Јасмина Врбавац
Пријатељи и далеки познаници
Многи су се жалили на болест, немаштину, патњу, недостатак љубави, разводе и губитке свакојаке
Сто осамдесет романа за годину дана у српској књижевности наоко не делује као велика цифра. Не делује, док не дође до тога да ове романе ваља и прочитати. Ако замислите да имате пријатеље које треба током године назвати, договорити се са њима за виђање, одвојити неколикo сати живота, попричати са њима, ући у њихове текуће проблеме, животне приче, распитати се о њиховим родитељима, саслушати шта им раде деца, како им је на послу и шта их мучи а шта радује, где су били на летовању, а шта не могу себи да приуште и знате већ све те разговоре и ћаскања који живот значе, па сада то помножите са сто осамдесет, и још додајте да се са већином пријатеља, рецимо њих сто педесет, морате договорити и састати од 1. новембра до 15. децембра, јер су пре тога били недоступни за виђање, онда ћете имати барем приближну слику са чиме се сусреће НИН-ов жири сваке године.
Нису, међутим, само време и број сусрета помало напорни, већ се поставља питање и смисла толиких сусрета. Колико блиских пријатеља заиста имате? Пет-шест? Десет-петнаест? Таман толико је и романа заиста вредних читања. Око десетак романа ће се и наћи у ужем избору а око пет у најужем и они ће представити све што је ове године (као и било које претходне) у српској књижевности завредело сусретања и дружења. Још отприлике двадесетак романа ће се наћи у ширем избор и то су оне књиге сличне познаницима са којима вам неће бити непријатно у друштву. Шта је са осталима, оних сто педесет познаника? Углавном ништа. Они ће већ пронаћи неке своје пријатеље, неко своје најуже друштво, неки ће остати усамљеници као што су то и до сада били, неки ће се вратити својој породици да са њима деле све оно што су и до сада делили.
Као и приликом сваког сусрета пријатеља и познаника, многи од њих ће бити веома модерно обучени. Како су у моди* поново осамдесете ове године се више него икада романописци баве овом темом, временом слободе, уметничких узлета и дружења. Мода осамдесетих је, међутим, како то већ и бива у еклектичном 21. веку, само једна од могућности, те и ови романи припадају једном ширем модном тренду, у теорији књижевности названом аутофикција, односно аутобиографски роман. Иако је некада припадао више писцима почетницима и њиховим првим романескним остварењима, овај жанр се у току последњих година као пожар проширио на све генерацијске узрасте и на све ауторе без обзира на то да ли су почетници или поседници већ познатог опуса. Поджанрови аутофикције су ове године били рангирани према темама, једна од њих је време 80-их прошлог века, друга је исповедна књижевност са акцентом на свеколику патњу и животну муку, трећа би се могла подвести под романе који су се бавили болестима, иако су се, истини за вољу, неки од писаца приклонили могућности да од теме болести сачине и нешто класичније романескно штиво са упориштем на фабулирању, а не искључиво на конфабулирању (типичном за аутофикцију). Метафорички гледано, многи пријатељи су се у нашим разговорима жалили на болест, немаштину, патњу, недостатак љубави, разводе и губитке свакојаке, али понеки од њих су одиста успевали да изазову емпатију и препознавање у ширем контексту. Тек покоји је покушавао да буде духовит, ироничан, а понеко је и вређао. Многи су причали о политици, историји, али је уопштено гледано било мање тема везаних за Косово, ратове на еx-YU просторима... Штета је да до данас још увек нисмо добили заиста велики роман о 90-им, али ни за тиме не треба жалити јер се такав роман може појавити и са веће историјске дистанце.
Очекивано, најмање је било романописаца који су се још увек сећали да је књижевност уметност језика, стила, поетичких умећа фабулирања, нарације, контекстуализације... Или поново језиком метафоре речено, ретки су били сусрети са занимљивим и оригиналним пријатељима дубоких увида који би имали шта да кажу и знали на који начин да то и саопште, који су успевали да неке старе теме обуку у ново рухо и да отворе неке потпуно нове углове гледања.
*Мода (од лат. modus - начин) је назив за нове и пролазно прихваћене облике живота.