Пречица до заборава
ПОСТМОДЕРНО ОПИЈАЊЕ
Викенд је време кад млади походе такозване „клубове за шотирање“, где један за другим испијају коктеле, у једном или два гутљаја. Није новост да је све више младих који се опијају, али је вест да је међу њима све више девојака
Недавно, једна вест из јутарњег ТВ програма пренула је Србију, иако истргнута из редовног извештаја београдске Хитне помоћи. Била је субота, или недеља у раним јутарњим часовима, и међу животно угроженима примљено је неколико девојака у веома алкохолисаном стању. Студенткиња, по процени др Александра Стијачића који им је пружио прву помоћ. И који тврди да је наведено малтене правило током викенда.
Није, међутим, никаква новост да је у Србији све више младих са проблемом акутног, викенд-алкохолизма, али је вест да је међу њима све више припадница женског пола, традиционално уздржанијег. Тенденција тражи мало више пажње од „изражавања забринутости“, не само зато што у Београду, што значи и у Србији, постоје само две специјализоване установе за третман алкохолизма, већ и због околности које воде у опијање.
Процес је већ уобичајен, сведочи др Стијачић. Викенд је време за опуштање, па млади походе такозване клубове за шотирање, где један за другим испијају коктеле, у једном или два гутљаја. Младићи су опрезнији или искуснији, организам им толерише већу количину алкохола. Девојке, ненавикле, и не осете кад претерају. Онда крену, па падну, у кафићу или на улици. Без свести и видљивих знакова живота.
Хитну помоћ обично позове успаничена другарица. Она све то исприча док доктор проверава виталне функције животно угрожене. Потом је поставља у тзв. кома-положај, односно лежећи на бок у амбулантним колима.
Њему је потресно да гледа те листом фине цуретке, образоване, дотеране, из „добрих породица“како се
„на овај начин деградирају”. Истовремено их разуме, упркос вечном „јазу међу генерацијама“.
Међутим, ситуација са којом се све чешће среће сигнализира му да је „изгубљена култура пијења“. Те да, тек кад се млади обезнане, то сматрају добрим проводом, Ово смо некад приписивали Швеђанима и другим северњацима, предодређеним климом и радним навикама за викендалкохолизам, каже. Стручњаци упозоравају да је тај тренд све раширенији и у Србији, и са лошијим последицама и од употребе дрога.
Међутим, од алармантних података које је пре неколико година изнео Институт за јавно здравље „Батут“у оквиру истраживања о стиловима живота грађана Србије, да је 0,5 одсто пунолетне женске популације склоно
ексцесном пијењу (или напијању, опијању), док је њих 4,5 одсто у ризику да постану алкохоличарке, социјални узрок појаве још је алармантнији. Јер, иако тога можда нису свесне кад посегну за коктелима, те девојке су жртве транзиције. Бескрајне, у односу на њихово животно искуство.
Јер, ако су студенткиње, нико им не гарантује да ће добити посао кад заврше факултет. Све и да се запосле, над главом ће им висити константна претња отказом. Да се негде и устоличе, након завршеног радног дана вратиће се у родитељски дом. Плата ће им бити мала да изнајме и собицу, а камоли простор достојан живљења.
За кредит неће имати петљу, јер се овде не зна шта доноси сутра. Ако ли се осмеле, и уселе у нешто своје на рате, већ могу да замисле извршитеље који их избацују на улицу због неплаћених комуналија. Ако се одлуче за дете, држава им неће бити од богзна какве помоћи.
Да имају времена да размишљају пре но што се обезнане, сетиле би се да дужничко ропство као контекст морају да укалкулишу и кад размишљају о свом потомству. Још неисквареним, мрско би им било да судбину везују уз партију и страначко напредовање, све и ако би их то спасило од свакодневних мука обичног народа.
Све то је похрањено у њиховом уму, одакле би најрадије да утекну.
Феномен који медицински радници сматрају „модом“, или механизмом иницијације у свет одраслих, излетом који се најчешће не понавља или тек одвећ раскалашном забавом, социологија препознаје као „постмодерно пијење“. Према Европском истраживању о употреби алкохола и других дрога (ЕСПАД), од 2007. до 2011, порастао је број тешких опијања на глобалном нивоу, али посебно у четири земље – Кипру, Грчкој, Мађарској и Србији. По ЕСПАД студији, у највећем ризику су земље у транзи-
цији. Као високоризични фактор за опијање, уз младу генерацију наводе се друштвени стресори. Или, у нашем случају, све горе набројано.
Студија барата подацима да у Србији алкохол конзумира 94,4 одсто младих, од тога 55,8 одсто младића и 44,2 одсто девојака, у интензитету од неколико пута месечно (28,7 одсто) и једном месечно (25,7 одсто), док око 9 одсто њих пије више пута недељно. На ово се не обраћа довољна пажња, јер је алкохол део наше културе и традиције, па немали проценат деце први пут окуси пиво, вино или ракију у узрасту од девет година. Понекад се беби у алкохолно пиће умочи цуцла, да лакше заспи. Као да друштво своје нараштаје на време уводи у колективну анестезију.
