ПРЕДСЕДНИК ИЗ БЛАТА
Жорж Веа, фудбалер и председник Либерије
Арсен Венгер тренира лондонски Арсенал више од две деценије и видео је сваку замисливу судбину фудбалера. Гледао је и како се његови пулени пењу на кров планете и како остају без крова над главом, али ових дана му је судбина једног од њих замрсила језик. „Мислим да је живот тог човека прави филм; то је невероватно. Могли бисте да направите фантастичан филм… То је невероватна прича“, узалуд је Венгер тражио праве речи за Жоржа Веу ("Жоржа" за овдашње навијаче, вероватно због тога што је фудбалско име стекао у Француској; "Џорџа" за Либеријце, који говоре енглески), који ће следеће седмице ступити на дужност председника Либерије.
Спортисти у политици нису новост ако су посланици, сенатори, па и министри, али једини спортиста међународног формата који је до 2018. био председник државе јесте Пал Шмит, двоструко златни олимпијски мачевалац и председник Мађарске од 2010. до 2012. Шмита је, међутим, изабрао парламент, а Веу народ, те је Жорж Веа већ сада најславнији спортиста међу политичарима и најважнији политичар међу спортистима свих времена. Ако је то вредно филма, целокупан Веин живот је за бајку.
„У сиротињском насељу Клара таун 75.000 људи дели једанаест јавних тоалета и двадесет две јавне чесме“, то је записано 2009. Жорж Веа је тамо рођен 1966. Бити рођен у таквом пресеку времена и простора, то не значи почети партију животног покера са лошим картама, већ почети је без икаквих карата. Поготово ако си дете разведених родитеља, које скупа са још дванаесторо деце одгаја бака. Жорж је радио што и друга деца
Клара тауна, дакле продавао кокице, коцкао се и пребирао по смећу тражећи празне флаше, и успут играо фудбал крпењачом. Играо га је бос, али и „као бос“, па се са улица преселио на какве-такве терене. Сада треба обратити пажњу на градацију у именима клубова за које је наступао – Млади преживели, Моћни Барол, Непобедивих једанаест. Ако преживиш на улицама Клара тауна, и постанеш моћан, осећаш се непобедивим. Зато је заиграо у Обали Слоноваче, па још боље у Камеруну, а добре игре у Јаундеу привукле су пажњу тадашњег камерунског селектора, Француза Клода ле Роја, који је добро познавао још једног важног Француза. „Помало изгубљен, није знао никога, и нико га није ценио као играча“, такав је Жорж Веа стигао у Европу 1988, и у таквом је Веи светски потенцијал видео тадашњи тренер Монака Арсен Венгер. Пошто је ово бајка, наставак је клише. Године 1995. изгубљени младић из Клара тауна постао је нападач славног Милана и први – и још једини – фудбалер рођен у Африци кога је ФИФА прогласила најбољим играчем планете. До краја каријере, 2003, заслужио је место на списку највећих живих фудбалера, који је за стогодишњицу ФИФА саставио Пеле.
Јунак бајке мора да буде и доброчинитељ. Краљ Жорж, како га зову сународници, између два поготка је храбрио либеријске девојчице да се штите од нежељених трудноћа и сиде; направио фудбалски клуб за децу у који је свако могао да уђе под условом да не напусти школу; подстицао вакцинацију, помагао разоружање и подигао дечју болницу. Више од тога није се могло без политике. Председничке изборе 2005. године изгубио је у другом кругу од Елен Џонсон Сирлиф – која је постала прва шефица државе у историји Африке – али је сенаторство 2014. добио убедљиво победивши њеног сина. У председничкој изборној трци одржаној у децембру, Џозеф Боакаи, назван Поспани Џо због наводне навике да заспи у незгодним тренуцима, није имао шансе против човека који је својевремено са лоптом у ногама претрчао цео терен, успут се отарасивши неких пет-шест играча Вероне, и потом рутински савладао голмана. Краљ Жорж је у другом кругу освојио 61,5 одсто гласова и чини се да је бајка описала савршен круг – краљ рођен у блату враћа се да родне улице поплоча златом. И које би то улице биле погодније за поплочавање од либеријских, када је Либерија 170 година пре Веиног најважнијег тријумфа створена управо зато да би робови постали краљеви?
