За танго је потребно двоје
СУЗАНА ГРУБЈЕШИЋ, ГЕНЕРАЛНА СЕКРЕТАРКА ЕП У СРБИЈИ
Трансформативна моћ ЕУ још није заживела у Србији и на Западном Балкану. Процес придруживања предуго траје, уз узајамно блефирање, они се претварају да нас примају, а ми се претварамо да се реформишемо
Трансформативна моћ ЕУ још није заживела у Србији и на Западном Балкану. Процес придруживања предуго траје, уз узајамно блефирање, они се претварају да нас примају, а ми се претварамо да се реформишемо
Процес европеизације није неповратан, јер постоји опасност рушења демократских институција и владавине права и јачања ауторитарних тенденција, упозоравају неке чланице ЕУ. Али, Сузана Грубјешић, генерална секретарка Европског покрета у Србији, каже за НИН да се победом Емануела Макрона Француска након много година озбиљно заинтересовала за политику проширења и уз Немачку представља главни ослонац Србије у ЕУ. Након формирања владе у Немачкој, са Ангелом Меркел на челу, она очекује и почетак озбиљних реформи у самој ЕУ.
„Европски пројекат је угрожен и споља и изнутра – споља му прете други актери попут Русије и Кине, уз америчку равнодушност и све већи изолационизам, а изнутра га подривају ксенофобично-популистички и нелиберални режими који багателишу најважније европске вредности: владавину права и солидарност. Зато сви с нестрпљењем очекују од Меркелове и Макрона њу дил за Европу. Многи називају 2018. годином шанси. Она не би смела да постане још једна година пропуштених шанси. Ни за ЕУ, а нарочито не за Западни Балкан и Србију“, наводи Сузана Грубјешић.
Председник Европске комисије Жан Клод Јункер је у септембру први пут изашао са јасном временском одредницом и најавио Стратегију о успешном приступању Србије и Црне Горе до 2025?
Коначно смо дочекали да неко од званичника из ЕУ помене могућу годину проширења ЕУ на Западни Балкан – 18 година од покретања Политике стабилизације и придруживања, 14 година после самита ЕУ-Западни Балкан у Солуну, осам година откад је Србија аплицирала за чланство и четири године након што је отпочела преговоре. Имајући све ово у виду, било би заиста бесмислено лицитирати годином пријема Србије у ЕУ јер смо се у прошлости наслушали погрешних процена и нереалних очекивања. Најважније је да се политика проширења, као најуспешнији део спољне политике ЕУ, која је имала кључни значај за стабилизацију европског континента, од ове године враћа из заборава и ставља на дневни ред. Друго, 2020. усваја се нови европски седмогодишњи буџет у коме би морала да се предвиде средства и за нову чланицу – Србију.
Ивица Дачић каже да ће од решавања проблема Косова директно зависити и брзина напредовања ка ЕУ, а да за већину држава ЕУ дијалог и нормализација могу значити само признавање Косова. Да ли то подразумева признавање Косова?
Наравно да не подразумева. Дијалог Београда и Приштине требало би да се заврши потписивањем свеобухватног споразума о нормализацији
односа. Како ће тај споразум изгледати, шта ће све обухватати, остаје да видимо.
Промена Устава помињана је и 2012, када сте били потпредседница Владе за европске интеграције? Шта се конкретно очекује од тих промена?
Скоро све земље су на путу ка ЕУ мењале устав, неке и више пута. Најпре, ради се о увођењу „интегративне клаузуле“, која значи да одлуке органа ЕУ и право ЕУ могу да важе на територији Србије и да имају предност над домаћим законодавством. Друго, промене планиране акционим планом за поглавље 23 подразумевају успостављање независног и деполитизованог правосуђа. Треће, могуће су измене Устава као последица дијалога о нормализацији односа Београда и Приштине. У овом тренутку не знамо да ли ће ове измене Устава бити неопходне.
У 2018. Европска комисија очекују од Србије јаче реформе. Да ли то значи да ће тражити конкретну примену закона у пракси?
Фокус се помера од бројања донетих закона, стратегија, акционих планова и других аката ка њиховој примени. То се нарочито односи на поглавља 23 и 24 - реформу правосуђа, антикорупцијску политику, основна права и права држављана ЕУ; безбедност, миграције, азил, визе, борбу против организованог криминала, тероризма, трговине наркотицима... Без напретка у овим областима неће се дозволити напредак у преговорима у целини. Зато се ова два поглавља отварају на почетку, а затварају тек на крају преговора. Лоша искуства Румуније и Бугарске које су морале да буду стављене под механизам надзора и након уласка у ЕУ била су разлог за такву одлуку ЕУ, а Црна Гора и Србија су прве земље које преговарају по овим новим правилима.
