ПУЖЕВИМ КОРАКОМ ЈУРИМО КОМШИЈЕ
Привредни раст
Ове године наша земља имаће двоструко већу стопу раста од највећих стопа раста у Европи! Ако вам ове речи звуче познато, онда заиста имате одлично памћење, јер је то изјава бившег председника Србије Слободана Милошевића од 23. маја 1997. Девет година раније, у јулу 1988. рекао је да „модерну Србију замишља са 10.000 долара по глави становника“. Три деценије касније, до Милошевићеве „модерне Србије“сваком од нас у просеку недостаје 4.400 долара, а на крају 2022. фалиће нам, по проценама ММФ-а, још 2.000 долара.
За разлику од грађана Србије, који су 1988. живели боље од већине комшија из социјалистичког лагера, границу од 10.000 долара у међувремену прескочили су Мађари (13.410 долара) и Румуни (10.370 долара), а ММФ процењује да ће је и Бугари (тренутно 7.920 долара) прескочити 2021. Далеко су побегле и две бивше југословенске републике, Хрватска (12.860 долара), а нарочито Словенија (23.280 долара), као и све бивше социјалистичке земље, сада чланице ЕУ – Чешка (19.820 долара), Словачка (17.490 долара) и Пољска (13.430 долара).
На Западном Балкану испред нас је Црна Гора (7.070 долара), у стопу нас прати Македонија (5.500 долара), а за нама каскају Босна и Херцеговина (4.540 долара) и Албанија (4.520 долара). У Грчкој, која је једва избегла банкрот и у којој је бруто домаћи производ за 18 одсто мањи него 2007, БДП по становнику је још увек 3,4 пута већи него у Србији!
И садашњи званичници, од председника Александра Вучића, преко премијерке Ане Брнабић и бројних министара до Влади блиских аналитичара, годинама понављају иста обећања о бржем економском опоравку, који само што није. У октобру 2014. Вучић је на ТВ Пинк изјавио да ће аранжман са ММФ-ом омогућити Србији да у 2016. „буде једна од три европске земље са највећим економским растом“. Рекао је, додуше, да ће и „кула, као највиши објекат (Београда на води), бити завршена 2017.“Кула је тек почела да се гради, а БДП Србије, иако је 2016. повећан за 2,8 одсто, што је и рекордни раст у последњих девет година, није био међу европским рекордерима. Није Србија била ни у „топ 11“, јер су те године бржи привредни раст имали Хрватска (три одсто), Словенија (3,1), Шпанија, Шведска и Турска (по 3,2 одсто), Словачка (3,3), Бугарска и Албанија (3,4), Молдавија (4,3), Румунија (4,8), Ирска (5,1) и Исланд, чак 7,2 одсто.
Упркос томе, оптимизам не шире само српски званичници. „Уз бржи раст БДП-а од најмање пет одсто годишње, Србија ће за 15 година успети да стигне Европу, а њени грађани да осете бољи живот“, изјавио је недавно шеф канцеларије Светске банке у Србији Стивен Ндегва. Нажалост, једно „али“срећу квари у овој рачуници -
српској економији за раст БДП-а од пет одсто требало је пуних шест година. НИН-ова рачуница, наиме, показује да је БДП Србије 2017. за само 5,3 одсто већи него 2012.
Да би, по животном стандарду, Србија једног лепог дана стигла успешније комшије, БДП по глави становника морао би све време да расте брже него у земљама са којима се такмичимо. Невоља је, међутим, што нам већ девет година стопа привредног раста ни једном није била већа од 2,8 одсто, три године (2009, 2012. и 1014.) смо били у рецесији, а и лане смо имали спорији раст од већине земаља света. Ако је тачна процена директора Републичког завода за статистику Миладина Ковачевића да је лане наш БДП повећан за 1,9 одсто, Србија се нашла у друштву 45 земаља света које су, према проценама ММФ-а, имале привредни раст мањи од два одсто. Сви остали су расли брже. Неки много брже.
Од европских земаља, мању стопу раста од Србије имало је само девет држава - Белорусија (0,7 одсто), Швајцарска (1,0), Норвешка (1,4), Италија (1,5), Француска и Белгија (1,6 одсто), Велика Британија (1,7 одсто), Грчка и Руска Федерација (1,8). Самим тим, за свим другим европским земљама, сада, на почетку 2018, заостајемо више него годину дана раније.
