ПОНАВЉАЧИ ПРОТИВ ОДЛИКАША
Технологија освајања власти
Док Вучић показује да је савршено савладао лекције из области изборног инжењеринга, из опозиционих редова нема јасних доказа да је ишта научено из досадашњих показних вежби из области заједничке акције, па макар само у циљу борбе за изборне услове
Кад год у наступима Александра Вучића на ред дође онај део где се диви себи и сопственом (све) знању, док, с друге стране, с презиром говори о образовању представника опозиције и других критички настројених делова друштва („самозвана елита“), на друштвеним мрежама и у политичким кулоарима заврти се позната теорија о силној патњи председника Србије због недостатка подршке у интелектуалним круговима, нарочито у аутентично проевропском делу друштва.
Тачно је да се током пола деценије владавине око некадашњег радикала окупио један број припадника „грађанске Србије“, али, како тврде неки посматрачи са приступом у напредњачке кругове, Вучићу то никако није довољно. И то не само зато што жели да контролише баш све, без остатка, већ зато што је свестан да је у корену подршке дела „грађанске интелектуалне елите“углавном леже клијентелистички разлози, а не оно што би му заиста нахранило его - искрено дивљење и апсолутно уверење да је управо он тај велики државник и модерниста који ће земљу неповратно повести на пут напретка.
Није, међутим, искључено да у Вучићевом самохвалисању има још нечег: јер, ако ћемо поштено, лако је наћи аргументе у прилог тези да је управо он једини прави одликаш у земљи - макар кад је реч о савладавању знања из области технологије освајања и чувања власти.
Опет је време за испитну проверу титуле „одликаша“: према неколико до сада доступних истраживања јавног мњења, на предстојећим изборима у Београду, Вучићеви напредњаци могли би да добаце највише до 40 посто подршке – што значи да су, макар у теорији, пред нама први заиста неизвесни избори у последњих пет година. За сада је, међутим, тако само у теорији – јер још увек не постоје поуздани показатељи да су конкуренти смислили начин како да „одликаша“спрече у намери да недостатак реалне подршке грађана надомести што предизборним, што постизборним инжењерингом. А у оба је, показало се, постигао завидан ниво вештине.
Зато смо опет у ситуацији да ће читаоци овог НИН-а у четвртак, кад наш магазин буде на киосцима, имати више информација него цела политичарско-аналитичарска „заједница“коју смо могли да консултујемо до уторка, када је овај број послат у штампу. Али то, због потребе за одржавањем перманентног ванредног стања, и даље не значи да ће чак ни за милиметар бити ближи увиду у расплет актуелне политичке драме изазване потребом власти да све контролише, али ни за шта не одговара.
За среду је, наиме, заказан још један састанак врха СНС на коме би та партија могла донети државну одлуку у страначком интересу – да ли ће, паралелно са београдским изборима, који се морају одржати до 18. марта, бити расписано још једно ванредно парламентарно гласање.
Вучићева последња с тим у вези дата изјава пре штампања НИН-а – да не верује да је могуће да га странка „прегласа“и тиме испослује превремене изборе на државном нивоу, каже искуство, може да значи тачно три ствари: један исход је да избора заиста неће бити, што би било у складу са проценом да су остале припреме радње из области изборног инжењеринга дале довољно разлога за уверење да ће напредњаци ипак бити у прилици да поново формирају београдску власт.
Други могући исход је да ће избора ипак бити – макар само зато да би се „маскирао“потенцијално лош београдски резултат СНС и сателита. При чему се под „лошим резултатом“не рачуна само пораз, већ и власт формирана с великом муком, што би на симболичком плану штетило угледу и самог Вучића.
А можда је трећи исход ипак највероватнији – да коначна одлука не буде донесена, како би се до последњег момента отежавало предизборно позиционирање опозиције свих боја.
Одлука о „ширини терена“на коме ће финансијски индиспонирана и медијски изубијана опозиција морати да растегне своје дезоријентисане снаге, притом, само је једно од широке лепезе средстава која су Вучићу на располагању. Могао је, уосталом, свашта од претходника да научи о коришћењу државних ресурса у сврху страначке кампање, о уношењу раздора у опозиционе редове и формирању квазиопозиционих странака како би што више гласова остало испод цензуса, да би се, потом, у виду додатних мандата, у највећој мери прелили „на рачун“највеће, овога пута напредњачке партије.