Почетком фебруара Европска комисија излази са „стратегијом проширења“. Да ли ће она подразумевати појединачни ритам евроинтеграција или ће обухватити свих шест западнобалканских партнера истовремено?
Стратегија о проширењу неће се односити само на приступање Србије и Црне Горе, већ и на остале кандидате са Западног Балкана. Све подсећа на Агенду 2000. која је била оквир за приступање у ЕУ за 13 кандидата петог круга проширења, од којих су 10 постале чланице ЕУ 2004. Србија и Црна Гора највише су одмакле у процесу интеграције, и сигурно неће бити предложен „пакет“за пријем, већ се улазак у ЕУ до 2025. односи само на Србију и Црну Гору. У складу са овом динамиком, Србија би до краја 2023. морала да заврши преговоре и потпише уговор о приступању, који би чланице ЕУ ратификовале до краја 2025. У нацрту Стратегије пише да Албанија и Македонија ускоро почињу преговоре, без конкретног датума, док би БиХ могла да отвори преговоре 2023, када их ми завршимо. Предвиђено је повећање претприступних ИПА фондова, могуће коришћење структурних фондова и пре уласка у чланство, што је, иначе, стара идеја за чије спровођење није било политичке воље, а која би сада требало да се реализује како би се земље Западног Балкана боље припремиле за улазак у ЕУ.
Хоће ли Брисел чвршће инсистирати у тој стратегији на јачању институција, демократији, владавини права?
Владавина права је кичма европских интеграција. Правна држава, деполитизовано правосуђе, независне институције за борбу против корупције и организованог криминала, заштита људских права, слободни медији... представљају услов без кога се не може У ЕУ. Зато ове године треба да урадимо оно што нисмо прошле, пре свега измену Устава која би омогућила независност правосуђа од извршне и законодавне власти, а потом и доношење закона и подзаконских аката који би ближе уредили ову област.
По којим стандардима ће ЕУ сада мерити напредак у тим областима?
У априлу ће ЕК објавити Извештај о напретку са оценама, закључцима и препорукама. У међувремену су у мају и новембру 2017. донета два полугодишња извештаја у којима је евидентирано урађено у поглављима 23 и 24, између два извештаја о напретку. У самом процесу преговора користе се прелазна и завршна мерила, како би се осигурало да реформе дају резултате.
Циљ проширења је да се земље које желе чланство трансформишу у „добре чланице“са „одрживом и функционалном демократијом и економијом“и да као такве буду у могућности да допринесу Унији. Шта Србија може да понуди својим грађанима и ЕУ?
Процес придруживања није само скуп техничких питања које штиклирају домаћа и бриселска бирократија, већ процес преображаја друштва које треба да наликује уређеним европским друштвима развијене демократије и тржишне економије. Та трансформативна моћ ЕУ, која је била успешна у бившим комунистичким земљама Источне и Централне Европе, још није заживела ни у Србији ни у осталим земљама Западног Балкана. Разлога је више, сам процес придруживања предуго траје, уз узајамно претварање и блефирање (они се претварају да нас примају, ми се претварамо да се реформишемо), слабу или никакву стратегију комуникације ЕУ на овим просторима, инерцију и недостатак алтернативе. Као што је за танго потребно двоје, тако је и за успешну трансформацију земаља Западног Балкана и Србије потребан другачији, проактиван приступ ЕУ с једне стране, као и испуњавање преузетих обавеза без изговора, с друге стране.
Душан Рељић каже да интеграција у ЕУ значи и приближавање привредних и правних структура нивоу чланица, али да то земље Балкана нису успеле. Регион би морао да има привредни раст од бар шест одсто годишње, дупло већи него сада, да би до 2040. достигао просек ЕУ. Колико придруживање зависи од тога?
Процес придруживања би морао да буде уско повезан са привредним развојем путем охрабривања инвестиција у регион, повећања претприступних и отварања структурних
У ЕУ се не може без правне државе, деполитизованог правосуђа, независних институција за борбу против корупције и организованог криминала, заштите људских права и слободних медија
фондова и пре формалног чланства који би омогућили развој саобраћајне и енергетске мреже. Помиње се и оснивање посебног стратешког инвестиционог фонда за Западни Балкан јер је јасно да правне и политичке реформе могу да буду остварене само са економским и социјалним опоравком региона. ЕУ треба да омогући интеграцију тржишта рада региона, укључивање у дигитално тржиште, већу сарадњу у истраживањима, образовању и иновацијама.
Има ли Србија приступ и којим фондовима ЕУ?
