Ризично полетање
КОНЦЕСИЈА ЗА БЕОГРАДСКИ АЕРОДРОМ
Не би било први пут да држава која даје аеродром у концесију пристане да гарантује одређени број путника, да се одрекне концесионе накнаде уколико се тај промет не оствари, али и да из буџета плаћа пенале ако нешто у пословању крене по злу
Не би било први пут да држава која даје аеродром у концесију пристане да гарантује одређени број путника, да се одрекне концесионе накнаде уколико се тај промет не оствари, али и да из буџета плаћа пенале ако нешто у пословању крене по злу
Да је понуда француског Ванси ерпортса за 25 година дугу концесију за аеродром „Никола Тесла“боља од очекивања потврђује и „дивљање“цене акција овог предузећа на Београдској берзи. Понуђених 501 милион евра једнократне уплате у буџет, плус концесиона накнада између пет и 16 милиона евра годишње и 732 милиона евра инвестиција у аеродром у наредних четврт века, оставило је и најтврдокорније противнике концесије на тренутак без текста. Убрзо су се, међутим, досетили да понуђено није исто што и реализовано, уговор још није потписан, а искуства из окружења казују да чак ни параф на уговору о концесији није гарант да ће се договорено и остварити.
Чак и заговорници приватизације сложиће се да је приватни монопол лошији од државног и да су се у Србији неки послови уговарали тако да профит остварује нови власник, у овом случају
концесионар, док се ризик сваљује искључиво на пореске обвезнике. Велики износи, које је понудио Ванси, упућују на додатни опрез, јер су економисти већ израчунали да је овој компанији потребно барем да удвостручи профит „Николе Тесле“како би јој се посао исплатио. Пошто је мало вероватно да овако искусни оператер претходно није направио исцрпну финансијску рачуницу, баш као што је мало вероватно да осим профита има неки други интерес да управља београдским аеродромом, уговор који буде склопљен са државом могао би да буде сачињен тако да сав ризик неостварења њихових планова падне на терет Србије.
Не би било први пут да држава која даје аеродром у концесију пристане да концесионару гарантује одређени број путника, да се одрекне концесионе накнаде уколико се тај промет не оствари, али и да из буџета плаћа пенале ако нешто у пословању крене по злу. Не би било први пут ни да се склопљени уговор током трајања концесије анексима измени - као што је то случај са Загребом - у корист концесионара, а на штету државе.
Концесију будимпештанског аеродрома скупо су платили порески обвезници Мађарске, након што је тамошња државна авио-компанија банкротирала, нишки аеродром „Константин Велики“профитирао је од чињенице да је концесионар аеродрома у Приштини толико повећао цене такса да су га превозници напуштали и одлазили у Ниш. Албанија је гарантовала концесионару да нико сем националног аеродрома у Тирани неће обављати међународне летове, а Хрватска је напослетку пристала да гарантује кредит који је концесионар подигао у банци како би инвестирао у аеродром. Све ово могле би бити замке будућег уговора са концесионаром аеродрома у Сурчину, а како Србија до сада није показала посебну умешност приликом уговарања и склапања међудржавних послова, поједини економисти страхују да би се овај „историјски“посао лако могао претворити у ноћну мору.
Један од ризика је да концесионар, пошто је пристао да не смањује број радника и не повећава аеродромске таксе у наредне три године, одмах по истеку тог рока надокнади пропуштено, што би се одразило и на квалитет услуга, а могуће и на број летова, ако се авио-компанијама таксе учине скупим. Ни пола муке, ако уговором буде дефинисано да ризик пословања сноси искључиво концесионар, али ако не буде тако, последице лоших пословних одлука концесионара сносиће грађани Србије.
Обећане инвестиције веће од 700 милиона евра морале би уговором бити до детаља прецизиране, како се не би десило да концесионар улагањем сматра оно што му је воља. И на крају, одлука Ванси ерпортса да са потписивањем уговора сачека до објављивања финансијских резултата аеродрома за 2017. песимистима је наговештај да ништа још није готово. Иако медији увелико рачунају колико ће од овог посла добити мали акционари, а економисти на шта би Влада требало да потроши пола милијарде евра, пошто је то једино сигурно што ће Србија добити када се и ако се потпише уговор о концесији.