Разлози за пијење које млади наводе у истраживању Слађане Драгишић Лабаш и Милане Љубичић, професорки Филозофског факултета у Београду, јесу – опуштање, боља комуникација и бекство од проблема. Прво се сматра добром страном алкохола, док се не претера. Боља комуникација је све оно изван Фејсбука и друштвених мрежа, за којима млади посежу бежећи од стварности. И пратећих проблема.
Уз коју чашу, млади „постају храбрији“, како су описали у анкети које су спровеле професорке Драгишић Лабаш и Љубичић. Додаћемо - спремнији да се изборе за своје потребе и наде, док од пића не попусте. Кад тресну о земљу звану Србија. Можда, да се не би са тим брзо суочили, даље срљају у алкохол.
Умерена конзумација не помаже, да можда и преслободно протумачимо закључке поменутог истраживања. Јер, оно што је други разлог за пијење – побољшана комуникација – не услеђује, већ и даље преовладава „емотивна дистанца“. Потпуни изостанак емпатије.
Као Павловљев рефлекс, у психи младих успоставља се веза између тежње да се побегне од проблема и датог кафића („клуба за шотирање“). Изабраће викенд јер се тад овде окупља друштво са којим се иначе не виђају, како показује студија. Тамо неће отићи „да би се дружили“, већ, напросто – опили.
Социолошкиње Драгишић Лабаш и Љубичић наглашавају да је узорак испитаника у овом истраживању био премали (292 адолесцената и младих одраслих, тј. 162 мушкарца и 129 девојака, старости од 14 до 28 година) да би се извлачио општији закључак. Те препоручују истраживање на националном нивоу.
Досадашња знања о застрашујућем тренду постмодерног пијења стицана су у Србији углавном из медицинске праксе, из исказа лекарима Хитне помоћи, опсервација доктора задужених за интоксикацију (ВМА) или по пријему у те две српске специјализоване установе за лечење од алкохолизма (у Драјзеровој и Палмотићевој), чему се прибегне тек кад догори до ноката. Њихова мишљења о узроцима тренда углавном су сагласна, премда не постоји системска конекција, већ се приче пацијената укрштају тек у статистици. Иако и она алармантна по питању конзумације алкохола међу младима, статистика је, да опрости дата струка, тек наука која каже да ако ти је једна нога у врелој води, а друга у леденој, у просеку ти је добро.
Прави одговор можемо наћи у социолошким студијама, али се оне овде мало кад спроводе, по пројекту или на основу ентузијазма. Стога се не може стећи поуздана слика о узроцима и последицама постмодерног пијења. Права представа измиче и због метода истраживања – најчешће низа питања са понуђеним одговорима, јер се за свеобухватнија нема новца. Стога нико не чује младе шта их заправо мори кад спорадично потону у алкохол.
Према Европском истраживању о употреби алкохола и других дрога (ЕСПАД), од 2007. до 2011, порастао је број тешких опијања на глобалном нивоу, али посебно у четири земље – Кипру, Грчкој, Мађарској и Србији
С друге стране, малтене се хвалимо еманципацијом коју су постигле жене, управо у опијању. Што их више не гледамо толико испод ока ако дибидус претерају, премда и даље тврдимо да „жени не стоји кад се напије“. Да ли треба да се навикнемо на растући број младих „ад хок алкохоличарки“, па да их третирамо као једнаке, или треба нешто да предузмемо да се смање друштвени стресори као окидачи феномена.
Јер, управо би до тога довела опсежнија истраживања, без понуђених питања. Дошла би до доказа да је нужно – поправити друштво. А то је, изгледа, тако компликован процес, да нико од политичара не би да га покрене. Или нико не зна одакле би почео.
Друштво је, чини се, досад више водило рачуна какве лоше последице оно има од бекства својих грађана од проблема. Па је дијагностиковало последично „девијантно понашање“услед континуираног претеривања. За мушкарце, „симптоми“су саобраћајне несреће, убиства и друга кривична дела попут злостављања. „Жене притајено пију јер наилазе на већу моралну осуду“, и даље важи мишљење међу стручњацима, али и у народу.
А кад „ти фини девојчурци“од адолесценткиња уђу у фазу ране зрелости, води их инстинкт ка заснивању породице, па се одричу опробаног вентила, тако некако тврде експерти. Ако се тим new age или binge – дринкерима и дринкеркама, и касније понекад омакне жеља да побегну из реалности, биће тек статистика из пријемне службе Хитне помоћи, или „Батута“. За коју Небојша Стефановић „изражава забринутост“.
Он ће, или неко други, кад ово дође на ред, поменути и „нужну превенцију“, све мислећи на рекламне билборде и школска предавања. Евентуално алкохолу понудити замену у виду спорта, и онда изградити на десетине игралишта, идеалних и за прање новца. И притом заборавити да је најбоља превенција бољи живот, али не у облику најчешће репризиране истоимене ТВ серије, већ у виду реално бољих услова егзистенције.