Зоран Пауновић Полифонија гласова
И даље има оних које изграђена свест о томе шта је добра литература води настојањима да до ње стигну на различите, каткад врло иновативне начине
Овдашњи писци, изгледа, своје романе најрадије довршавају у сезони годишњих одмора (и у време кад цветају тикве): јер, како другачије објаснити чињеницу да је током последња два месеца у Србији објављено три пута више романа него у првих десет? Може бити да тај феномен има неке везе и с НИН-овом наградом – прецизније, да многи аутори верују да ће касније остављен утисак имати мање времена да избледи до тренутка доношења одлуке о добитнику. Дужина трајања утиска, међутим, зависи само од његове снаге, не и од тренутка када је створен; зато писцима и издавачима треба јасно ставити до знања да књиге објављене у јануару имају потпуно исте изгледе за успех као и оне које у руке чланова жирија доспеју петнаестог децембра у поноћ: ти изгледи непосредно, и искључиво, зависе од квалитета објављеног дела.
А тај се квалитет и ове године креће у широком распону од дирљиво наивних литерарних покушаја до истински вредних остварења с неограниченим роком трајања. Различитост уметничких домета пропраћена је и уобичајеном жанровском разноликошћу. Има ту свега и свачега: од тврдокорне стварносне прозе у којој сивило приповедања остварује тужни склад с тамним тоновима педантно описиване свакодневице, преко путописних и историјских романа као краткотрајних и пречесто крхких ескапистичких уточишта, до глобално актуелне аутофикције која, ако ништа друго, потврђује упућеност српских писаца у светске књижевне токове. О тој упућености сведоче и псеудоисторијска дела блиска популарном, изузетно комерцијалном жанру познатом под називом „мач и магија“(који код нас неретко има и додатну димензију наглашавања националног етоса).
Занимљиво је, сасвим насупрот томе, присуство дистопијских визија: док у светској књижевности овај жанр последњих деценија полако замире, код нас још има аутора који себи постављају тежак задатак замишљања светова горих од оног с којим се суочавамо кад погледамо кроз прозор, или кад несмотрено укључимо телевизор. На тематском плану, надаље, наглашено је приметно и то да не опада број писаца склоних заблуди по којој је за велики роман довољна велика тема (велики рат, на пример - али исто тако и мали рат), или велики „стварни“лик чији би живот ваљда сам по себи требало да неминовно израсте у значајан роман. Срећом, још има стваралаца који умеју да и од сасвим обичних збивања и наизглед ни по чему посебних ликова изаткају необичне и уметнички вредне повести.
Другим речима, не само међу старим мајсторима, већ и међу онима с чијим се именима сусрећемо први пут, и даље има оних које сасвим изграђена свест о томе шта је добра литература води настојањима да до ње стигну на различите, каткад врло иновативне начине, одважним преиспитивањем и померањем граница романескне форме, трагањем за новим облицима и видовима прозног израза. Из таквог трагања израста упечатљива полифонија приповедачких гласова - међу којима, занимљиво, има и оних који припадају животињама. Да ли је један од задатака таквих приповедача да нас наведу да себи поставимо питање живимо ли ми то на орвеловској животињској фарми? Чак и ако је одговор потврдан, није мала утеха то што унутар њених тескобних ограда још има довољно креативности и енергије (макар то била и енергија заблуде) за стварање добрих, врло добрих и одличних романа.