За револуционарни центризам
ТОНИ БЛЕР: КАКО ЗАУСТАВИТИ НАЛЕТ ДЕСНОГ И ЛЕВОГ ПОПУЛИЗМА
У данашње доба револуција је исувише постала део духа времена да би била препуштена екстремима. Зато је неопходно да се и политички центар радикализује
Средишњи део политичког спектра на Западу важи за подручје прагматизма, тихе доминације разума и еволутивног приступа; место где политички актери одбацују екстремна гледишта и трагају за компромисом. Због тога што су политички центристи сумњичави према галамџијској реторици која подстиче поделе, они имају понешто de haut en bas (надмен, прим.) поглед на то како свет политике функционише.
Политичари с центра сада су у дефанзиви. Десни и леви популизам су у налету. Стара правила више не важе. Изјаве које би пре неколико година дисквалификовале кандидата за неку јавну функцију сада отварају пут до срца бирача. На политичке ставове који су досад сматрани мејнстримом се гледа с презиром, а ставови који су сматрани екстремним сада се у великој мери прихватају као нормални. Политичка савезништва која су трајала читаво столеће или дуже пуцају због дубоких социјалних, економских и културолошких промена.
Десница се цепа. Преовлађујући сентимент је националистички, антиимигрантски, а често и протекционистички, што доводи до успостављања новог савезништва. У Великој Британији, традиционалне присталице лабуриста у старим индустријским зонама, имућни заговорници дерегулације и власници фирми ујединили су се у антипатији према начину на који се свет мења и „политичкој коректности“. Може ли ова коалиција и сличне формације у другим земљама да преживи своје инхерентне економске контрадикције нејасно је, али не бих потцењивао кохезивну моћ осећаја културолошког отуђења који сви они деле.
Али, као што се може видети на примеру унутрашњих сукоба у америчкој Републиканској странци, британској Конзервативној партији, као и широм Европе, значајан део деснице себе и даље види као заговорника слободне трговине и отворених тржишта, те позитивно гледају на имиграцију.
Левица је такође подељена. Један њен део се помера ка много традиционалнијој етатистичкој позицији кад је реч о економској политици, те ка