Да невоља буде већа, за последњих шест година укупан раст БДП-а у Црној Гори и Босни и Херцеговини био је дупло већи, у Албанији и Македонији скоро три пута, а у Румунији четири пута већи него у Србији. На основу података и процена ММФ-а за 2017, НИН је израчунао да су, изузев Србије, све земље Западног Балкана које нису чланице ЕУ успеле да за последњих шест година остваре двоцифрене стопе привредног раста – Македонија 15,6 одсто, Албаније 14,4, Црна Гора 11,9 и БиХ 10,5 одсто, док је у самопроглашеној држави Косово, за коју ММФ такође објављује податке, БДП порастао за 19,8 процената.
Изузев Хрватске, и све остале земље из ближег комшилука, које су у међувремену примљене у ЕУ, успеле су да свој БДП повећају знатно више од Србије – Словенија за 8,8 одсто, Мађарска 12,3, Бугарска 13,4 и Румунија за рекордних 23,3 одсто. У целом, и то ширем региону гора је само Хрватска, у којој је на крају 2017. БДП био тек за 4,4 одсто већи него 2012. Но, за креаторе економске политике у Београду проблем је што од 2015. и Хрватска напредује много брже, јер три године заредом остварује стопе раста у распону од 2,2 до три одсто. Зато, ако се посматра период после 2014. Хрватска је са кумулативним растом БДП-а од 6,8 одсто боља од Србије, која је у том периоду БДП повећала за само четири одсто.
Аутори Кварталног монитора недавно су констатовали да је стопа
Ако се нешто радикално не промени, веће су шансе да за две деценије неке неразвијене земље стигну Србију, него Србија Европу. То се пре свега односи на „шампионе“, чији је БДП у последњих шест година растао 10 пута брже од нашег
привредног раста Србије у 2017. упола мања од просека земаља централне и источне Европе. „Приближно половина заостајања за регионалним просеком може се објаснити лошим временским приликама, док је половина последица фундаменталних слабости привредног система и пропуста у спровођењу фискалне политике, као што је неспособност Владе да реализује планиране инвестиције и покрене нове. Раст привреде Србије у 2017. потврђује да је макроекономска стабилност неопходна, али да није довољна за снажан и дугорочно одржив раст привреде. Генерално, остварени раст у 2017. је разочаравајући, с обзиром на то да су међународне околности биле изразито повољне – тражња у европским привредама снажно расте, понуда јефтиног капитала је обилна, док су цене на светским тржиштима повољне за Србију“, наводи се у Кварталном монитору.
И док Ндегва и његове колеге из Светске банке и других финансијских институција упорно понављају рачуницу по којој Србија уз привредни раст од пет-шест одсто може за једну и по или две деценије да стигне европски просек, НИН-ова анализа показује да су, нажалост, ако се нешто радикално не промени, веће шансе да у том периоду неке доскора прилично неразвијене земље стигну Србију! То се пре свега односи на „шампионе раста“, чији је БДП у последњих шест година кумулативно повећан 10 пута више од нашег.
Србија је, на пример, 2012. имала 3,3 пута већи БДП по становнику од Узбекистана (5.660 према 1.720 долара). Но, због динамичног раста у протеклих шест година, током којих је БДП те земље повећан за чак 55,9 одсто, сада је БДП по становнику у Србији 2,4 а не 3,3 пута већи него у Узбекистану. Тим темпом, животни стандард просечног Узбекистанца ће пре достићи стандард грађана Србије, него што ћемо ми стићи европски просек.
И док је у последњих пет година, према подацима Министарства финансија, БДП по становнику повећан са 4.781 на 4.904 евра, или за само 2,6 одсто, у Индији је повећан за 24 одсто. ММФ процењује да ће до 2022. достићи 2.790 долара, тако да ће се за само деценију скоро удвостручити, а такав развој догађаја је и логична последица динамичног привредног раста, с обзиром на то да је БДП Индије на крају прошле године био за чак 48,9 одсто већи него 2012.
