Не чекам природну смрт

ВЛАДА ПЕТРИЋ

Овогодишњи добитник награде „Небојша Поповић“и дугогодишњи филмски радник и професор на Харварду, говори ексклузивно за НИН о великанима светског филма и промишљањима Интелигентног Дизајнера

Овогодишњи добитник награде „Небојша Поповић“за допринос промоцији и критичком промишљању филмске уметности и културе, и дугогодишњи филмски радник и професор на Харварду, говори ексклузивно за НИН о великанима светског филма и промишљањима Интелигентног Дизајнера

Налазимо се у хотелу Премијер,у Врднику, подно Фрушке горе, где Влада Петрић са супругом Даром Чаленић борави ових дана. Уочи мог доласка, Влада је захтевао да му пошаљем питања како би знао о чему предлажем да разговарамо. Питања сам послала (мејлом) – неколико теза – а када смо се сутрадан срели у хотелу, рекао ми је да су од десет мојих питања два толико глупа да је недостојно одговарати на њих. Прихватила сам његову оцену на шта се овај циник насмејао одвративши да би ми због осталих питања дао девет минус, на шта сам закључила да је деветка код професора на Харварду значајан успех и да одмах морам да се похвалим Милану Влајчићу. Потврдило се да су и таква питања била излишна, будући да Влада Петрић говори толико занимљиво и духовито, и са далеко више познавања ствари, него што бих ја и најбољим питањима могла да га подстакнем.

Владимир Влада Петрић (1928) је други добитник награде „Небојша Поповић“(жири Небојша Брадић, Радослав Зеленовић и Стефан Арсенијевић) за допринос промоцији и критичком промишљању филмске уметности и културе. Петрић је професорску каријеру започео на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, а наставио је на Универзитету Харвард, где је основао и дванаест година управљао Харвардским филмским архивом са циљем да промовише филм као уметност и подстакне његово мултидисциплинарно изучавање. Као филмски критичар објављивао је текстове у Политици, часопису Књижевност, у НИН-у, као и у угледним страним часописима Sight and Sound, Cinema Journal и Film Quarterly.

Као теоретичар, Петрић је усредсређен на синематичка, специфично филмска изражајна средстава. Међу његове најзначајније књиге спадају Чаробни екран, Шекспир и филм, Увођење у филм, Развој филмских врста, Филм и снови, Конструктивизам у филму… Активан је као филмски стваралац, проширујући своје трагање за „чистом филмичношћу“у пракси, кроз филмове и филмске есеје Немилосрдни анђео, Симфонија руку, Зид успомена, Емили Дикинсон: 3Б… Одавно је постао својеврсни феномен – културна институција. Треба истаћи да све што су његова супруга и он стекли завештали су културној баштини своје домовине, посебно филму и позоришту. Шта награда „Небојша Поповић" значи за вас?

Настојање да се у јеку комерцијализације уметности филм подржи као аутохтона уметност, будући да тај медиј не би требало да се – највећма – користи као техничко средство за регистрацију других уметности и стварности. Срећна околност је да станујемо поред Кинотеке где се могу видети звучни и неми филмови са специфичним уметничким вредностима. Због тога сам основао награду за најсинематичнију секвенцу (до 10 минута трајања) у част Славка Воркапића на Фестивалу ауторског филма у Београду; док моја супруга Дара Чаленић финансира две награде на Стеријином позорју за глумца и глумицу до 30 година старости.

Постоји ли, поред Воркапића, бар нешто синематично у савременом филму?

Како да не, иако се таква остварења врло ретко приказују у биоскопима, поготово у провинцији. Посебно је занимљива функција најсавременије технологије снимања филма чије се специфично дејство на гледаоца назире у америчком научнофантастичном жанру. Мене посебно занима како ће се нова технологија снимања користити за постизање суперсинематичког дејства покретне слике. Амерички авангардни филм, у маломе, покушава да то реализује али га у томе спречавају недовољна финансијска средства. Постоји неколико филмова из тог жанра који потврђују специфичност таквог приступа филму (Кјубрикова Одисеја у свемиру, Соларис Тарковског, Годаров Алфавил).

Када вас је први пут освојила чаролија филма?

Као дечака у босанском Прњавору, где сам рођен, и где сам у вашарском шатору први пут доживео филмску пројекцију, као и позоришну представу ансамбла из Бањалуке. Истовремено сам тада први пут осетио страх изазван сценском илузијом када се на жици појавила лутка вештице која се са плафона суновратила на позорницу. Што се тиче филма, покретна слика на мене је одувек деловала као магија која нажалост јењава. Вашари су у моме детињству представљали сусрет са чудесним догађајима…

И све се то дешавало 1933-1934. године када сте имали пет-шест година?

Обелодањујете моју старост!

Па то пише у свим енциклопедијама?

Ускоро упадам у деведесету али никако да докучим зашто је Свевишњи, који је у Америци прекрштен у Интелигентног Дизајнера, све ово смислио, створио. Одавно сам схватио бесмисленост таквог коришћења разума, па бих најрадије са Даром отишао у Швајцарску где постоји клиника која на најсофистициранији начин обавља еутаназију.

Имате ли, пре Швајцарске, било шта друго да обавите?

Имао бих, али ме снага и воља све више издају. Ипак, не треба да се жалим јер сам у животу поред непријатности и трагедија као што су губитак мајке у осмој години, протеривање из НДХ у Србију… имао среће. Могао сам да докторирам у Русији, али нисам пристао да поступам онако како су ми сугерисали професори чувеног Института за кинематографију. У Америку сам отишао као гост филмског одељења Музеја модерне уметности, а затим постао први доктор наука из области филмске уметности на новооснованом одељењу за филм њујоршког универзитета. Американци су тих година били у Хладном рату са Русима, управо као и данас.