Бајке, нажалост, у стварности никада не изгледају као на папиру. Либерија јесте прва независна држава модерне Африке и бивши робови у њој јесу краљевали, али одатле се бајка о слободној земљи прелива у мит. Америчко колонизационо друштво, које је у 19. веку смислило да слободне и ослобођене црнце САД насели на Обали бибера, потоњој Либерији, чинили су и аболиционисти који су веровали да ће њиховим штићеницима бити боље ван расистичке Америке, али и јужњачки робовласници који су хтели да се отарасе потенцијалних бораца за слободу. Земља је од урођеника откупљивана румом, ципелама, кишобранима и барутом, што продатим, што испаљеним, а добар део првог контингента досељеника умро је од жуте грознице. Када су савладали почетне препреке, бившим је робовима кожа побелела и афричке су староседеоце третирали тек мало боље него што су њихови бивши господари (мал)третирали америчке.
Ако и предрибламо деценије – као Веа одбрану Бајерна 1994 – видећемо да ни у данашњој Либерији проблем није само Клара таун. Два грађанска рата (1989-1997, 1999-2003) скратила су је за 250.000 глава – то јест осам одсто становника – појела деведесет одсто економије, и са трона најпознатијег Либеријца уклонила Жоржа Веу и тамо поставила Чарлса Тејлора, некада председника, данас полувековног робијаша због ратних злочина и злочина против човечности. На Индексу људског развоја, који Уједињене нације мере очекиваним животним веком, образовањем и БДП-ом по глави становника, Веина и Тејлорова земља хронично је међу десет или петнаест најлошије пласираних. Светски програм за храну – такође крак УН – проценио је 2015. да 83 одсто Либеријаца живи од мање од долара и четврт дневно.
Да је Либерију потребно посадити на главу, очито је. Жорж Веа је посадио на главу многе штопере и бекове, али није био баш речит у објашњењима како ће то да учини читавој држави. Чак и као сенатор ретко је присуствовао седницама и није поднео ниједан законски предлог, а у председничкој кампањи јесте помињао градњу путева, отварање радних места, борбу против корупције, али са тим генеричким програмом могао је и на српске изборе. Разлог за бригу – који га је вероватно коштао избора 2005 – многи налазе и у Веином мањку образовања. Краљ Жорж на такве критике одговара да образовани и искусни владају Либеријом скоро двеста година и да за њу нису урадили ништа, што је несумњиво, али онда није морао да се опскрбљује сумњивим дипломама.
Пред прве изборе тврдио је да је дипломирао спортски менаџмент на лондонском Парквуду. Када се испоставило да је реч о „уђеш, изађеш и готово“универзитету, посветио се пословној администрацији на Де Ври универзитету у Мајамију. Тај пак већ двадесет година изнова туже и истражују студенти и разноврсне државне институције САД због лоших програма и лажног рекламирања. Пал Шмит, поменут на почетку текста, из председничке фотеље је испао јер је фалсификовао докторат. Жоржу Веи академски скандали сигурно неће пресудити, али избор сарадника би могао, јер ће му потпредседница бити нико други до Џуел Тејлор – бивша супруга, блиска сарадница и наследница партије Чарлса Тејлора.
Куда ће Жорж Веа, није се никада знало на фудбалском терену, не зна се ни на политичком. Сада је извесно само да ће Либерија за неколико дана први пут у последњих седамдесет година доживети да једну демократски изабрану власт замени друга. То сигурно није могао да предвиди ни Арсен Венгер.
Веа је храбрио либеријске девојчице да се штите од нежељених трудноћа и сиде; направио фудбалски клуб за децу, подстицао вакцинацију, помагао разоружање и подигао дечју болницу