Коме је Мишковић попио мозак
Можда бих и заборавио љутњу Информера због мог гостовања на Н1 да добар део онога што је 3. јануара написао или неком од сведока-сарадника издиктирао Драган Ј. Вучићевић неколико дана касније није поновио и председник Александар Вучић. У интернет издању, уз наслов „Мишковић му попио мозак“Информер на опаску да са садашњим стопама раста Србија не може да достигне европски стандард ни за 500 година, закључује – његово (моје) „највеће достигнуће у каријери то што редовно одлази на ручкове и вечере код тајкуна Мирослава Мишковића“, a изјава je толико „суманута“да је једино објашњење да сам у студио „стигао директно из Мишковићевог кабинета“. Поента је, дакле, да нико не може да нађе ниједну ману овој власти ако му пре тога „Мишковић није попио мозак“.
Проблем је, међутим, у томе што Вучићевић - да се послужим његовим речником – лаже! Први пут сам са Мишковићем ручао после 25 година новинарског стажа - када сам проглашен за Најевропљанина – заједно са колегама из Економиста, јединог листа чији новинари нису позвани на свечаност поводом 20 година од оснивања Делте! Ни после тога га не виђам више од два, три пута годишње – дакле много ређе него што се виђам са другим бизнисменима, банкарима, академицима, професорима универзитета, писцима, посланицима, министрима, члановима Фискалног савета, јавним личностима... Не бих имао ништа против да чешће причамо, мада ми се чини да и он и Вучић о многим стварима мисле исто - другачије од мене.
Него, колико је хране Д. Ј. В. појео на Мишковићев рачун? На чијем је платном списку годинама био? И плаши ли се нежељених сведока из Делте који су му, када се на друштвеним мрежама похвалио да је купио нови ауто, поручили да би „коначно могао да врати хонду коју му је Мишко купио“? Или оних који су ономад Куриру дојавили да га је частио и са 35.000 евра вредном белом техником. Сања ли отворено писмо бившег директора Преса Вука Вучуревића, у којем га оптужује да је од Мишковића „добио толико да се обичном човеку заврти у глави“.
Зато оптужбама Вучићевића не бих придавао никакав значај да их за Курир није поновио - Вучић. „Мишковић скупи пет уредника новина, и то на редовној бази, и онда им саопштава како је у Србији катастрофа... и тако читате глупости разних економских аналитичара и свих других који појма немају шта више причају“, тврди председник и посебно потенцира „оне који Србију представљају као концентрациони логор“. Испричао је и да је са највећим тајкуном последњи пут разговарао пре седам-осам година и да су се разишли зато што су Мишковић, Тадић и Ђилас мислили да се проблеми српске економије могу решити повећањем потрошње. Пошто је већ поменуо да су ти исти који сада иду код Мишковића раније „бранили најгоре економске концепте, јер је тада Мишковић то бранио и заступао“, а он је, ето, био против, могао је и пре разлаза са власником Делте, 2009. у Економисту да прочита: „И оно пара што успе да сакупи српска држава усмерава у потрошњу. А када се једном нешто поједе, не може да остане за сутра. Зна се где то завршава. Неко грађанима на време то мора да каже. Да се узалуд не надају да ће следеће године живети боље“.
Или: „Ако су у праву министри који тврде да ће се повећањем плата и пензија подићи тражња за домаћом робом, што ће последично утицати и на раст производње, онда је боље да то повећање буде што веће, бар 20-30 процената! Зашто би цепидлачили и натезали се због сиће? Тим пре што нисам чуо да је ико од оних који се залажу за повећање плата објаснио одакле, бре, паре за то? Тим пре што мањак у државној каси расте сваки дан. Као квасац“. Или: „Да је спас само у потрошњи, Србија би била међу светским економским силама. Па, зар нисмо годинама трошили бар за 20 одсто више него што стварамо“? Боже, ваљда није већ заборавио да ово није упућено на његов рачун, јер није он 2009. био на власти. Али, откако има апсолутну моћ, све је постало релативно – тако само он пореди садашњи јавни дуг и будући бруто домаћи производ, увећан за планирани раст! И сви објаве да је Србија већ испунила критеријум из Мастрихта, јер је јавни дуг 57,7 - дакле мањи од 60 одсто БДП-а. Иако није.
Једино је чуднија математика Рамуша Харадинаја. Он негира да је за седам дана одмора у Швајцарској потрошио 80.000 евра. „На одмору сам био само три дана, то ме је коштало 7.000 евра и све сам платио својим парама“, тврди. Јадан, од чега ће сад живети ако је за три дана потрошио две и по месечне плате? Да неће од неког у Београду да тражи зајам?
Откако Александар Вучић има апсолутну моћ, у Србији је све постало релативно