Да ли сте гледали разговор редитеља Оливера Стоуна са руским председником Путином?

Јесам, али не у целини.

И видели сте како је Оливер Стоун у Америци био осуђиван у медијима јер је, забога, подлегао Путиновом шарму?

То је бесмислица. Као када бисте ви као новинарка подлегли моме шарму! У Америци, земљи „апсолутне слободе“, тренутно није допустиво, па ни Оливеру Стоуну, да се Путин прикаже као нормалан човек, какав он у ства-

Кустурица је филмски геније. Штета што није остао посвећен искључиво филму, уместо што талент исцрпљује у тривијалној политици

ри јесте. За мене је тај разговор заправо „злослутан документ“, као када се председници Америке и Северне Кореје преко медија надмећу ко је у стању да атомском бомбом уништи већи део планете Земље. Имајући у виду политичко-економско и културно стање данашњег човечанства у коме читаве нације, посебно деца, умиру од глади и бомби, болно закључујем да би Интелигенти Дизајнер најбоље поступио када би притиснуо „небеско дугме“које би уништило читаво човечанство, после чега би се Земља као изузетно небеско тело препородила. Није посреди урођени ми песимизам него спознаја глобалног лудила самоубилачког човечанства.

Када сте предавали на Харварду, да ли сте предавали студентима о југословенском, односно српском филму?

Приказивао сам и анализирао филмове Душана Макавејева, Саше Петровића, Анте Бабаје, Желимира Жилника, а када сам им дао списак од 50 ремек-дела светске кинематографије које морају да знају, укључио сам и филм Емира Кустурице Дом за вешање. То је ремек-дело!

Све време се устручавам да из вас извучем ранг-листу најбољих филмова, а сада посебно истичете Кустуричино ремек-дело…

Нисам казао да је то филм који се мени највише допада, него да он спада у 50 ремек-дела светске кинематографије. Кустурица је филмски геније, а његов филм је аутентично ремек-дело. И неколико других његових филмова су такође значајни по свом синематичком дејству. Штета што није остао до краја посвећен искључиво филму као специфичном уметничком изражајном средству, уместо што свој талент исцрпљује у тривијалној политици и забавном музицирању.

Ваша је заслуга да се на Фестивалу ауторског филма у Београду додељује и награда која носи име Славка Воркапића, теоретичара филма који је највећи део живота стварао у Америци…

Ворки је мој синематички учитељ. То што је остварио, и за шта се залагао, незахвалан је посао којим је могао да се бави само у Америци јер су моћни продуценти уз велике комерцијалне филмове одвајали понеки долар и за специјалне монтажне секвенце које је Воркапић креирао. Компаније које зарађују огроман новац на забавним филмовима, понекад одвоје неку мрвицу и за уметнички филм којим се данас баве поједини редитељи као што су Трир, Херцог, Сокуров, Вендерс, Џармуш.

Сведок сте успона појединих националних кинематографија. Када је, рецимо, мађарска била у експанзији, позвали сте Миклоша Јанча и годину дана је држао часове на Харварду. Шта утиче на то да у извесном историјском тренутку уметнички доминира одређена кинематографија?

Нема правила. Понекад је то резултат великог улагања у филмску уметност, понекад је стицај околности, у неким случајевима то намећу економске и политичке прилике, као и непредвидива појава изузетних филмских стваралаца, који се такође брзо заборављају и чија се дела повремено приказују у националним кинотекама. Ко данас помиње Бергмана, на пример? Или мађарски филм? Ми смо били у тој жижи са филмовима Саше Петровића и Душана Макавејева, као и са Кустурицом. Филм је чудан и са уметничког гледишта – непредвидљив. Приметила сам да читате књигу Смрт Владимира Јанкелевича…

Почео сам давно да је читам на француском, али ми је била тешка па сам је оставио. Сада је преведена на српски. Понећу је са собом на „онај свет“. Пардон! Када сам то саопштио Дари, подсетила ме је да смо одлучили да се кремирамо, па морам да пожурим са читањем, поготово што свака страница потврђује нашу одлуку да не чекамо природну смрт. Нисам сигуран, али мислим да је једино Бекет уочио да смрт, као таква, није „природна“, иако није дао прецизнију дефиницију завршетка људског живота.

И даље пишете?

Пре скоро пола века режирао сам савремени српски миракл, који је написао Зоран Мишић инспирисан нашим народним песмама из времена Косовског боја, под насловом Слово светлости, саздано од шест делова: о земљи слово, слово о слави, о жртви слово, о смрти слово, слово радости, слово љубави. Тада, а ни много година касније, власт није благонаклоно гледала на популарисање косовског мита. Музику је компоновала Љубица Марић. Дуготрајне припреме од пет година, његово краткотрајно извођење на сцени Српског народног позоришту у Новом Саду са свега девет извођења, пре но што је представа скинута са репертоара, све што се тим поводом догађало током тих пет година редовно сам бележио у свој редитељски дневник. За сада је то незавршена књига која има око 800 страница. Буца Мирковић, који је пратио наш пројекат, Љубицу, Зорана и мене назвао је дворским лудама које су миракулозно успеле да после петогодишњег напора остваре представу. У целом приказању, данас ми је најзанимљивија (и проблематична!) спознаја да је кнез Лазар позивао народ у смрт на бојном пољу, који је све то поносно прихватио! Иако не верујем у постојање Интелигентног Дизајнера, велика моћ религије веома чуди. Међутим, неминовно је да ће људска еволуција и културно-технички развитак човечанства коначно победити.