Хрватски мафијаши на српском дербију

АНТЕ ТОМИЋ, ПИСАЦ

Нигде такве слоге као међу еx-Yu криминалцима. Пре 100 година у Југословенском одбору седели су интелектуалци, а нова Југославија ће можда припасти барабама и битангама. И ко зна, можда ће им и потрајати

Премлаћивање људи једна је од најбрже растућих индустрија у регији. Младићи у свим дијеловима некадашње Југославије масовно бирају ово занимање због ниског улагања, а високих зарада и могућности напредовања. За посао не треба ништа озбиљније од челичне полуге за мијењање гума, а каткад ни то. Спретнији у класичној сачекуши само голим рукама налупају сиромаха као вола у купусу, а хонорари су им једну, двије, пет, десет и више хиљада еура. И још се путује, спава по хотелима, једе у ресторанима. Има се, може се.

Кад су у Београду недавно на ногометној утакмици Звезда – Партизан ухапсили неколицину насилника из Сплита многи су међу вама зацијело били љути. „Зашто нама Хрвати узимају послове“, упитали сте огорчено. „Зар немамо ми Срби довољно својих вуцибатина“? Наравно, имате их. Много је српских младића из Јагодине, Чачка или Смедерева могло бити на мјесту Хрвата, нашло би се диљем Србије стотине кратко ошишаних, у најлонским трениркама живих боја, дижу по сто педесет килограма у бенчу, пију протеинске кашице, а на прсима имају двије тетоваже, светог Саву и кобру: десно кобра, пријетећи се подиже, увија, сикће и палуца рачвастим језиком, а лијево свети Сава ништа, хладан као џин-тоник, не одговара на провокације.

Један такав српски неваљалаца из Смедерева или Чачка могао је вјеројатно и боље направити посао од оних сплитских шепртља и неспособњаковића што су се дали похватати и сва је прилика да ће предстојеће

благдане дочекати у српском хапсу, гдје нема бакалара на бијело на католички Бадњак ни божићне пурице с млинцима. Но, онај који је ангажирао Хрвате, засад још увијек непознати послодавац, свакако је имао добру рачуницу. Хрвати су му, претпостављам, дали изврсну цијену за шамарање, шутирање и штемање, ломљење костију и избијање бубрега, можда и двадесет пет посто ниже од домаћих обртника, само пет еура за лијеви кроше, необично повољних седам и по за маваши гери.

Хрвати су били знатно јефтинији. Јер, замислите, молим вас, њихову срећу кад им је човјек дошао с понудом за посао на јужној трибини Партизановог стадиона. Рођеним ушима нису вјеровали што овај говори:

„Да одемо у Београд тући Србе“, упитао је вођа сплитске разбојничке банде. „Може, за колико“?

„За десет хиљада еура“, одговорио му је послодавац.

„Океј, прихватљиво. Може ли на шест рата“, занимало је даље насилника. „Мало смо, знате, кратки с ловом“.

„Не, не, не разумијете“, објаснио је инвеститор. „Ми вас плаћамо да млатите Србе“.

„Ви нас плаћате да млатимо Србе!?“поновио је Сплићанин запањено. „Човјече, обожавам овај посао!“

Красан је пословни аранжман овдје склопљен. Одлично су се досјетили узети ентузијасте, заљубљенике у свој посао који би ту ствар и џабе радили. Из једнаког разлога и српски мафијаши, претпостављам, посљедњих година пуно раде у Хрватској.

Уживају лемајући Хрвате. Одвале им двије шљаге па се затим уштипну да можда не сањају, просто некако не вјерујући да их нетко плаћа за оно што раде.

Заиста, нигдје такве слоге и љубави, таквог братског разумијевања, таквог искреног хуманизма као међу српским, хрватским, црногорским, албанским и босанским криминалцима. Све се овдје у нас изврнуло наопако. Док се пристојни и поштовани мрзе као олош, подмећу и лажу једни другима, олош се међу собом поштује, пристојно поздравља и сурађује. Људи се млате искрено и срчано, и на вријеме поштено плаћају. Треба ли ликвидирати некога у Загребу, сусретљиво дође професионалац из Београда и обрнуто, у Београд на неколико дана љубазно скокне загребачки колега, устријели гада и поздрави се с домаћинима, љубим руке, слуга покоран, довиђења до сљедећег пута.

Усклађено и подмазано дјеловање регионалне криминалне сцене могло би можда бити узор у градњи бољих односа међу посвађаним државама. И тко зна, можда управо таквим људима припада будућност југославенске идеје? Једном давно, прије стотину година, у Југославенском одбору су сједили интелектуалци, адвокати, лијечници и писци, а нова Југославија припаст ће можда барабама и битангама. И тко зна, можда ће им и потрајати.