Нису Индија и Узбекистан усамљени примери. Много је земаља које су од 2012. успеле да, за разлику од Србије, значајно, за више од 40 процената повећају свој БДП. И нису у тој групи само мање развијене земље, попут Камбоџе (њен БДП је 2017. за 51,3 одсто већи него 2012), Мјанмара (52,9 одсто) и Обале слоноваче (65,2 одсто). У Туркменистану је, на пример, БДП по становнику већи него у Србији – 7.520 долара – а за шест последњих година остварио је импресиван економски раст од чак 62,7 одсто! Шта тек рећи за Ирску, која је у посматраном периоду повећала БДП за 51,1 одсто, иако спада у ред најбогатијих земаља света, јер са 68.600 долара БДП-а по становнику заузима четврто место у Европи, одмах иза Луксембурга, Швајцарске и Норвешке, земаља у којима је БДП по становнику од 13 до 19 пута већи него у Србији.
Да је Србија у последњих шест година додатно заостала за најразвијенијим земљама доказује и поређење са Немачком, у којој је 2017. БДП по становнику био 44.180 долара, 7,9 пута већи него у Србији. Толики је заостатак био и пре шест година, а ММФ процењује да би до 2022. могао да се смањи на 6,7 пута - 53.810 према 8.010 долара. Но, да би се то десило, Србија би ове и наредне године требало да има стопу раста од 3,5 одсто, а у наредне три године по четири одсто, те да истовремено све време темпо привредне активности у Немачкој пада, са овогодишњих 1,8 на само 1,2 одсто у 2022. У претходних шест година, међутим, једна од економски најјачих земаља света расла је брже од Србије – њен БДП је у том периоду повећан за 8,9 одсто, иако ни у једној години није имала стопу раста већу од два одсто. При томе сваки нови проценат раста БДП-а Немачке вреди 36,5 милијарди евра, више од целог БДП-а Србије.
Србији није помогло да бар у процентима прати Немачку ни то што је 2013. и 2016. имала раст од 2,6 и 2,8 одсто, јер је за разлику од Немачке, две од посматраних шест година, била у рецесији. Због тога је већи укупан раст БДП-а од нас имала и Француска (5,7 одсто), иако ни у једној од
У Грчкој, која је једва избегла банкрот и у којој је на крају прошле године бруто домаћи производ био за чак 18 одсто мањи него 2007, БДП по становнику је још увек 3,4 пута већи него у Србији
тих шест година није успела да повећа БДП за више од 1,6 одсто. Но, за разлику од цик-цак кривуље раста Србије, у Француској су стопе раста из године у годину биле све веће, али ипак прилично ниске, у распону од 0,2 до 1,6 одсто. И са таквим, више него скромним стопама, Француска је свој БДП укупно у процентима повећала више него Србија, од које је и богата Шведска имала 2,8 пута бржи привредни раст - 14,7 према 5,3 одсто у последњих шест година, при чему задње три године Шведска није имала стопу раста мању од 3,1 одсто.
За 2018. и Влада Србије и ММФ планирају раст од 3,5 одсто. Премијерка Ана Брнабић је оптимиста и тврди да Србија има све предуслове за успех на економском плану. Она појашњава да година почиње са повећањем пензија и плата у јавном сектору, повећањем минималне цене рада, пореским олакшицама, пре свега за стартап компаније и предузетнике који ће бити ослобођени пореза у првој и другој години пословања, што би, каже, могао бити велики импулс и мотив да људи покушају да покрену свој бизнис.
Оптимизам у Немањиној 11 добрим делом базира се, дакле, на завршетку фискалне консолидације. Председник Вучић је у неколико наврата рекао да ће повећање плата и пензија бити „трећа нога на столици на којој бисмо могли чврсто да седимо“. Остаје, међутим, да се види у којој ће мери та нова тражња утицати на раст домаће производње, а колико на повећану куповину увозне робе и продубљивање спољнотрговинског дефицита, који је до краја новембра 2017. достигао 3,8 милијарди евра и био је за петину већи него у исто време 2016. Тим пре што је лане, први пут после дужег времена, извоз растао спорије (13,1 одсто) од увоза (14,6 процената). Томе је сигурно допринео и јак динар, који је од 3. јануара до 29. децембра номинално ојачао према евру за четири, а према долару за читавих 18 одсто. Да је јачање динара утицало на поновни раст минуса у робној размени са светом недавно су указали и аутори Кварталног монитора, упозоравајући да је „макроекономска стабилност још увек крхка, јер су спољни и јавни дугови и даље високи“.
