ЛОКАЛНИ МОЋНИЦИ ЈАЧИ ОД ПРЕДСЕДНИКА
Исповест пензионисаног рудара из РТБ Бор
Недуго после „разговора са премијером“ћерка Јована Даблиџановића заиста је добила посао, додуше на одређено време. И када му се учинило да је коначно решио највећу муку, после само неколико месеци сви Јованови снови су се распршили као кула од карата
Десило се управо оно чега се Јован Даблиџановић, пензионисани машински инжењер и бивши рудар у Рударско-топионичарском басену Бор, највише плашио. У једном тренутку понадао се да је решио највећи проблем који га дуго тишти и да није узалуд чекао у реду испред Немањине 11, на „разговор са премијером“, јер му је тадашњи председник Владе, сада председник Србије Александар Вучић, обећао помоћ – конкретно посао за Јованову ћерку. Пре тога нико други није могао, или није хтео да му помогне. Недуго после разговора са Вучићем, Јованова ћерка је заиста добила посао, додуше на одређено време, али мислио је боље ишта него ништа. Пензионисаном рудару из Бора се учинило да је коначно решио највећу муку, али су се после само неколико месеци сви његови снови распршили као кула од карата. Шта о свему, после свега, мисли Јован Даблиџановић?
„Моја ћерка је дефинитивно изгубила радно место које је добила захваљујући Александру Вучићу. Изгубила је нешто што је за њу било живота вредно. Одузели јој градски властодршци из Бора, људи од којих се гнуша читав град. Није помогло ни моје свакодневно запомагање, мољакање, писање знаним и незнаним институцијама, министарствима, Влади, свима... Није помогло ништа, јер нико, ама баш нико, не вреднује ни младост ни вредноћу, а изгледа ни реч нашег председника. Не вреднује ништа. Ја вас питам, зашто је организован наш долазак у Београд, у Владу? Вероватно шале ради. Веровао сам председнику Вучићу и вероваћу без обзира на све. Поштовао сам га и поштоваћу, волео га и волећу. Молићу се сваког тренутка за његово здравље и његову срећу јер он то заслужује и вреди.
Генерални секретар председника Републике Србије Никола Селаковић послао је 22. септембра 2017. председнику општине Бор Александру Миликићу допис број 07-02-1546/2017 са молбом да се размотри могућност запослења моје ћерке. Онако како се председник Вучић договорио са својим кабинетом и бившим председником општине Жиком Петровићем. Одбили су да запосле моју ћерку с образложењем да је општинској управи у Бору наложена рационализација и да никаква ургенција није могућа. Нити изводљива.
И све би било добро да су за сваког важећа иста правила. Па чак и за њега самог. Како је могуће да је исти запослио своје пријатељице и супругу? Како је могуће да за њих то не важи? Уосталом, мени је председник Вучић рекао да ће моја ћерка имати сигурно запослење било где. У РТБ-у или у граду. За то је био задужен генерални директор РТБ-а Благоје Спасковски, у кога је председник имао поверење да ће то и урадити. Он се с тим шегачио, омаловажавао, мада је требало да је упосли у РТБ-у, у коме сам провео читав радни век, ја и многе генерације из моје породице пре мене.
Сада молим све да не дозволе моћницима из Бора да се иживљавају над судбином једне девојке која је тек недавно почела живети. Месецима покушавам да реализујем договор и оно што су ми обећали Вучић, његов кабинет и бивши градоначелник Бора, али од тога нема ништа, све због ситних душа, недораслих општинских функционера и њихових ментора који су без душе, сујетни и фрустрирани. Да ли је могуће да нико не жели да уради оно што је председник предложио, наредио? Да ли је могуће да нико томе не придаје значаја? Па, зашто је онда организован његов састанак са грађанима, зашто смо долазили у Владу? Да ли је наша радост због уверења да ће нам, после тих разговора и обећања бити решен део животних проблема који нас тиште, била у ствари само једна велика шарена лажа?
У то нећу да верујем. Јер, ако иком ишта верујем, онда је то Александар Вучић. Никада нисам био срећнији и задовољнији због начина на који се и према мени и према другим грађанима опходио премијер, а опходио се као да нас стотину година зна, као друг, старији брат. Неко може рећи, помогао му - па зато тако прича. Понашао се људски. А само стотинак километара даље сушта супротност. Председник општине Бор Миликић, бахат, осион, суров, дели неке своје лекције васпитања и поштења, које после свега неколико дана рада сам демантује.
Мени је Вучић као премијер обећао да ће ми ћерка добити посао и обећање је испунио - 1. септембра 2016. почела је да ради у Спортском центру Бор. И радила је све до 17. јула 2017, односно до дана постављења новог председника општине. Прва ствар коју је он урадио била је забрана да се, након девет месеци, продужи уговор о раду на одређено мојој ћерки, наводећи да он не може да испуњава моје, а ни председникове жеље. Мојој ћерки укида обећани посао, а запошљава своје пријатељице, ћерку професора Мегатренда из Зајечара и пријатељицу, одбојкашицу Аранђеловца у самачком хотелу, а пре тога и своју супругу у општинској самоуправи. Да ли то има неку цену или уступак, остаје да се види...