Србија користи претприступне ИПА фондове који служе као својеврсна припрема за улазак у ЕУ, кроз усвајање закона, спровођење реформи, борбу против корупције, остварење фискалних циљева, подршку владавини права, изградњу инфраструктуре, иновације, предузетништво, заштиту животне средине, рурални развој... Од 2014. До 2020. Србија би требало да добије 1,5 милијарди евра кроз ИПА фондове. Доступни су нам и програми Horizon 2020. за истраживања и иновације и COSME за конкурентност малих и средњих предузећа.
Својевремено је било речи да ће Србија постати чланица ЕУ 2007. Касније се рок померао на 2014, а сада на 2025. Неки би рекли да је то пуко замајавање?
Ретко ко је од званичника Србије успевао да не прогнозира годину уласка у ЕУ, што се не само показало погрешним, већ је допринело и паду подршке процесу европских интеграција. За то време, ЕУ је мудро ћутала и понављала мантру о европској перспективи без одређивања временског оквира. Сада смо први пут у Јункеровом септембарском говору о „стању Уније“напокон добили и годину до које би требало да постанемо чланица ЕУ. Очекујемо да најављена стратегија о проширењу и самит у Софији, који ће бити посвећен и Западном Балкану, потврде чланство Србије у ЕУ до 2025.
Има ли одгађање датума икакве везе са односом Србије и Москве?
Мале земље као што је Србија морају да балансирају и то је једино што могу у данашњем умреженом свету. Природа умрежавања не подразумева само две, већ три, четири или више столица, наравно, под условом да се зна која је прва и најважнија. За Србију је то од 2000. свакако ЕУ. Спољна политика се постепено усклађује са ЕУ кроз поглавље 31, све до формалног уласка Србије. А неспорно је и да утицај других актера у региону – Русије, Кине, Турске, арапских земаља убрзава одлуку о пријему западнобалканских земаља, пре свих Србије и Црне Горе. Одсуство и инерцију ЕУ брзо попуњавају друге заинтересоване стране, то је реалност.
Очекујете ли блокаду ЕУ за нове чланове све док се не реши статус Велике Британије?
Процедура изласка Велике Британије из ЕУ требало би да се заврши до марта 2019. и до тада није ни предвиђен пријем нових чланица, већ до 2025. Дипломатски извори наводе да је један од сарадника канцеларке Меркел рекао да део посланичких места Велике Британије у Европском парламенту треба сачувати за будуће европосланике из Србије и Црне Горе. Сматрате ли да у пракси српска власт спроводи све у складу са европским вредностима?
Европске вредности највише угрожавају поједине чланице ЕУ у којима су на власти десничарске популистичке странке. Погоршано је стање у области владавине права у неколико земаља, због чега је Европска комисија активирала члан 7. Лисабонског споразума, тзв. нуклеарну опцију према Пољској, која подразумева суспензију њеног гласа у Комисији. На врхунцу мигрантске кризе затајила је још једна европска вредност – солидарност, јер су чланице Вишеградске групе (Пољска, Мађарска и Чешка) одбиле да приме избеглице по договореним националним квотама, због чега их је Европска комисија тужила Суду правде. Србија у процесу придруживања има обавезу да кроз поглавље 23 успостави владавину права као темељну европску вредност, што подразумева, између осталог, независно правосуђе, поштовање свих људских и мањинских права, слободу медија. Све примедбе у овим областима ЕУ јасно саопштава не само кроз извештаје о напретку, већ и кроз изјаве својих званичника.
Када сте рекли да ће Србији, ако настави досадашњим темпом, бити потребно шест година да отвори сва поглавља у преговорима са ЕУ, а 12 да их затвори, на шта сте конкретно мислили. Ко диктира темпо и од кога он зависи?
Једноставна рачуница показује да морамо да убрзамо процес отварања и затварања поглавља како бисмо до краја 2023. завршили цео процес преговора. Важан је и квалитет, а не само брзина. Ипак, све се мора посматрати у функцији времена и у светлу најављене динамике проширења.
Чија је одговорност што је Србија за четири године отворила само 12, а привремено затворила два преговарачка поглавља? Како је тај процес реално могуће убрзати?
ЕУ мора да дозволи Србији да отвори сва поглавља за која је спремна и не би требало да због других питања, попут застоја у дијалогу између Београда и Приштине, не допусти отварање других поглавља која су спремна, јер сам дијалог није део преговарачког процеса.
Ретко ко је од званичника Србије успевао да не прогнозира годину уласка у ЕУ, што се не само показало погрешним, већ је допринело и паду подршке процесу европских интеграција