Спорији привредни раст од планираног - 1,9 уместо три одсто – један је од разлога због којег су изневерена и бројна обећања о томе да ће плате у Србији већ у 2017. бити значајно веће од 400 евра. Пре неколико месеци, док је говорио о „трећој нози на столици“Вучић је тврдио и да ће до краја 2017. Србија „претећи највећи број земаља региона по висини плата“и да очекује да ће стопа раста БДП-а, упркос евидентним проблемима, бити од 2,6 до 2,7 одсто. Према званичним подацима Министарства финансија, просечна исплаћена нето зарада за 11 месеци била је реално већа за само 0,9 одсто него годину дана раније – 47.276 динара или 388 евра, с тим што ће децембарске зараде, са којима се унапред исплаћује и део јануарских примања, лањски просек сигурно подићи, али не више од пет-шест евра.
Упркос више него скромном повећању БДП-а, плате у јавном сектору од почетка ове године повећане су од пет до десет процената, пензије за пет, а минимална цена рада за 10 одсто. Званична економска политика базира се на уверењу да ће тако креирана додатна тражња сигурно погурати и домаћу производњу и омогућити да ове године БДП порасте за 3,5 одсто. И у случају да се то деси, а реалне су шансе за то, наша земља тешко ће се наћи међу европским рекордерима, јер ММФ очекује да ће исти раст имати Турска и Литванија, а бржи Албанија, Словачка, Естонија и Молдавија (3,7 одсто), Летонија (3,9), Грузија (4,2) и Румунија (4,4), с тим што се стопе раста веће од три одсто предвиђају и за Македонију, Бугарску, Мађарску, Пољску, Ирску, Исланд и Украјину.
Чак и у пословично опрезном Фискалном савету сматрају да ове године не би требало да буде непријатних изненађења. „Привремено је у 2018. могућ и раст БДП-а већи од четири одсто, али се тиме враћамо на просек од око три одсто, што је недовољно, јер друге земље региона расту знатно брже, око 4,5 одсто. То значи да уместо да сустижемо друге земље по животном стандарду, ми из године у годину све више заостајемо за Румунијом и Бугарском, а о Мађарској, Чешкој и Словенији да и не говоримо“, указао је недавно Павле Петровић, председник Фискалног савета.
И професор Економског факултета Милојко Арсић са колегама из
Уместо да сустижемо друге по животном стандарду, Србија све више заостаје за Румунијом и Бугарском, а о Мађарској, Чешкој и Словенији да и не говоримо Павле Петровић
Кварталног монитора прогнозира да би привреда Србије у 2018. могла да оствари раст од око четири одсто, али као и Петровић објашњава да ће та стопа, иако изгледа прилично импресивно, бити последица скромног тренда раста од 3,2 одсто и једнократног опоравка пољопривреде. Аутори Кварталног монитора као један од разлога за скроман напредак у спровођењу реформи у 2017. наводе одржавање председничких избора, а потом и реконструкцију Владе. Тешко да ће и београдски избори у марту, поготово ако са њима буду организовани још једни ванредни парламентарни, погодовати убрзању реформи и привредног раста. Јер, коме ће у том случају бити до побољшања општих услова пословања, ефикасне заштите својине и уговора, финансијске дисциплине, равноправности учесника на тржишту, сузбијања корупције, поједностављивања компликованих административних процедура, побољшања квалитета регулативе... А тешко да ће, бар док се гласови не преброје, било ко у Немањиној 11 послушати препоруке из Кварталног монитора да се „успоставе правила према којима би економски положај појединца и предузећа зависио од њиховог доприноса друштву, а не од блискости са Владом, владајућом странком и неформалним центрима моћи“, без обзира на то што би „таква правила игре подстакла појединце да више штеде, инвестирају, стичу нова знања и вештине, уводе иновације, преузимају ризике и друге активности којим се генерише привредни раст и запошљавају људи уместо да трагају за везама са државним и партијским функционерима, неформалним центрима моћи и плаћају мито“. Суспензија утицаја партијских и других неформалних структура на привреду, уз сузбијање сиве економије, предуслов је за стварање равноправне тржишне утакмице и развој предузетништва, поручују аутори Кварталног монитора. Само још да видимо има ли ко да их чује. И послуша.