Не окрећи се, кћери!
ПЛАКАЋУ АКО ОСТАНЕ
Дошло је време да моја ћерка стаса у успешну, образовану, младу и перспективну жену. Примакао се моменат када треба финализирати саветовања, разговоре, предлоге и планове за њену будућност. Ја, са једне, и она, са друге стране стола.
Требало би да кажем нешто паметно, упутно, корисно и у исто време пресудно за њену одлуку о будућности која се свакако тиче и одабира факултета, а у циљу њеног будућег занимања, статуса и квалитета живота, стандарда.
Као доктор нука, било би оправдано да малкице надмено, а у исто време мајчински топло, разговарам са њом тихо и уверљиво разоткривајући јој све благодети студирања у сопственој земљи, на матерњем језику и уз подршку вољених око себе. Из мене треба да потеку небројeни разлози зарад којих учење у Србији, баш где сам и ја студирала, може да буде перспективно, продуктивно и плодотворно. Сад је моменат да покажем сву мајчинску виртуозност како бих јој улила наду у будућност, обећала перспективан пут и богат и сврсисходан живот. Треба да јој говорим. Потребно је да се сукобимо око одабира, да је наводим на факултете који више обећавају, са којима може брже да се запосли, зарађује достојанствено, гради будућност... Од свега тога ја избегавам тему. Ћутим. Не изговарам речи које би да груну из мог грла. Браним се ћутањем од напада истине из своје докторске визуре Србије. Коначно, шта да јој кажем, кад ни сама не знам о чему говоримо?
Шта да предложим кад би се сви моји предлози завршавали без концепта и резултата? Како да јој саветујем да студира и остане у Србији? Немам довољно снаге да јој предочим да ће као добар студент, који марљиво
Најтеже ми је да превалим преко уста: угледај се на мене. Мене, која од своје три дипломe имам само лепо декорисан ћошак у коме уредно наслагане стоје све моје потврде учености, знањa, вештина, надоградњи, оцена, ноћи читања и сазнавања. Мене, која се стиди сопствене плате професора
учи, свакодневно гледати у оне лоше који ће до дипломе доћи са сплавова и из пера својих приучених родитеља који су се домогли фотеља и који су одавно поставили своје узусе довољности: незнање и сналажљивост да се зезне онај који зна, зарад сопствене користи. Гушим се од помисли да ће и пре него је упозорим, схватити да се овде префикс ЕЛИТНО ставља само испред речи проституција, клуб, сплав и естрада и да ВИП носе, као беџеве окачене, само старлете у програмима веселих телевизија јарких боја, како би их спонзори лакше препознали у српском мраку. Мука ми припадне када освестим страх у њеним очима када схвати да полагање испита не значи ништа и да је индекс давно заборављена вредносна компонента коју су замениле пропуснице за сплавове јер је Србија најпознатије место на Балкану где студенткиње прослављају своје купљене дипломе у крилима својих клијената који се сјајно проводе готово „за џ“, одбегли из својих земаља и породица, преко викенда. Зло ми припадне када знам да ће сазнати да су дипломе слова на папиру које се купују и препродају како коме треба за славу и хвалисање у ТВ дуелима и политичким магазинима.
Како да јој саветујем да студира Овде, кад се свако мало то Овде смањује, продаје, даје у бесцење?
Шта да јој причам о традицији и култури када је овде једина вредност некултурно и просто? Како да је убедим да је најлепше код своје куће када јој ту исту, њену кућу не могу обезбедити ја, а још мање она сама себи?
Најтеже ми је да превалим преко уста: угледај се на мене. Мене, која од своје три дипломе имам само лепо декорисан ћошак у коме уредно наслагане стоје, једна поред друге, све моје потврде учености, знања, вештина, надоградњи, оцена, ноћи читања и сазнавања. Мене, која се стиди сопствене
плате професора, којој се смеју шалтерске раднице у банци које имају увид у моје месечне приходе.
Како да је слажем да је у Србији вредновано знање и да ако учи има шансе да живи? Како да је припремим на час када ће са дипломом у руци схватити да почиње да стари без наде да ће радити и имати сопствену породицу? Да ли да јој саветујем да не гледа, да не види бахатост простака око себе и да зажмури када се испред ње укаже шанса да се понизи, а коју треба зграбити, јер, ако неће она, зграбиће је први следећи разочаран и умртвљен од чекања.
Како да јој кажем да ће студирати за професију зомбија који треба да се навикне на некретање и нерад, учаурен у примарну породицу која му даје да једе и за џепарац?
Како да је охрабрим да у овој земљи научи да ћути и да се диви пропалима, безобразнима и неукима?
Како да јој скренем поглед и пажњу са љубавних парова у којима
старци држе за ручицу младе сиромашне студенткиње које су захвалне за вечеру на сплаву?
Чиме да јој пробудим машту када се овде продаје само магла, машта је побегла у иностранство?
Могу ли јој рећи да се нада, када немам да јој покажем ништа што би нади сличило?
Кога да јој покажем за пример, а да се не обрукам?
Колико треба да је лажем да бих је задржала овде, крај себе, у овој земљи. И шта да јој понудим као мамац? Себе? Немам гласа. Хтела бих ја да јој кажем, али глас неће ни да чује. Не излази. Заглавио се негде у разочарању у реченицама којима сам сама себе бодрила, па их истрошила и излизала јер су без покрића. Волела бих да је задржим крај себе и гледам како се уздиже и претвара у образовану, пословну, самосталну и паметну жену и мајку, али не могу да пронађем разлог који би је убедио у то. Угасила бих све екране са којих се емитују лажне велелепности и пластични људи који су свели граматику на пар простачко-проширених узвика. Отпустила бих ужад свих сплавова на којима странци љубе наше ћерке за бадава и пустила низ воду у неповрат. Затворила бих све факултете у којима се понижава студент неадекватним предавањима и предавачима незналицама.
Треба да јој предложим шта ће да студира. А, ја је ћутећи молим да оде у неку другу земљу где ће њено знање добити смисао и адекватну награду. Плаче ми се што је прећутно терам од себе и што себи ускраћујем да је гледам док се претвара у даму достојну свог знања и врлине. Али, плакаћу ако оде... плакаћу ако остане...
И зато бих рикнула из свег мајчинског гласа: „Не окрећи се, кћери!“
Отпустила бих ужад свих сплавова на којима странци љубе наше ћерке за бадава и пустила низ воду у неповрат. Затворила бих све факултете у којима се понижава студент неадекватним предавањима и предавачима незналицама