је био глас глобализације у тренутку када се Америка двоумила и показивала знаке делимичног повлачења.

Свет је, банално је рећи, постао мултиполаран и све више међузависан. Илузије о враћању у сопствене забране, и дистанцирање од остатка света су и даље присутне. Демократија, либерално-демократске вредности, владавина права, људска права, слобода изражавања, слобода медија, су под претњом посвуда по свету па и нашем континенту.

Популизам није победио, али и даље остаје претња за оно што је мукотрпно стварано деценијама. Зато ће 2018. и наредне године бити борба за одржавање основних вредности владавине права.