Божо Копривица

Ружо моја

Ова година је била плоднија од две претходне, када је реч о роману. Има десетдванаест добрих књига, а то не би било мало ни да је реч о много већим културама

Имао сам домаћи задатак да прочитам 180 романа објављених током ове године. Ух. Кад бих саставио панораму од аутобиографских бележака аутора ових романа (бар седамдесет пет одсто њих), какав би то био галиматијас. Читалац би сазнао податке о животима и прикљученијима писаца, о њиховом занимањима и разонодама, о ближој и придруженој им родбини: родице, ујне, стрине, таште, стричеви, надстричеви, ђедови, свекрве, јетрве, наследници... Па о породичним везама аутора романа са издавачем, уредником, директором, лектором, коректором, ликовним уредником, рецензентима. Еј, рецензенти, о рецензије! Професионални аматери и професионалци дилетанти. Па захвале на почетку, па захвале на крају књиге. Захвале преливене сузама, запршкама и јоргованом...

Давно, давно у Југославији НИНов жири имао је да прочита четрдесет до педесет романа, колико је била годишња продукција. Е, али то су били лево оријентисани издавачи: „Напријед“, „Аугуст Цесарец“, „Отокар Кершовани“, „Побједа“, „Братство јединство“, „Свјетлост“, „Веселин Маслеша“, „Минерва“, „Рад“, „Нолит“, „Просвета“, „Народна књига“... Та државна предузећа имала су од државе постављене уреднике. Ево „Нолит“: Васко Попа, Милица Николић, Милош Стамболић, Иван В. Лалић, Јован Христић, Никола Бертолино, Мирјана Стефановић, Борислав Радовић, Александар Ристовић.

Па кад одох у ову леву фусноту, постојале су тада и скојевске организације: Музичка омладина Србије, која је одгајила композиторе, целе хорове, пијанисте, виолинисте, хорнисте, музикологе, уреднике, диригенте. И публику... И Књижевна омладина Србије и њена „Књижевна реч“, и Библиотека „Пегаз“. У тој библиотеци своје прве књиге објавили су Биљана Јовановић, Љиљана Ђурђић, Душко Новаковић, Спасоје Шејић, Миодраг Вуковић, Милан Ђорђевић, Светислав Басара, Владимир Пиштало, Балша Брковић, Божидар Мандић, Срђан Ваљаревић, Горан Петровић, Јелена Ленголд, Немања Митровић, Вуле Журић, Ана Ристовић... А данас писци које објављује Књижевна омладина Србије готово сви имају педесет година и више. И то све високостилски писци... Само што нико од њих није Марко Миљанов. Подмладак Књижевне омладине Србије, а фосили. Или, из Речника Флоберовог романа Бувар и Пекише: „Фосил – доказ Потопа. Добра шала кад се говори о академику.“Или одредница ћелавост: „Увек прерана, проузрокована претеривањима у младости, или од сазревања мисли.“Романи омладинаца, и опет Речник из Флоберовог романа, а одреднице све на „п“: портрет („тешко је изразити осмех“), поштење („припада нарочито судству“), правда („никада не брините за њу“).

Романима које је објавила „Књижевна омладина Србије“могу придодати још 130 других романа из овогодишње продукције.

Да не заборавим (Ружо, душо): у време „Нолита“градоначелник Београда био је Бранко Пешић, предратни скојевац и боксер који би ове мале хулигане, мале моје, сам средио. Па је градоначелник био Живорад Ковачевић, словарослагач, па градоначелник Богдан Богдановић, градословар...

Него, да се вратимо књигама. Срећа да постоје и млади леви („Свет, ки га ни“) који су написали добре романе. Бојан Кривокапић: Пролеће се на пут спрема („Редбокс“); Бојан Јањић: Ништа се није десило (Библиотека Матице српске); Владимир Вујовић: Силенцио (Библиотека Матице српске); нешто старији Марко Шелић: Хигијена несећања („Лагуна“) и Драгољуб Станковић: Београдски киклоп (Партизанска књига)... Знам, знам да им лева оријентација није осигурала даровитост, али јесте одлучност, дрскост и естетски филинг.

Ова година је била плоднија од две претходне, када је реч о роману. Има десет-дванаест добрих књига, а то не би било мало ни да је реч о много већим културама. Те књиге нас соколе у борби против бујајућег примитивизма, лажи и преваре. А док има једна књига – има наде, за нас младе!

Данас је 22. децембар. Смрт фашизму – живела Прва пролетерска!