И не само да научи, већ и да додатно разради и бруталније примени него ико пре њега – што смо могли да гледамо и на локалним изборима 24. децембра у Пећинцима где су, изгледа, доведени у питање сви досадашњи рекорди у степену злоупотреба и застрашивања. О потоњем извртању
реалности на контролисаним медијима, да не говоримо.
С друге стране, опозиција (још увек) не даје знаке да је успела да савлада најважнију лекцију из ранијег периода одсуства медијске слободе, том савршеном терену за све могуће облике злоупотребе - ону о наступу кројеном тако да се „не проспе“ниједан глас незадовољника, било да је реч о једној колони у којој би се окупили сви критичари власти (што би, према неким теоријама, створило референдумску атмосферу и подигло излазност) било да је у питању формирање неколико идеолошки сродних колона, довољно крупних да се избегне остајање испод цензуса, уз спремност за постизање постизборног договора приде.
Није да нема покушаја: почетак године обележила је понуда Драгана Ђиласа, већ промовисаног кандидата за градоначелника иза кога су стали Покрет слободних грађана Саше Јанковића, Народна странка Вука Јеремића и још неколико мањих странака, да се формира једна опозициона листа чији представник би био онај ко у истраживању јавног мњења добије највећу подршку Београђана – што не мора да буде он. Ђилас се није трудио да подсети да је баш тако донета одлука о Војиславу Коштуници као „фронтмену“одсудне битке против Милошевића, већ је подсетио на неке актуелне моменте: „Да ли имамо исте ставове о свим најважнијим градским темама? Да. Да ли су они супротни ставовима СНС? Да. Па зашто онда грађанима не дамо могућност да гласају за једну листу“, питао је бивши градоначелник Београда, чији је повратак у политику изазвао оштре реакције власти, али и дела опозиционе, нарочито оне грађански оријентисане јавности.
Најупечатљивија реакција на Ђиласов „ујединитељски зов“стигла је од Саше Радуловића и његових колега из Доста је било: „Ђилас је јако слаб кандидат, идеалан за спас СНС-а у Београду. ДС је преузео од Тадића на 22 одсто и спустио га на шест процената. У Београду са 38 на 16 одсто. Осим ако не мислите да је `има паре` кључ. Зато, молим вас престаните са запомагањем и лажним позивима. Београд има бољих“, твитнуо је Саша Радуловић, лидер ДЈБ, који је пре само пола године предлагао једну листу, а почетком 2016, уочи парламентарних избора, залагао се за окупљање „здравих снага левице, центра и деснице (тако је, и деснице) око ороченог, конкретног, консензусом постигнутог плана за спас Србије и победе на предстојећим изборима“.
Огласио се, потом, и Зоран Живковић, тренутно сврстан у „колону“, коју чине ДС и његова Нова странка: он је на Твитеру позвао ДС, ПСГ, СДС, ДЈБ, Народну странку и покрет Не да(ви)мо Београд да „оставе све несугласице“, подсећајући да на предстојећим изборима све те странке имају једног противника. И – ништа: не само да договора нема, него није заустављен ни међуопозициони „рат“(до истребљења?) на Твитеру.
Има, ипак, опозиционих оптимиста који верују да ће нека врста договора о сарадњи – макар онај везан за борбу за изборне услове – бити постигнута у последњем тренутку и да ће, потом, кренути пад власти по моделу рушења Слободана Милошевића, за које се верује да је почело поразом на локалним изборима крајем 1996.
Проблем, међутим, није само у томе што је, упркос сличности у аутократском начину владања, па чак и сличним актерима, данашња ситуација у многим битним погледима врло различита од оне из деведесетих, па би лекције, кад би и биле прихваћене, било важно узети с разумевањем. На пример – требало би уочити да је, у последњем периоду владавине, из визуре центара са Запада, Милошевић доживео транзицију од „фактора мира“до неприхватљивог „балканског касапина“– док, без обзира на информације о расту скептицизма у односу на Вучића, још увек не делује изгледан озбиљнији отклон Брисела и Вашингтона од човека од кога се очекује решење косовског проблема.
Ваљало би, ако неко осим „одликаша“заиста озбиљно намерава да се бави политиком, имати у виду још неке поуке које би се могле извући из опозиционог преузимања Београда, као жељеног модела почетка пада централне власти. Јер, након изборне победе коалиције „Заједно“, сачуване упорном тромесечном уличном борбом упркос озбиљној репресији у зиму 1996/97, не само да је било потребно још четири године, много борбе и још једно опозиционо удруживање, да би аутократска власт била одувана, већ је и период „опозиционог“владања Београдом у Милошевићевој Србији био све друго само не очигледан почетак опоравка девастираног града.