Нисам желео директоре РТБ-а Благоја Спасковског, његовог кума Небојшу Виденовића, а сада и Миликића, новог председника општине, за највеће непријатеље. Рекао сам председнику Вучићу да је мојој ћерки директорка ПТТ-а Сузана Стојановић у Бору укинула стипендију због освете и изгубљеног судског спора у вези са осмогодишњом забраном годишњих одмора мом сину. Укинула је стипендију мојој ћерки, а самим тим и могућност њеног запослења. Рекао сам Вучићу да је мог сина истерала из фирме наместивши му проневеру коју је сама иницирала и спровела. Желео сам да ми ћерка после мог одласка са овога света има кору хлеба и да не буде на улици гладна и боса. Желео сам, али успео нисам, мада ме
Па, зашто смо долазили у Владу? Да ли је наша радост због уверења да ће нам, после разговора са премијером, бити решен део животних проблема који нас тиште, била у ствари само једна велика шарена лажа? У то нећу да верујем
је председник Вучић убеђивао да ће имати сигуран посао. Веровао је председник Вучић Благоју Спасковског да ће он урадити оно што је замислио, али он је радио све супротно од тога. Нудио је мојој ћерки рад у трећој смени, рад на чишћењу градске пијаце, заборавио је само да је она дипломац на борском факултету. Заборавио је да и он ћерке има, али он је обезбедио и њих и наредних сто генерација... Друге жене вређа, кињи и исмева, а све то му се толерише. Иако је седам година старији од мене, и даље ведри и облачи, одлучује ко ће да добије посао, а ко отказ. Знам га као злу пару, био сам тих 90-их година у РТБ-у на завидном руководећем положају, знам шта се радило, а радило се доста непоштено. И он то добро зна...
Зар морам пролазити кроз све ово, ја који сам на рукама носио 15 погинулих рудара, који сам провео десет дана без спавања у борској јами. И није ми жао јер је све то урађено да би се ископало рекордних два милиона тона руде. Жао ми је свих погинулих, њиховог проливеног зноја, претрпљеног страха, бола и свих неисплаканих суза...
Радо ћу се сећати свакога тренутка у Влади Србије са Вучићем. Сећаћу се свих уплаканих лица која су излазила из његовог кабинета, његових добронамерних речи и савета. Али, не желим да се сећам новог председника општине Бор и његових ментора који нису дорасли задатку. Сада могу слободно рећи да је бивши председник општине Бор, Жика Петровић, сто пута бољи човек од новог и његових пајтоса. Бољи јер има визију, има резултате мерене километрима израђених путева, сређеним фасадама, замењеним цевима магистралног водовода у граду… У сваком сегменту рада био је свој, није дозволио да му други намећу своје мишљење. Зато је и смењен. Наводно због слабе комуникације са базом, а у ствари због слабе комуникације са Благојем Спасковским. Наследник „престола“од радних резултата поседује једну санацију крова и једну израду санитарног чвора у хотелу, где је радио. Али, у наредном периоду као приоритетан задатак себи је зацртао запослење преосталих чланова фамилије, јер је све остало одрадио за веома кратко време, функцију, стан, посао за супругу…
Зар су наша деца предодређена за социјалу, казан, проституцију, одлазак из земље? Зар смо ову дискриминацију заслужили? Прођите општинским просторијама и видећете само супруге, ћерке, пријатељице, швалерке утицајних личности, директора, професора, бивших председника општине, а обичног света ни за лек. Да, то је наша реалност, само јад, беда и чемер. Па докле досеже моћ тих моћника, директора?
Живим у општини која је некада имала 25.000 запослених, са десетак хала, постројења који данас зврје празни, напуштени, са свега 5.000 запослених. Некада град младих, сада је град старих. Млади напуштају вековна огњишта и одлазе. Они који остају предају се пороцима. Знају се места, улице где девојке продају своја тела у Бору, Зајечару, Књажевцу за комад хлеба, парче сира. Е, Србијо, шта си дочекала. Није никаква тајна да се радна места купују, а не добијају. Наплаћују их моћници и то жестоко. Наплаћују и богате се, просечна цена је 4.000 евра.
Утркују се моћници ког ће мученика да ојаде, оцрне. Доктори наука, квалитетни инжењери служе им за спрдњу и шалу обављајући најгоре послове да би их на крају исмејавали и изложили руглу. Диче се људима без довољно знања и умећа, послушнима и полтронима.
И општини Бор је потребан градоначелник попут Драгана Марковића Палме, а не лоших људи. Шта ће Бору нова топионица која кошта 400 милиона евра ако нам деца одлазе да се више не врате? А све је то могло другачије и боље. Могло је бити и нове топионице, и нових фабрика, само да је било домаћина, људи који размишљају и мисле добро и граду и становништву Бора.“
Зар су наша деца предодређена за социјалу, казан, одлазак из земље? Прођите општинским просторијама и видећете само супруге, ћерке, пријатељице, швалерке утицајних личности, а обичног света ни за лек