ОМБУДСМАН ЧУВАР У ЛАНЦИМА
Контролне институције
Давних 60-их година 20. века велики број развијених демократских држава кренуо је у потрагу за ефикаснијим институционалним механизмом који ће додатно штитити права грађана и контролисати рад моћне државне администрације.
Институција парламентарног повереника – омбудсмана (у Србији заштитник грађана) показала се као изузетно прилагодљив, јефтин и једноставан механизам заштите права грађана од незаконитог и нецелисходног рада органа јавне власти. И поред тога, конституционализација овог контролног тела је наишла на отпор у појединим круговима стручне, а потом и лаичке јавности. Након јавне расправе о увођењу омбудсмана у британски правнополитички систем средином прошлог века, у јавном дискурсу могао се чути велики број критика којима се оспоравала реална моћ омбудсмана. Током првог мандата тадашњег британског премијера Харолда Вилсона, критичари су за омбудсмана сковали низ пејоративних назива попут toothless tigar; a watchdog in chains; a swordless crusader; ombudsmouse; ombudsflop; ombudsboob...
Један од ових израза, toothles tigar – тигар без зуба, употребио је српски омбудсман, Зоран Пашалић, покушавајући да објасни колика је и каква стварна моћ институције на чијем је челу. Остаје, међутим, нејасно да ли је том изјавом покушао да аболира свој досадашњи „рад“и тако објасни зашто је веома тешко одупрети се утиску о потпуном пасивизирању те институције? Преузимајући кормило институ-
ције заштитника грађана, Пашалић је преузео велики терет да настави континуитет добре праксе у раду те институције. Додатно, мораће са себе да скине додељене „етикете“да је „заштитник власти“и „послушни“заштитник грађана, те да није корифеј дисциплиновања независних тела у Србији. Његов досадашњи рад са једне стране показује опредељеност да институцију омбудсмана „додатно приближи грађанима Србије“, док је са друге стране видљиво њено пасивизирање и реактивно деловање без значајнијег оглашавања о најважнијим питањима из свог делокруга.
„Само ми протумачите члан 24, како би требало да реагујем, па ћу реаговати. Молим вас. Шта то значи реаговати превентивно“? Читајући ово у први мах може се помислити да је реч о изјави појединца који и нема баш велике везе са заштитником грађана. Међутим, то је био одговор актуелног омбудсмана на питање новинара зашто не делује превентивно на све учесталије повреде права и кршење медијских слобода. Његова обавеза је да поред деловања по притужбама реагује превентивно, пружањем добрих услуга, у циљу унапређења рада органа управе и унапређења заштите људских права и слобода, у чему се крије стварна исплативост и снага ове институције. Управо проактивност у деловању, проистекла из члана 24. Закона о заштитнику грађана, јесте важан аспект рада овог тела у случајевима повреде одређених права и незаконитог рада јавне власти. Примери попут забране уласка новинара на свечаност БИА, увреде упућене уреднику КРИК-а или вређање новинара због постављеног питања државном функционеру, који указују на све учесталије повреде права и кршења медијских слобода у Србији, потврђују да је више него потребно проактивно деловање заштитника грађана, којим би се додатно указало на незаконит рад представника власти и државних функционера.
Пракса немог посматрања и изостанак адекватне реакције указују на опредељеност актуелног заштитника грађана да не буде „трн у оку“представницима извршне власти и да институцију која је већ перципирана као „непослушна“из перспективе владајуће коалиције - пасивизира и умири. Дугорочно, овакво (не) поступање може имати за последицу додатну дерогацију ауторитета ове институције и драстично смањење поверења грађана у свог заштитника.
У покушају да компензује пасивно деловање институције, нови омбудсман је своје ресурсе усмерио у правцу додатног „приближавања“грађанима Србије - како он каже „доласком на ноге“. У први мах, нема ништа чудно у овој изјави, чак би многи могли рећи да само закерала не виде ништа позитивно у раду новог омбудсмана, па ни свесрдну жељу да помогне грађанима који не живе у Београду. Међутим, популаризација институције одласком грађанима „на ноге“пре је популистички потез него дугорочни реформски корак који ће допринети већем поштовању људских права и подизању ауторитета омбудсмана међу представницима републичке и локалних власти. И поред жеље да теренским радом покаже да није само „заштитник Београђана“, како неки критичари виде ову институцију, са изузетно оскудним професионалним, техничким, кадровским и финансијским капацитетом овакав правац деловања дугорочно није одржив. Чини се да би ефикасније решење било да нови омбудсман иницира измене Закона о локалној самоуправи, које би омогућиле да се и на локалу, у почетку факултативно, а касније обавезно, бар у градовима или за неколико општина, именују локални заштитници грађана.
Пашалић све чешће као приоритет наглашава измене Закона о заштитнику грађана и у први план истиче могуће увођење бесплатне правне помоћи и одређених санкција којима би се додатно ојачала институција. Међутим, нема конкретних предлога на који начин ојачати ауторитет институције, учврстити њену независност, подићи финансијске и кадровске капацитете... Тако се ствара утисак да су шансе за коренитим променама у правцу јачања институције изузетно мале. Креатори новог закона, који делују под јаким утицајем дневне политике, сасвим сигурно неће допустити било какво јачање контролне институције чија је суштина управо да представља коректив у раду представника власти.
Да је ауторитет омбудсмана на изузетно ниском нивоу показује и лоша пракса Народне скупштине која трећу годину заредом не разматра његове годишње извештаје иако је, по закону, обавезна да то уради. Овакав однос указује на потпуну незаинтересованост владајуће скупштинске већине за стање људских права и грађанских слобода, јер се управо кроз годишње извештаје омбудсмана сугерише где постоје проблеми и како се они могу исправити.
Најављена промена Закона, која је у највећој мери плод притиска ЕУ и обавеза из Поглавља 23, изнова је подстакла тему о могућем поновном разматрању и доношењу закона о омбудсману за права детета. Свакако ће бити интересантно видети како ће се извести разграничење надлежности између омбудсмана за права детета који је у склопу институције заштитника грађана (и један од његових заменика) и потенцијално новоформиране институције, а да се при томе не ослаби постојећа институција.
Постојање омбудсмана би требало да изрази примат потреба друштва над потребама државе, као и приоритет човека и његових права над влашћу. Фигуративно, он представља „мост“између власти и грађана. Сходно томе, потребно је ту институцију градити као снажан контролни механизам који ће допринети успостављању одговорне администрације и дела извршне власти. Такође, ово независно тело мора постати и јако оруђе у рукама појединаца у њиховој борби за очување својих права.
Чини се да нови омбудсман у првих 100 дана није успео да изађе из сенке свог претходника и да ширу јавност није убедио да није „заштитник власти“. Он би тек требало да докаже да нису били у праву они који су сумњали да је његов избор био само добро промишљен потез владајуће странке срачунат да се дисциплинује једно контролно, независно тело. Ако је, ипак, то био циљ, то ће свакако бити лош знак за све. Јер, веома је лако дресирати „тигра без зуба“.
Обавеза омбудсмана је да поред деловања по притужбама реагује превентивно и проактивно да би указао на незаконит рад представника власти и државних функционера