И то не само зато што се централна власт на време била побринула да Београду одузме већину важних надлежности које су му годинама припадале, тако да је „први демократски градоначелник“Зоран Ђинђић имао на располагању празну градску и одсечене канале ка централној каси. А то су услови у којима је било немогуће испунити огромна очекивања грађана – све и да, вољом коалиционих партнера, његов мандат није прекинут после само седам месеци.
Дубоко је уверење да за такав исход нису биле заслужне само уобичајене несугласице партнера у коалицији коју су чиниле Демократска странка, Српски покрет обнове и Грађански савез Србије, већ и дугачка рука Милошевићевог режима. Ђинђић је, наиме, 30. септембра 1997. смењен гласовима социјалиста, радикала, јуловаца и СПО, а за в. д. градоначелника постављен је Милан Божић, функционер СПО и близак пријатељ Мире Марковић. Стање у коме Београд није имао градоначелника у пуном капацитету трајало је више од годину дана, до 22. јануара 1999, када је на ту функцију изабран Војислав Михаиловић, члан СПО познат само по крвном сродству са четничким генералом Дражом Михаиловићем. Истог месеца, СПО је ушао у савезну владу Момира Булатовића са српским и црногорским
Одлука о „ширини терена“на коме ће и медијски изубијана опозиција морати да растегне своје дезоријентисане снаге само је једно из широке лепезе средстава која су Вучићу на располагању
Oпозицији би било корисно и да савлада лекције о узроцима брзог распада власти коалиције „Заједно“у Београду из 1997.
социјалистима и радикалима и неизбежним ЈУЛ-ом, што се третира као кључни доказ да иза одлуке СПО да смени Ђинђића можда и није стајало само незадовољство његовим одбијањем да Драшковића подржи као председничког кандидата на изборима у јесен 1998, већ договори СПО о сарадњи са Милошевићем.
Није искључено да је на понашање СПО могла утицати и чињеница да је почетком јуна те године, само три и по месеца након што је, 21. фебруара 1997, Ђинђић постао градоначелник, у посету Милошевићу, до тада готово потпуно изолованом из међународног дипломатског саобраћаја, дошла Медлин Олбрајт, тадашња шефица америчке дипломатије. Након што је у Загребу јавно „ишамарала“домаћине (тадашњем хрватском министру Јури Радићу отворено је рекла да лаже), Милошевићу је на затвореном састанку поручила да „треба да се одлучи на коју ће страну“, што је тумачено као пружање још једне шансе.
Није много требало да сазнамо коју је страну Милошевић одабрао, али из данашње перспективе необично занимљиво делују тврдње Ника Бернса, тадашњег представника за штампу Стејт департмента, према којима је Милошевић у разговору са државном секретарком САД рекао да „Србија има најбржи економски раст у Европи“. Бернс је додао да је то било „невероватно саопштење“, ако се зна да је „економија Србије у колапсу, као што је то случај и са економијом босанских Срба“. Из контролисаних медија се, међутим, то није могло сазнати, а неки верују да је и сам Милошевић постао жртва сопствене пропаганде.
Занимљив је и други моменат: имала је секретарка Олбрајт у свом „протрчавању“кроз Београд мало времена и да се сретне са представницима опозиције и поручи им „да остану заједно или промене име“. И да се са њима сагласи да нема демократских избора без деблокаде медија и договора око фер услова.
Реч је о континуитету – и тада и данас је од сваког западног представника који долази у Београд било могуће чути да би у оба велика западна центра био прихваћен сваки српски вођа који би добио јасну подршку у земљи. А до тада – раде са оним ко има легитимитет власти, шта год о њему мислили: утолико радије уколико он показује спремност да изађе у сусрет захтевима који му се постављају.
Постоји и лекција за оне који верују да ће о дужини трајања Вучићеве власти одлучити искључиво „западни фактор“и из тога закључују да је најважније да до тада сачувају какво-такво место на политичкој сцени, без много (ризичног) труда да се ситуација промени.
Тачно је, наиме, да је у периоду уочи пресудних избора од 24. септембра 2000, на којима је Милошевић изгубио власт, „западни фактор“преузео јасну и активну улогу у формирању победничке коалиције ДОС. Али је тачно и да се то десило тек после тромесечног НАТО бомбардовања, чије разноврсне последице трпимо и данас.